Civilizacija

Osvojili ste ceo svet, utamanili sve Acteke, Mongole, Ruse, Engleze, Rimljane, Babilonce ili Indijce, Grke, Amerikance... Samo u nekom ćošku sveta čuči Napoleon u jedva tinjajućoj francuskoj civilizaciji, u mestu koje jedva da prehranjuje svojih dvadesetak hiljada stanovnika i nikako da sastavi kraj sa krajem. Ostavili ste ga tako zbog ispravljanja istorijskih nepravdi, ličnog zadovoljstva što u celoj priči nije pristajao da plati danak i, najzad, da bi sad, posle pet hiljada godina mukotrpnog rada na uspostavljanju planetarne hegemonije vašeg naroda (u ovom slučaju reč je o Hordi Pjanih Piroćanaca koje predvodi kralj Tatko na Piroćanc´te) obratili pažnju na razvoj nauke, infrastrukture i, dakako, još razornijih oružja od nuklearnih bombi. Proveravate kako stoji istraživanje svemirskog leta, ali vas ekonomski savetnik ili ministar odbrane upozoravaju da su fondovi utanjili do granice izdržljivosti. Na narodna pleća svaljujete veći porez, ukidate ili smanjujete luksuz i, najzad, povlačite najteži potez, raspuštate borbene jedinice čije je održavanje postalo skupo.

Ništa se ne događa, osim što vas kompjuter u neko doba obavesti da je do juče slavna civilizacija Pjanih Piroćanaca spala na rang beznačajne. I, još gore, u vaš sjajni dvorac (u klasičnom, mavarskom ili gotskom stilu, zavisno od ličnog ukusa) ulazi poprilično nadmeni, debeljuškasti Napoleon, isti onaj što je do juče pristajao na svaki ponižavajući mir samo da preživi, i – objavljuje rat! Otprilike u tom trenutku, devet od deset igrača "Civilizacije" spasava se bekstvom u prošlost, nekoliko vekova unatrag, da pronađe grešku u razvoju (na primer, kada se u izboru da li da otkrije metalurgiju ili barut odlučio za barut) i ovog puta odabere ispravno (što će se možda pokazati kao "ispravno" jer je novim izborom zanemaren razvoj misticizma kao prethodnice religiji koja, sa svoje strane, omogućava razvoj nečeg bez čega se u dalekoj budućnosti ne može kolonizovati Mars)... Onaj deseti igrač briše sve svoje memorisane (pokazalo se: civilizacijiski promašene) faze razvoja i – uprkos pretnji razvodom, otkazom ili uništavanjem kompjutera – počinje ispočetka.

"Civilizacija" nije ni nova ni nepoznata kompjuterska igra. Njen tvorac postao je slavan u meri koja mu dozvoljava da verziju (koja od 1993. radi u Windows okruženju) skromno naslovi kao "Sid Mejerova Civilizacija" a samo navede još dvadesetak saradnika u njenoj proizvodnji. Mada ih uopšte nema na "špici", iza igre koja je užasno zarazna (tekući igrači složiće se i sa: zarazna kao smrt) očigledno stoji bar nekoliko desetina ako ne i stotina ljudi koji se s razlogom smatraju naučnicima. Ukratko, "Civilizacija" je – ozbiljno – proizvod na koji se, tamo gde je napravljena, lako lepi etiketa state-of-the-art. Najsavremeniji proizvod znanja o mreži funkcija na kojoj počiva istorija ljudskih civilizacija, međutim, možda je dovoljna ali, ipak, ne i dobra kvalifikacija.

Baza podataka "Civilopedije", jedne od pomoćnih alatki za provaljvanje igre, ima tačno 173 odrednice. Višestruko ukrštene, uz izvanredno obiman help, one vas upućuju u sve ono što se – en general – danas u celom svetu smatra našim znanjem o civilizacijama. Šta su, kako nastaju, koliko traju, čega se domognu, kako prolaze, kako ih srediti... Karakter (igrača, valja podvući) određuje konačni rezultat igre. Žestoki borci pobiju sve žive konkurentske narode za relativno kratko vreme, užasno su bogati i izradili su u svakom gradu bar po jedan univerzitet, staraju se o duhovnom zdravlju podanika, osvoje svet i – završe igru sa bednim rezultatom, koji ih ne uvodi čak ni u ličnu PC galeriju slavnih.

Naravoučenije igre s civilizacijom je, bar što se tiče tzv. potpisnika ovih redova, i s rezultatima do kojih je dospeo – razočaravajuće. To ne znači da je zadovoljstvo igranja isto takvo, naprotiv. Ali može značiti da vam se – dok odlučujete između razvoda braka i nastavka igre – u ustima skuplja izvesna gorčina pri pomisli na to koliko pravih (a ne samo duhovnih) klinaca saznaje osnovne stvari. Da bez grnčarije nema zaliha hrane, bez hemije, zidarstva i točka proizvodnje tenkova, bez graditeljstva prerade plastike, čak i da se bez prava žena ne može osvajati kosmos... Ali, uz to ili povrh toga: da se mir potpisuje samo da bi se zaratilo, da je pendrečenje gore ali jeftinije rešenje od ulaganja u nauku, da će vas saborac u ratu prodati za šaku novčića (ili za plaćanje u naturi, ako još nije otkrio novac), da će Cigani i cirkuzanti smiriti pobunu, ali isprazniti kase i silose...

Pouka je tačna. Ono čega nema – a nema ga ni u istorijama iz kojih su nas ocenjivali – moglo bi se nazvati ljudskim licem. Kad vašem narodu "opada populacija" zato što ste ga (iz viših interesa, dakako) zaposlili na proizvodnji nosača aviona, ne vide se ljudi koji umiru od gladi, njihove familije, deca, izgubljena mogućnost putovanja, trgovine, zarade, bogaćenja... Isto tako se ni kad ste pobedonosni osvajač ne vidi se kako izgledaju legionari žrtvovani da bi car utvrđenom gradu neprimetno primakao katapult, da ga osvoji (sruši, rasproda ili zauzme, nanovo utvrdi i razvije, zaposli itd.).

Grozno! A nije, u stvari. Šta znamo o Babiloncima (osim da su izumeli pismo, točak i zapregu), Majama (koji točak nisu, ali pripitomljavanje kukuruza jesu izmislili), neolitu (kada su ljudi, kao i građani dvadesetak hiljada godina kasnijeg Rimskog carstva, koje vere i boje bili, putovali s kraja na kraj sveta bez straha od kancelarija), Egiptu (osim da su napravili jednu i u "Civilizaciji" važnu stvar, piramide), Normanima (koji su evropskoj istoriografiji doprineli više od Herodota, Tukidida i Tacita, prosto zato što su na osvojenim zemljama stanovnike pitali imaju li tapiju na vlasništvo pre no što ih isele i/ili pobiju) ili Aboridžinima, tj. urođenicima bilo koje vrste, nestalim ili u rezervatima sačuvanim iz bilo koji civilizacijskih razloga?

Nada u spas sveta – ne u igri koja je povod priči – leži samo u jednom (unikatnom) buketu poljskog cveća. Njega je, četrdesetak hiljada godina pre no što ovaj broj "Vremena" ulazi u štampu, neki pre-pre-pre-pre-prepotopski čovek na mestu koje se danas geografski određuje kao severozapadni Iran, u šake neke mrtve devojčice stavio neko ko je bio na njenom pogrebu. Neko ko nije homo sapiens, nego čovek. Da li zaljubljen, da li otac, da li majka, brat/braća ili sestra/sestre, ili možda ujak, vrač, prolaznik... Sa stanovišta istorije, civilizacije i "Civilizacije", taj detalj neme veze. Kao ni odgovor na pitanje da li je između Kromanjonaca i Neandertalaca, čiju su civilizaciju ovi prvi uništili, bilo mešanih brakova. Krvne veze koja ne stiže s presečenog grkljana.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine