Mali fudbal

Kada čovek počne da se bavi tzv. rekreacijom, jedino u šta može biti siguran jeste da više nije mlad ("kao nekada"). Na ovim prostorima ("odvajkada") mali fudbal je najpopularnija igra i broj rekreativaca košarkaša, tenisera, rukometaša, rvača itd. zanemarljivo je mali u odnosu na veličinu fudbalske bratije. Ima, svakako, dosta i onih koji niti su se kad bavili sportom (kad im bacite loptu, uhvate je u petom-šestom pokušaju i drže kao da u rukama imaju u papir umotane šampite), niti im pada na pamet da se njime zamajavaju u poznijim godinama. Za razliku od mnogih "sportista", to su često upravo vitki ljudi, neskloni gojenju, koji svoja mala uživanja nalaze u kartanju, kockanju, stolarstvu, piću, pecanju, oružju, filmovima, seksu ili pisanju. Ali ovo nije tekst o njima, već o nama koji uživamo da igramo mali fudbal.

Uz fenomen da će ovde svako i u bilo koje doba dana i noći, biti u stanju da sastavi ("izdiktira") najbolju fudbalsku reprezentaciju, ništa manje čudo nije ni činjenica da mali fudbal igra, takođe, svako. Uz nekadašnje sportiste, ovom zaraznom aktivnošću najčešće se bavi srednji činovnički sloj (onaj viši menadžerski sloj, kao i većina malih privrednika, advokata, lekara i pilota, shodno svom socijalnom statusu, uglavnom se opredelio za tenis). Nimalo ne zaostaju ni novinari (sportskih baš i nema puno), oni koji su još nezaposleni, radnici, naučnici, profesori univerziteta, inženjeri, penzioneri, invalidi, umetnici, dileri i teksisti. Mali fudbal igraju čak i oni koji ga nikad ne igraju, oni koje na početku okarakterisah kao operisane od sporta. U raznim prilikama i najčudnijim povodom i oni se nađu na golu, ili, ne daj bože, u polju gde ("veselo") skakuće fudbalska lopta. Mali fudbal, rečju, igraju – svi.

Igra se svuda gde to nije zakonom ili nekim podzakonskim aktom zabranjeno, pa čak i tamo. Igra se na izletištima, fudbalskim terenima nižerazrednih klubova, na rukometnim, košarkaškim i odbojkaškim igralištima, na plažama, u krugu fabrike, u učionicama, na ulicama, u dvoranama – svuda, bre. Za razliku od košarke, odbojke ili rukometa, mali fudbal se tako dobro primio upravo zbog toga što može da se igra svuda. Čak i ne terenima konkurentskih sportova! Samo vam je potrebna lopta, stativa i fudbalera imate okolo koliko hoćete.

Nema pune saglasnosti o tome koje doba dana ili noći je idealno za igranje malog fudbala. Činjenično stanje je sledeće: igra se u svako doba dana i noći, uz različito zadovoljstvo. Igra u radno vreme, recimo, ima veliki broj poklonika. Jedini koji se tome suprotstavljaju (ali to je, svakako, manjina) jesu dosadni šefovi. Sav ostali normalan svet izjasnio se za igru u radno vreme, posao ionako neće nikud da pobegne. Igra vikendom je takođe široko ukorenjena, igra se u cik zore ili kasno noću. Zbog takve predanosti svom užitku, zaljubljenici u mali fudbal često su podvrgnuti kritičkom sudu svoje okoline. Istinita beogradska priča (ne mislite, valjda, da mi ovde lažemo?) kaže da su se u zoru jednog zimskog subotnjeg jutra, posle mnogo godina, srela dvojica prijatelja. Bila je mećava ("nezapamćena"), jedan je nosio štap za pecanje, drugi torbu sa opremom za fudbal. "Kuda ćeš?", radoznao je pecaroš. "U 'Lazarac', na mali fudbal", kaže drugi. "Pa ti nisi normalan!? Po ovakvom kijametu i ovako rano ideš da igraš fudbal", prekori ga ribolovac.

Bilo kako – glavom, nogom, rukom. Pošto dobra kondicija i trčanje ("igra bez lopte") nisu karakteristike igrača malog fudbala, najčešće se mogu videti dve grupe igrača, jedna pred jednim druga pred drugim golom, obe u dramatičnom iščekivanju lopte, začinjenim sočnim psovkama. Sredina terena se, kao i u Engleskoj, preskače.

Podvrsta jutarnjeg fudbala je i tzv. mamuranje, ili igra posle noći provedene na žurci ili kakvom dočeku jedne od novih godina. Zavisno od količine maligana, igrač koji igra "mamuranje" propušta loptu ispod noge, preskače je u velikoj želji i nemoći, staje na nju, ili se ova odbija od njegove noge kao od plakara. Igra time ne gubi od draži, osim za ostale igrače; dapače, postaje sve intenzivnija i "mamurnija", a svoju kulminaciju dostiže ispod tuša i uz hladno pivo, posle svega. Neki igrači, i bez žurke i alkohola, u stanju su da iz nedelje u nedelju drže visok nivo "mamuranja" dokazujući time (samima sebi, pre svega) kako se puno zadovoljstvo može dostići i bez korišćenja stimulativnih sredstava, što se u savremenom fudbalu sve manje ceni.

Mali fudbal se igra zbog pobede. Ko kaže da igra zbog rekreacije, taj mora da je izgubio. Igra se i zbog toga da se postigne gol, jer to zadovoljstvo ("dok se mreža trese" ili "kad se lopta zakoprca u mreži") nemoguće je opisati. Mnogima to ne polazi za nogom nedeljama, pa je njihovo uzbuđenje utoliko veće kada konačno uspeju da uguraju loptu u gol, makar i vlastiti. Mali fudbal se igra i zbog druženja, zar ne? Igra ima svoj pravi i puni smisao tek za kafanskim stolom gde se uz koka-kolu, kiselu vodu, čaj i sokove analizira svaki detalj tek završene utakmice. Po završenoj analizi prelazi se na pivo, vino, vinjak i lozu, a fudbal ustupa mesto politici.

Mali fudbal, dakle, nije samo puka igra, bemisleno loptanje i nogatanje, kako žene žele da ga prikažu, već, što se lepo vidi i iz ovog teksta, širi fenomen duboko u srži društvenog tkiva. A kad smo već kod tkiva, recimo i to da su na malom fudbalu povrede česte i bolne, ali, za divno čudo, većina igrača uspeva da se vrati na teren, makar i sa plastičnim kolenom. Uostalom, kada se tako povredite da više čak ni mali fudbal na možete da igrate, jedino u šta možete da budete sigurni jeste da ste ostarili. Možda je to pravo vreme da kupite štap za pecanje?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine