Klimakterijum

Mrzovolja, nervoza ili – u ovom slučaju etimološki tačnije, histerija – naizmenični talasi vrućine i drhtavice, srce koje potpuno samoupravno lupa u grudima, mržnja spram ogledala, najstrašnije kletve na račun svih proizvođača kozmetičkih preparata... I koješta drugo, naravno; sve pripada arsenalu subjektivnih znakova sudbine do juče pripisivane samo ženama, klimakterijumu. "Objektivno", reč je o normalnoj fazi u razvoju ljudskog (ženskog) organizma. Proizvodnja nekih hormona prestaje u korist nekih drugih, nekim životnim poslovima ističe vreme, a sve ostalo moglo bi se smatrati posledicom. Žaljenja vrednom, ako se tako gleda, ali u osnovi nepromenljivom, uprkos milionima kastriranih i ubijenih majmuna, zečeva, zamoraca i drugih laboratorijskih životinja, uprkos milionima dolara utrošenih na biohemijska i genetička istraživanja, uprkos – ovde još i: možda baš zbog – milijardi dolara godišnjeg obrta svetske industrije lepote i mladosti.

U prethodnoj rečenici dolar je samo metafora vrednosti: mogao bi to biti ne samo rumunski, nego čak i "Čaušeskuov" lej (zvao se "Gerovital"), ruska rublja, kruna – bilo čija – ili kauri školjke. Mladost je lepa, citiraće samu sebe svaka matora budala; lepo vaspitani putnik gradskog saobraćaja koji ustupi mesto dami bez deteta, pa još ni trudnoj, možda reskira da dobije šljagu – ako je gospođa upravo u fazi nastupa očajanja. Zbog prolaznosti vremena pa, prema tome, i smisla života.

Kolokvijalno, klimakterijum je doba zrelosti u onom smislu koji ne znači "zreo da otpadne" nego onom drugom, koji se može nazvati "vernovskim". Naime, jedva je mogućno pronaći čitaoca koji je na Žil Vernove romane naleteo baš u uzrastu kome je pomenuti bio preporučivan kao "omladinski pisac", a da je potom hladnokrvno prešao preko opisa kapetana Nema kao "čoveka u punoj snazi" i, malo, dalje, "tojest, oko pedesete godine". Čast velikog pisca – manje poznatog po tome što je svoju jahtu prodao nekom od crnogorskih vladika, knjaževa i/ili kraljeva – spasava činjenica da su mu, inače, glavni junaci sasvim poželjnog uzrasta, petnaetogodišnjaci (kapetani) ili deca (kapetana Granta). Za razliku od dece čitalaca, njihovi roditelji lako su se slagali da se tu negde oko pedesete zasta nalazi ono "u punoj snazi"; utoliko pre ukoliko bi im "tu negde" sledovalo tek za neku godinu.

Sredovečnost je, moglo bi se reći, neka vrsta čistilišta. I, dakako, nikakav nov izum: zahvaljujući tome što su poštovani (stari) Grci koji su se bavili drugim starim Grcima ljudski život određivali u odnosu na akme, danas bi se za mnoštvo slavnih jedva nagađalo kada su živeli. Akme je nešto kao sredina, vrhunac pojedinačnog života, a ne grupa kožnih oboljenja (akne), kako se može pročitati u jednom od mnogobrojnih izdanja Vujaklijinog Leksikona. Antički biografi su, ako bi ih to uopšte zanimalo, subjekte svog interesovanja vremenski određivali tako što bi napomenuli da je Taj i Taj na vrhuncu bio onda kada je, na primer, u tom i tom mestu bilo pomračenje Meseca. Uobičajeno je da se akme računa negde oko četrdesete godine, budući da je u ono doba jednako rašireno bilo uverenje da "prosečan" ljudski vek čini deset sedmogodišnjih razdoblja.

Klimakterijumom se, mada je ova reč samo polatinjena grčka, nisu bavili. Što se reči same tiče, ona jednostavno znači "prečaga lestvica", i to bi moglo biti utešno da se radi o merdevinama uz koje se čovek samo uspinje. Što se neizbežnog silaska tiče, evo jedne paralele koju je, baveći se starim Grcima, načinio jedan Englez, H.D.F. Kito. Nasumice je napravio listu po deset poznatih slavnih Evropljana XVIII odnosno XIX stoleća, i Grka iz V i IV veka stare ere. Koliko su živeli? Hajdn 77, Mocart 35, Betoven 57, Gete 83, Šubert 31, Mendelson 38, Vordsvort 80, Kolridž 62, Kits 26, a Šeli se nesretno udavio sa 30 godina. Spram njih, više od dva milenijuma stariji Grci izgledaju kao direktni Metuzalemovi potomci: Sofokle 91, Aristofan bar 60, Platon 87, Isokrat 98, Gorgija 95, Ksenofont 76, Protagora oko 70, Sokrat 70, Eshil 71, Euripid 78 godina. Pri tome, poslednjoj četvorici život je prekraćen – nasilno. Iz tog ugla posmatrano, možda je preterivanje dodati i relativno brojne primere u kojima starci odustaju od života jer im je dosadio: tako se Diogen Kinik ubio u devedesetoj godini zadržavajući dah, a stoik Kleant negde pred stotu, i to pošto mu se nakon dvodnevne dijete dopalo da ne jede.

Žene su, zapravo, bogovi samo počastvovali klimakterijumom. I to, reklo bi se, savrešno u skladu s eudajmonističkim naravoučenijem koje kaže da ako je bol jak, kratko traje, a ako je dugotrajan, onda je – podnošljiv. Drugom polovinom ove izreke, koja se pripisuje lično Epikuru, valjalo bi da se teše muškarci, i to ne zato što su hermafroditi, već zato što više nije moguće, ni lepo, ni pristojno kriti činjenicu da "jači" pol u klimakterijum ulazi istog dana kad izađe iz puberteta.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine