Martinke

Hram cipela i jedno od kult sastajališta Londona jeste prodavnica obuće – Selis: samo onaj ko totalno ignoriše modna kretanja može da pomisli da se tu prodaju obične cipele. Za mušterije u Selisu, jedina markica koja „važi" i zbog koje se bezglavo juri jeste ona koja ima crno-žutu trakicu na peti, veliki đon i obično puno vidljivih žutih šavova na vrhu đona. To su oznake pravih martinki, kako ih popularno zovu.

Prisutne su apsolutno svugde. Na ulici i u šik restoranima, u pozorištima i na stadionima, u parkovima i na premijerama. Uglavnom se nose sa legingsima, što se smatra klasičnom varijantom. Međutim, često se vide i kombinacije sa farmerkama, klasičnim odelima, šortsevima, mini i maksi suknjama, večernjim haljinama, smokinzima. Crne su najpopularnije i najčešće, no ima i crvenih, zelenih, braon, plavih. Mogu se videti cvetni dezeni, somotske, platnene, karirane, od džinsa.

Ted Polinos, kustos V&A izložbe o uličnom odevanju i stilu, kaže da je „zanimljivo da su martinke postale suštinski dodatak modernoj kulturi, jer kombinuju mnogo značenja".

Pored mladih, velike pristalice ovih modernih „čudovišta" su i roditelji. Oni primećuju da uspeh marke nije samo zasnovan na dugotrajnosti ove obuće već i na činjenici da su one upola jeftinije od sličnih modela. Za one koji ne mogu da kupe osnovni par po ceni od 30 do 70 funti, preporučuje se tržište polovne robe.

Britanski doprinos odevanju svetske omladine devedesetih nije, međutim, interesantan samo kao kulturološki i sociološki fenomen. Finansijski martinske su isto tako značajna priča, budući da pokrivaju desetinu ukupne britanske proizvodnje cipela i zapošljavaju nekoliko sela u Northemptonširu, severno od Londona, centru ostrvskog obućarstva još od 17. veka. Sve u svemu: 20 kompanija, 40 proizvodnih jedinica i 2400 ljudi proizvodi delove za gamu martinki, koja sada uključuje sandale i čizme za mlade. Godine 1992. promet je bio skoro 130 miliona funti; 1993. je uvećan na 190, a u 1994. god. je, kažu, daleko premašio 200 miliona funti.

Kako su nastale martinke? Oporavljajući se od skijaške povrede u zaraćenom Minhenu, nemački fizičar dr Klaus Martins rešio je da, uz pomoć prijatelja inženjera, dizajnira cipelu sa đonom koji ima vazdušnu potporu. Prototip je napravljen od starih guma. Ispostavilo se da to nije bilo spasonosno rešenje samo za rekonvalescenta Martinsa već i za miliona starijih ljudi – jednostavna, udobna i laka cipela, koja je olakšavala kretanje. Cipele su, zahvajujući besprekornoj izradi i udobnosti, doživele ogroman uspeh i popularnost i ukoro su se prodavale po čitavoj Evropi.

Preko noći, cipela „Dr Martins" postala je uniforma urbanih siromaha i stravičnom brzinom prodrla na veliko tržište. Odatle, nikada nije ni izišla.

Nakon ere prvobitnog modela, izgleda kao da je svaki pokret mladih koji je dolazio i prolazio imao martinke koje su mu odgovarale; postajući neophodan i nezamenljiv dodatak avangardnih modnih kretanja, one su prilagođavane trenutno važećem stilu – dodavane su im šarene pertle, zihernadle, štras, metalni ukrasi, zvezdice i prugice.

Kasnih osamdesetih, studenti su preuzeli martinke, tako da čak ni znatno uvećana proizvodnja nije mogla da zadovolji potražnju Evrope. A zatim se, naravno, dogodilo neizbežno: slava britanske kult cipele prešla je okean pre nje. Prvo je osvojila Australiju, a zatim Kanadu i SAD. Izvoz i dalje permanentno raste. Proizvođači kažu da je martinka san svakog cipelara, jer kombinuje ogromnu potražnju za artiklom koji je ne samo po stilu već i po proizvodnoj tehnologiji ostao takoreći neizmenjen.

Ukratko, martinke su farmerke među cipelama!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine