Urugvaj

Gostovanje fudbalera Urugvaja u Beogradu poslednjeg dana minulog marta ("istorijsko", kao prvo po delimičnom ukidanju sankcija) bilo je povod za neumereno ponavljanje nekoliko već otrcanih priča o fudbalu, ovdašnjem i urugvajskom. Od čuvenog putovanja 1930. godine u "Montevideo, bog te video" (išli su samo igrači beogradskih klubova, jer Hrvati nisu hteli da igraju za reprezentaciju Jugoslavije) i gola koji su nam Urugvajci dali na "pas" policajca koji je vratio loptu u teren (1:6 u polufinalu tog prvenstva), a nije zaboravljeno ni to da su fudbalere šabačke Mačve između dva rata nazivali "provincijskim Urugvajem"...

Novija istorija je nešto slabije obrađivana, možda i zbog podatka da su Urugvajci poslednji put gostovali na ovim prostorima pre tačno 15 godina (22. marta 1980) u glavnom gradu sada jedne druge države (Sarajevu), a da su golove za "nas" postigli građani sada drugih država (Klinčarski – Makedonija i Zlatko Vujović – Hrvatska).

Najmanje se ovih dana moglo pročitati o – Urugvaju! Valjda zato što sadašnja Jugoslavija nema nikakve zvanične odnose sa tom državom, iako je reč o najstabilnijem političkom sistemu u Južnoj Americi, gde se na sličnom političko-socijalnom programu godinama, bez većih potresa, smenjuju na vlasti "koloradosi" i "blankosi".

Na istočnoj strani La Plate, na petom stepenu geografske širine, nalazi se Istočna Republika Urugvaj (Republica Oriental del Uruguay). To je najmanja latinskoamerička država i jedina zemlja na kontinentu koja se cela nalazi u umerenoj klimatskoj zoni. Njene blage zime, kada se temperatura kreće između 14 i 16, i sunčana leta, sa temperaturama između 21 i 28 stepeni Celzijusovih od marta do novembra privlače turiste na njene peskovite obale.

Površina Urugvaja je približno jednaka površini Velike Britanije.

Više od 90 odsto zemljišta je plodno i koristi se za ispašu stoke i poljoprivredu. Nema planina, pustinja, ni džungli koje bi prekidale topografiju njegovih ravnica. Veoma dobra mreža puteva povezuje glavni grad Montevideo sa svim većim mestima u zemlji, kao i sa susednim zemljama, Argentinom i Brazilom.

Španski osvajač Ernando Arijas, sa konjima i drugom stokom, iskrcao se 1603. godine na divlje pustare Istočne strane (Banda Oriental), kako se tada nazivao predeo današnjeg Urugvaja. Prepuštena sama sebi, njegova stoka se toliko namnožila da je do 1726. godine, kada je Montevideo osnovan, 25 miliona grla lutalo zemljom. Kako su se španski doseljenici postepeno pretvarali u Urugvajce, postojanje velikih stada stoke i konja dovodilo je do stvaranja posebne kategorije ljudi gauča – čuvara stada na konjima, koji postaju tipični likovi za ove predele i čiji će nezavisan duh kasnije veoma mnogo uticati na stvaranje nacije i države, kao i na politički život zemlje.

Huan Dijas de Solis, španski istraživač i osvajač, iskrcao se 1516. godine na istočnu obalu Južne Amerike tražeći poprečni put za drugu stranu Novog sveta. On je bio prvi Evropljanin koji je kročio na urugvajsko tle, 100 km istočno od današnjeg Montevidea.

Pri iskrcavanju, Solisa su napali urugvajski Indijanci – Charruas, koji su u Urugvaj stigli nekoliko vekova ranije iz Paragvaja, odakle su ih potisnuli Guarani Indijanci. I sama reč Urugvaj vodi poreklo od gvaranske reči Urugua, koja je bila ime za reku Urugvaj, a značila je "reka odakle dolaze ptice". Ovaj prvi pohod Španaca pretrpeo je debakl i cela ekspedicija je pobijena osim jednog čoveka, Sebastijana Kabota, koji se jedanaest godina kasnije, sa dovoljnim brojem ljudi vratio na isto mesto i obezbedio sebi bazu za dalja osvajanja. Kabot je postao glavni tumač charrua jezika i načina života Indijanaca i izgradio je jako utvrđenje blizu morske obale koje se pola veka kasnije pretvorilo u grad Salvador.

Samo četiri godine pošto se Solis iskrcao sa prvim Špancima na istočnu obalu reke Urugvaj, došli su i Portugalci. Kapetan Ferdinand Magelan, čija će posada prva oploviti svet, plovio je pažljivo rekom La Plata, nekoliko milja dalje od najistočnije obale Urugvaja. Mornar koji je bio poslat kao izvidnica na brdo koje se danas zove Sero uzviknuo je: "Monte-vide-eu" ("vidim planinu"). Tako legenda objašnjava ime glavnog grada Urugvaja, vezujući ga za Magelanovu ekspediciju.

Urugvaj je postao nezavisna država 1828. godine.

U trenutku stvaranja svoje države, Urugvaj je imao manje od 100.000 stanovnika, uglavnom gauča, koji nisu imali iskustava u vođenju moderne države. Ipak, novi Ustav, proglašen 18. jula 1830, ostao je na snazi sve do 1919. godine, što je bila velika retkost u ovom delu svetu. Ustav iz 1830. obezbedio je legalne temelje za funkcionisanje moderne laičke države.

Stanovništvo Urugvaja (oko tri miliona), je bilo uglavnom španskog i portugalskog porekla. Govorni jezik je španski. Prosek života u Urugvaju iznosi 71 godinu, što je svojevrstan rekord, s obzirom na to da je životni vek u Latinskoj Americi između 45 i 67 godina.

Zahvaljujući besplatnom osnovnom i prvim godinama srednjeg obrazovanja, procenat pismenosti u Urugvaju je veoma visok – preko 94 odsto stanovništva je pismeno. Kao pismena nacija, Urugvaj je dao svetu nekoliko veoma poznatih književnih imena. Hose Enrike Rodo (1872-1917), Hulio Herera i Reisig (1875-1910), Florensio Sančes (1875-1910), Eduardo Asevedo Dijaz (1851-1924) i Karlos Vas Fereira (1873-1959) izvršili su veliki uticaj na pisce Latinske Amerike i ukazali na jedan novi, do tada nepoznati svet.

Osam od deset Urugvajaca živi u gradovima, a polovina stanovništva živi u širem području Montevidea, koji ima oko 1.300.000 stanovnika.

Urugvaj je izrazito stočarska zemlja. Za uzgajanje stoke, posebno goveda i ovaca, koje predstavljaju glavni izvor bogatstva zemlje, koristi se više od 75 odsto površine zemlje. Po obimu izvoza mesa Urugvaj spada u prvih pet zemalja u svetu. Industrija je uglavnom bazirana na preradi mesa, kože i vune.

Urugvaj je bio prva zemlja u Latinskoj Americi gde je uveden sistem socijalnog osiguranja koje obuhvata nesreće na poslu, profesionalna obolenja, naknade za bolovanja, pomoć u starosti, zaštitu materinstva i dečiju zaštitu. Penzioni staž je za latinskoameričke uslove veoma nizak i iznosi 30 godina, a za neke profesije i manje. Zakonom je garantovana zaštita maloletnika i žena na radu, kao i osiguranje od neosnovanog otpuštanja sa posla. Obavezni doprinosi za socijalno osiguranje, koje plaćaju kompanije-poslodavci, veoma su visoki. Iz prihoda ostvarenih na taj način vlada daje pomoć nezbrinutim i ostarelim radnicima.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine