Deset događaja – Zemlja Srbija, 2009. >

Godina krize – Letargija u slobodnom padu

Godina nalik na loše novinarstvo – više prideva nego glagola. U Francuskoj postoji pokret koji se protivi dolasku Nove godine zato što će ona biti gora od prethodne. Nećete se, valjda, i vi pridružiti?

Godina 2009. pri kraju je počela da dobija pozlatu: šengenska viza, kandidatura za EU; 20. oktobra ruski predsednik Dmitrij Medvedev bio u Beogradu, obnovljeno sećanje na slom fašizma, a i predstavnici Srbije i Rusije potpisali su sedam međudržavnih sporazuma i bilo je reči o kreditu od milijardu dolara. Posle se pričalo i o kineskom mostu preko Dunava kod Zemuna... Autoput Horgoš–Feketić otvarali šesti put, sada bez većeg spektakla, pošto je neko pre toga prebrojao prethodna presecanja vrpce.

Ispod glazure stvari ne izgledaju dobro. Na to ukazuju povremeni izlivi besa i erupcije očaja.

Predsednik Udruženja tekstilnih radnika u Novom Pazaru Zoran Bulatović, koji je predvodio štrajk tekstilaca, 24. aprila odsekao je sebi prst.

Tako je protestovao zbog, kako kaže, nebrige države prema radnicima koji gladuju. Bulatović je najpre odbio lekarsku pomoć, ali je posle ipak pristao da mu u novopazarskom Zdravstvenom centru prišiju deo malog prsta.

Bilo je i drugih očajničkih poteza, i blokada, i ležanja na pruzi u Lapovu. Izborili neke pare, ali gazdi popustili i spasli ga od stečaja. A gazda...

To je socijalni eho naše tranzicije i svetske krize. Vlada je svetsku ekonomsku krizu pratila sa strepnjom i konformizmom. Sa strepnjom, zato što su privredni rezultati daleko ispod izbornih obećanja, a s konformizmom jer je vlada imala opravdanje za sve što čini, ili ne čini, a i izgovor – nismo mi proizveli krizu, obratite se Bušu mlađem...

Kod nas nije bilo spektakularnih tektonskih manifestacija te krize, nije bilo kolapsa banaka, panika štediša je bila kratkotrajna. Izgledalo je da mi krizu preživljavamo letargično, u slobodnom padu (–3 odsto). U novinskim tekstovima još se nalazi opravdanje u prošlosti, pa se Srbija i dalje poredi s čovekom koji se polako penje uz zid bunara. (Trenutno se malo sklizava.) Kažu da smo 2009. bili na tri četvrtine nivoa iz 1989. To je godina rođenja sadašnjih dvadesetogodišnjaka. Polako, čovekov radni vek je 40 godina, ako ga ne produže. A hoće. Dolazili ovi iz MMF-a, kažu, ne da Krkobabić ni za živu glavu. Kako kaže naša stara slavna parola, sada izvrnuta kao čarapa: "Daćeš, daćeš..."

Ako ne zna nešto drugo, ova vlast je i godine 2009. pokazala da ume da neprijatne stvari brzo pretvori u sopstvenu kampanju, pogotovu ako su te neprijatne stvari povezane s nekim od ključnih reči iz raznih aplikacija, u šta su ovi iz vlade počeli da se snalaze skoro bolje nego ovi iz NGO-a: pokretane su razne kampanje, svaka se zove evropska, nalik na kampanje protiv ubijanja zbog krzna malih krvoločnih životinja kao što su kune, koje inače dave zečeve čak i kad oni onako tužno pište. To su kampanje dovoljne da traju čak do ponoćnih vesti.

Nekako izgleda kao da se vraća Kočićeva maksima da ima zakona za jazavca, a nema za Davida Štrpca.

Neko bi već trebalo da razmisli o tome da li i dalje država treba da se udvara neuspešnim novim kapitalistima ili treba da formuliše neku efikasniju industrijsku strategiju. No, možda je to površan, znači ignorantski, utisak – bolje da o glavnim ekonomskim pokušajima u 2009. čitate u tekstu Dimitrija Boarova, tu odmah posle nekoliko listova...

Odnos moći vlasti i opozicije testiran je na lokalnim izborima na takozvanom zemunskom i dva voždovačka testa. Na Voždovcu su najviše glasova odneli naprednjaci Tomislava Nikolića, što će verovatno navesti vladajuće partije da izbegavaju međusobne ucene i razmišljanje o vanrednim izborima, a moglo se pretpostaviti da će o njima razmišljati kad ostvare parolu "Šengene beli, Voždovac te želi". Vašeg hroničara tu muči jedna druga nerazrešena političko-istorijska enigma: kako su od radikala postali naprednjaci. To verovatno ne može da objasni ni Slobodan Antonić.

Te pomenute 1989. ustavno pitanje kod nas je bilo zapaljivo. Neka pitanja, koja su tada uzbuđivala duhove, 2009. su razrešavana "pod jastukom" uz odlaganja, cenjkanja i odugovlačenja. Zakon o Vojvodini usaglašen je i tako je odblokiran jednogodišnji spor oko vojvođanskog Statuta. Oba su usvojena značajnom većinom u Skupštini Srbije. Veći deo opozicije misli da ti dokumenti nisu u skladu s vladajućim ustavom – DSS i NS pokreću inicijativu njihovog osporavanja pred Ustavnim sudom.

Najbolnije pitanje, kosovsko, rešava se pred Međunarodnim sudom pravde, pred kojim UN na inicijativu Srbije traži savetodavno mišljenje. Tridesetak zemalja iznelo je svoje pravno tumačenje početkom decembra.

Najsporniji potez vlasti je ipak možda to što je 31. avgusta, posle odlaganja, usvojen Zakon o informisanju. Zakon su pokušali da proguraju usred leta "dok se Vlasi ne dosete", ali je njegovo usvajanje odloženo zato što se u javnosti podigla prašina, a i socijalisti su poručivali da ne žele da se njima opet zamera kao nekada da su protiv medijskih sloboda. Posle je zakon retuširan i pak proguran. Ne valja ništa. Pisaće novi. Čim zašiju prste koje su priklještili kad su pokušali da zalupe ta vrata, ljuti na (tabloidnog) lava zato što hoće da ih pojede. U javnosti je ostao utisak da to nekako ima veze i s tim što su 27. oktobra uhapšeni osnivač "Kurira" i bivši urednik "Glasa" (ovaj drugi pušten zbog pritiska javnosti, ovaj prvi prevezen u zatvorsku bolnicu).

Bilo je velikih medijskih uzbuđenja zbog otkazane Parade ponosa, usledila je kampanja protiv desničarskih organizacija, brzo je formulisana inicijativa Ustavnom sudu da ih se zabrani. Policija je početkom septembra pohapsila i neke levičare: članove Anarhosindikalne inicijative za koje sumnja da su bacili Molotovljeve koktele na ambasadu Grčke.

Kampanja protiv navijačkog nasilja došla je posle jednog drastičnog slučaja i na kraju je ispala nešto osmišljenija. Posvećujemo joj prostor u jednoj od izabranih vesti koje odslikavaju 2009. Da od toga ipak neće biti ništa, zasad govori dežurni diskurs – gnušanje i moralisanje s karakteristikama lošeg novinarstva – više prideva nego glagola...

Sport je unosio i malo pozitivne euforije u sivu svakodnevicu: Košarkaši opet zasijali, Antić odveo fudbalsku reprezentaciju u Južnu Afriku, što je najviše koštalo predsednika Republike, ali neka. Jelena napredovala, Ana našla dečka i kupila kuću, ako, ako, Novak pobedio Federera i Nadala. Po tome kako im pominjemo samo imena, vidi se da mi, koji gutamo bensedin-vesti o njima, kao i sva sirotinja, lako s tim džet-setom prelazimo na "ma-je-bi-si-mater".

Prošli ovuda i Madona i neki koje smo još ‘66. smatrali bajatim, i druge pošasti.

Kažu da to može imati i neke veze i sa kulturnim budžetom i s tim što ne radi Narodni muzej.

Da, podigli opet toranj na Avali. Jednog vedrog jesenjeg dana u Gornjoj Trnavi kod Topole deda odveo četvoro unučadi u njivu na Zlovodi, i po vedrom danu u daljini gledali tanku iglu na horizontu.

Toranj...

Čak dotle se vidi.

Kad već pominjemo pogled u daljinu: vašeg hroničara, kao starog "makluanovca", fascinira taj fenomen medija kao naših produženih čula i to kako nas u tom sajber svetu internet, ovako razbacane u 2888 mesta u 191 državi, ipak drži zajedno. To teško shvataju i naši gutembergovski nacionalisti i naši gutembergovski mondijalisti.

Pogled na spisak gradova iz kojih čitaoci ulaze na sajt "Vremena": redni broj 92. Edmonton; 93. Kitchener; 94. Oakville; 95. Karlsruhe; 96. Celje; 97. San Francisco; 98. Koper; 99. Perth; 100. Outremont ... 2.881 Sakskobing; 2.882. Stenungsund; 2.883. Fredericia; 2.884. Prince George; 2.885. Sparta, 2.886. Maple Heights; 2.887. Balikesir; 2.888. Grangesberg... (Vidi tekst u okviru "2009. godina na internetu", urednice našeg sajta Marije Vidić.)

U ponedeljak 30. novembra umro je Milorad Pavić. Nekima je njegova smrt bila povod da pokrenu lanac asocijacija na pomenutu temu: da je on, kao rodonačelnik srpske postmoderne, prvi pomirio književni izraz sa hipertekstom i takozvanim nelinearnim, nekonsekutivnim, "internetskim" tekstom...

Drugi, oni fatalisti među nama, podsećaju se da je taj pisac Hazarskog rečnika podsećao narod koji je nestao, što i nama možda sledi, ako se ne opametimo.

Godine 2009. sam bog nas je spasavao od javašluka, mane koja se najteže leči. Šest žena i jedan muškarac poginuli su u seriji od četiri eksplozije u fabrici municije "Prvi partizan" u Užicu u četvrtak 3. septembra oko 21.15 časova. Nesreća se dogodila u fabričkim tunelima u pogonu za punjenje municije. U lagumima zadimljenim posle eksplozije vidljivost je u prvi mah bila samo dvadesetak santimetara, što je predstavljalo izazov za vatrogasne ekipe koje su stigle brzo i požrtvovano nastojale da lokalizuju požar, da spreče da se on proširi i da izvuku nastradale. "Prvi partizan" je podzemna vojna fabrika, sakrivena je duboko u lagumima i lavirintima užičkog brda Zabučje. Ivana Milanović je pisala tekst o tome kako je projektovanje ovog objekta počelo 1974, a gradnja je trajala nekoliko godina. Ovaj vojni objekat je jedini koji NATO nije ni pokušao da bombarduje 1999.

Ono što nije mogao NATO pošlo je za rukom nekome ko je mimo propisa i tehnoloških imperativa presipao barut. Odmah posle požara padale su reformske izjave da će fabrika biti izmeštena na neku nadzemnu lokaciju, jer je u ovoj rad nekomforan. Sudeći po jednoj izjavi ministra policije Dačića, prilikom sanacije štete u toj fabrici izbio je novi požar. Izgleda, zbog nemara.

U bolnici "Dr Dragiša Mišović" 24. oktobra uveče izbio je veliki požar. Vatra je zahvatila veliki deo bolničke zgrade, čiji se jedan sprat rekonstruiše i nadziđuje i za koju nije izdata upotrebna dozvola. Slavljena je efikasnost vatrogasaca i bolničkog osoblja. Pacijenti su hitno evakuisani u obližnje bolnice – a mogli su svi da stradaju.

milan milošević


Šengen je pao

"Šengen je pao u zoru" 19. decembra 2009. simbolički na Svetog Nikolu, sveca zaštitnika putnika, i u Evropu su na svečanu ekskurziju vođene grupe mladih. Kako piše Dejan Anastasijević, pošli u dvanaest i minut, a stigli tamo u dva sata noću, kako bi se reklo narodski, da isteraju zori oči.

PRVI PUT U EU: Iz Srbije sa Oli Renom

Od tog dana i građani Srbije mogu da putuju u zemlje Evropske unije bez viza i da tamo ostanu 90 dana u roku od šest meseci.

Za građane Srbije koji su s crvenim pasošem SFRJ putovali bez viza u evropske zemlje to otvaranje vrata dolazi 19 godina po uspostavljanju šengenske zone, a 24 godine od početka izgradnje Evrope bez granica, od onog 14. juna 1985. kada su tadašnja Savezna Republika Nemačka, Francuska, Belgija, Luksemburg a i Holandija potpisale takozvani Šengenski ugovor, nazvan po malom gradu u Luksemburgu na granici s Francuskom i Holandijom. Odluku kojom je omogućeno putovanje bez viza građanima Srbije Savet ministara EU za pravdu i unutrašnje poslove usvojio je 30. novembra 2009. za građane Makedonije, Crne Gore i Srbije.

Istog dana kad su granice otvorene, 19. decembra 2009, na predlog Saveta za evropske integracije, srpska vlada je donela odluku o podnošenju zahteva za prijem Republike Srbije u članstvo EU do kraja 2009. godine. Predsednik Tadić je u utorak 22. decembra otputovao u Stokholm da u skladu sa članom 49. Ugovora o EU, u svečanoj ceremoniji, švedskom premijeru Fredriku Rajnfeltu preda plavu kožnu fasciklu s Memorandumom srpske vlade o kandidaturi za prijem u članstvo EU.

U Memorandumu su citirane pozitivne ocene o napretku Srbije, iznete u nedavno objavljenim dokumentima Evropske komisije – Strategiji proširenja za 2009–2010, kao i u Izveštaju o napretku Srbije u procesu približavanja Uniji za period jun–decembar 2009.

Istakao je uspeh Srbije u procesu saradnje u jugoistočnoj Evropi, Regionalnom savetu za saradnju i da je zaključila sporazum CEFTA 2006, Ugovor o Energetskoj zajednici i Ugovor o uspostavljanju evropskog vazdušnog prostora...

Osvajanje "šengena" i podnošenje kandidature za članstvo u Uniji vladajuća koalicija smatra svojim najvećim uspehom 2009, a nisu retke izjave u kojima se datumi tih događaja nazivaju istorijskim.


Oproštaj od patrijarha Pavla

Patrijarh srpski Pavle (95) preminuo je u snu 15. novembra, u 10.45 sati na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu na kojoj se lečio poslednje dve godine. Na vest o smrti patrijarha Pavla, Saborna crkva u Beogradu i ostali hramovi Srpske pravoslavne crkve počeli su da se oglašavaju zvonima 15 minuta pre punog sata u znak žalosti.

MASOVNI ISPRAĆAJ: Više stotina hiljada ljudi na sahrani patrijarha Pavla

Telo patrijarha prebačeno je istog dana u zgradu Patrijaršije, a potom u Sabornu crkvu. Sveštenici SPC-a, predvođeni mitropolitom Amfilohijem i episkopom hvostanskim Atanasijem, služili su u Sabornoj crkvi opelo preminulom patrijarhu, kome su prisustvovali predsednik Srbije Boris Tadić i mnogi drugi visoki funkcioneri, kao i ambasador Rusije Aleksandar Konuzin.

Povodom smrti patrijarha Pavla, Vlada je na sednici 15. novembra proglasila 16, 17. i 18. novembar danima žalosti u Srbiji, a gradonačelnik Beograda dan žalosti u Beogradu na dan sahrane 19. novembra.

Zaupokojenu liturgiju povodom smrti patrijarha Pavla predvodio je vaseljenski patrijarh Vartolomej. Početak liturgije označila su zvona na Sabornoj crkvi u Beogradu u četvrtak 19. novembra u 7.30 časova. Uz veliki broj vernika koji su ispunili sve okolne ulice, u liturgiji su učestvovali arhijereji Srpske pravoslavne crkve i brojni državnici, visoke crkvene i verske delegacije iz zemlje i inostranstva. Poštovaoci patrijarha Pavla prolazili su u mimohodu pored njegovog odra i čitavu prethodnu noć, a izveštaji kažu da je pored patrijarhovog odra za tih nekoliko dana prošlo oko pola miliona ljudi. U manastiru Rakovica bez prisustva javnosti patrijarh je sahranjen posle dirljivog masovnog ispraćaja na ulicama Beograda u kome je učestvovalo oko 600.000 ljudi.

Tokom poslednjeg ispraćaja u medijima i posmrtnim slovima isticane su velika skromnost, čestitost, umerenost i hrišćanska revnost pokojnog patrijarha Pavla, za koga je rečeno da je govorio tiho, a da mu se glas daleko čuo i da nikom nije sudio. Njegov prvi postupak kad je bio izabran za patrijarha bio je da vozom ode u Niš i u ćeliji obiđe jednog osuđenika na smrt. Bio je bolji od vremena u kome je bio patrijarh, a bio je patrijarh u jedno nesrećno vreme moralnog i civlizacijskog sunovrata. U to nesrećno vreme i crkva u slavonskom selu Kućanci u kojoj je 1914. kršten ostala je minirana, a Eparhija raškoprizrenska, u kojoj je služio pre nego što je izabran za patrijarha, opustošena.


Izbor sudija

Visoki savet sudstva na sednici održanoj 16. decembra 2009. godine doneo je odluku o izboru sudija na stalnu funkciju u sudovima opšte i posebne nadležnosti koji stupaju na funkciju 1. januara 2010. Za 2453 sudijska mesta prijavilo se 5050 kandidata. Visoki savet sudstva je gotovo 400 radnih sati raspravljao o njima, nakon čega je izabrao 1531 sudiju i 876 kandidata za sudije koje će birati Skupština Srbije, dok je 46 mesta ostalo upražnjeno.

KONTROVERZE OKO IZBORA SUDIJA I TUŽILACA: Predsednica Vrhovnog kasacionog suda i Visokog saveta sudstva

Odluka je izazvala veliko interesovanje u javnosti i brojne kontroverze.

Iz Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda čak polovina uopšte nije reizabrana, a samo troje je izabrano u Vrhovni kasacioni sud, među kojima je i Nata Mesarović, predsednica tog suda i Visokog saveta sudstva. Među onima koji nisu reizabrani su predsednik Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda i predsednici četiri krivična veća, od pet koliko ih ukupno ima. Sindikat zaposlenih u pravosudnim organima saopštio je da mora da se da hitno obrazloženje za one koji nisu prošli reizbor. Društvo sudija Srbije saopštilo je da će smatrati svojim članovima i sudije koje nisu reizabrane, sve dok ne dobiju obrazloženja Visokog saveta sudstva o razlozima zbog kojih kolege nisu izbrane. Inače, predsednica Društva sudija Dragana Boljević, koja je bila sudija Okružnog suda u Beogradu, nije izabrana ni na jednu sudijsku funkciju. Ne navodeći imena, sudija Nata Mesarović je objasnila da je jedan broj sudija sam sebe doveo u situaciju da ne bude izabran ili da izgubi sudijsku funkciju, pošto su konkurisali samo za jedan sud i to za sud najvišeg ranga. To se najviše odrazilo kod sudija sadašnjeg Vrhovnog suda Srbije. Jedan dobar deo sudija je konkurisao samo za Vrhovni kasacioni sud", objašnjava Mesarovićeva.

Među sudijama koje nisu izabrane je i predsednica Društva sudija Srbije Dragana Boljević, koja je izjavila da nije izabrana zato što nije htela da žuri.

Međutim, Nata Mesarović odgovara da su neke sudije bile u hendikepu zbog statistike i broja rešenih, odnosno nerešenih predmeta.

Član Društva sudija Omer Hadžiomerović rekao je da je 700 sudija koje nisu izabrane faktički razrešeno funkcije, a da je postupak izbora bio "netransparentan i da se nedostojnost i nestručnost nekoga za obavljanje sudijske funkcije mora utvrditi u nekom posebnom postupku, na koji bi sudija imao pravo na pravni lek". Hadžiomerović je najavio da će formirati pravni tim koji će biti na raspolaganju sudijama koje nisu izabrane. To udruženje iz svoga članstva neće isključiti sudije koje nisu izabrane sve dok ne dobiju pisano obrazloženje odluke VSS-a i dok se ne okončaju postupci po pravnim lekovima. Sindikat pravosuđa Srbije je zatražio od Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca da saopšti razloge zbog kojih neke sudije i zamenici javnih tužilaca nisu ponovo izabrani. U saopštenju tog sindikata se kaže da se među izabranim sudijama i tužiocima ne nalaze imena nekih ljudi koji su, prema mišljenju tog sindikata, stručno i profesionalno obavljali svoj posao. Reizbor sudija izazvao je i negodovanje u Advokatskoj komori Srbije.

Napetost oko izbora sudija preneta je u Skupštinu Srbije, koja je nadležna za izbor sudija i tužilaca koji se prvi put biraju. Poslanici Skupštine Srbije završili su u sredu 23. decembra razmatranje predloga kadrovskih odluka iz oblasti pravosuđa koje su formulisali Visoki savet sudstva (za sudije koji se prvi put biraju) i Državno veće tužilaca (za tužioce). Tokom te skupštinske rasprave šef poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije (DSS) Miloš Aligrudić zamerio je predsednici Visokog saveta sudstva Nati Mesarović zbog toga što je sedela u organu koji bira njenog rođenog sina za mesto u sudu? Nata Mesarović je rekla da njen sin ima 13 godina radnog staža, da je fakultet završio sa 24 godine, te da nije jedini sin nekog nosioca pravosudne funkcije koji je reizabran... Velika je i dalekosežna šteta što je na tako veliki poduhvat pala senka sumnji.


Smrt Brisa Tatona

Francuz Bris Taton preminuo je u utorak u 10 sati u Kliničkom centru Srbije. Taton je pretučen 17. septembra u jednom kafiću na Obilićevom vencu u centru Beograda usred bela dana dok je sa prijateljima pred utakmicu beogradskog Partizana i francuskog Tuluza pio piće. Po nekim medijskim izveštajima, njegovu smrt su skrivili pripadnici navijačke grupe koja sebe naziva "Alkatraz", koje je neko pozvao telefonom i nahuškao na Francuze i a pre napada su im podeljene bejzbol palice i maske.

ŽRTVA HULIGANA: Bris Taton

Učestalo nasilje usmereno protiv stranaca izazvalo je široku polemiku u društvu i nateralo državne organe da hitno nešto preduzmu. Bezbednosne službe su Savetu za borbu protiv nasilja u sportu predali podatke o kriminalcima koji navodno koriste navijačke grupe najvećih srpskih fudbalskih klubova kao paravan za klasične mafijaške organizacije i koje godinama zgrću ogroman novac od kriminala. Uhapšeno je preko stotinu lica osumnjičenih za nasilničko ponašanje i ugrožavanje javnog reda i mira.

Na tribinama novosadskog stadiona "Karađorđe" prvi put u istoriji srpskog fudbala sedeli su sudija za prekršaje i javni tužilac s namerom da na licu mesta osude prekršioce pravila sportskog navijanja. Nikakvih incidenata nije bilo, s obzirom na to da je policija na ulazu u stadion pre početka meča privela 46 osoba koje su ili bile pijane ili kod sebe imale zabranjenu pirotehniku.

Republički javni tužilac Slobodan Radovanović podneo je predlog za zabranu rada i delovanja, kao i brisanje iz registra, četrnaest navijačkih podgrupa Partizana, Crvene zvezde i Rada. U pitanju su šest navijačkih grupa Partizana, četiri Rada i tri Crvene zvezde. Pristalice večitih su upisane u registar udruženja građana, a kao sedišta su navedene prostorije stadiona njihovih klubova. U zahtevu Ustavnom sudu navodi se da je delovanje ovih grupa "usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajamčenih ljudskih i manjinskih prava i izazivanja rasne, nacionalne i verske mržnje". Naglasivši da je reč o klupskim navijačima samo po nazivu, Radovanović je dodao da su to navijači kriminala i da nemaju ništa zajedničko sa sportom.

Velika materijalna šteta i desetine povređenih građana i policajaca i sedam smrtnih slučajeva za poslednjih sedam godina posledica su delovanja pripadnika ekstremnih grupa. Te podatke izneo je tužilac Slobodan Radovanović. U izveštaju podnetom Ustavnom sudu spominje se i ponašanje klubova koji su, reagovanjem ili nereagovanjem, na određeni način podržavali svoje nasilne navijače. Kada je Uroš Mišić, navijač Crvene zvezde, zbog brutalnog napada na žandara Nebojšu Trajkovića, osuđen na deset godina zatvora, fudbaleri ovog kluba pojavili su se na utakmici u majicama na kojima je pisalo "Pravda za Mišića". Beograd je bio izlepljen grafitima kojima se poziva na "pravdu za Uroša" i izražava podrška dvadesetogodišnjaku koji je gurao baklju u usta policajcu.

Slobodan Radovanović je ukazao i na to da klubovi često kupuju navijačke rekvizite i obezbeđuju i podelu besplatnih ulaznica navijačkim grupama.

Poslanici Skupštine Srbije su 24. decembra završili raspravu o izmenama Zakona o prekršajima i Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama kojima se uvode nove sankcije za huliganstvo i omogućava brza reakcija policije, tužilaštva i sudova. Izgleda da se pokušava kopirati takozvani britanski model pomoću koga je Margaret Tačer suzbila tamošnji navijački huliganizam, koji je i ovde kopiran i od koga su navijačke grupe pozajmljivale imena (Zulu warriors). Ratna atmosfera 90-ih doprinela je njihovom ukorenjivanju. Koristile su ih razne političke formacije. Postojao je i mit o navijačima kao udarnoj pesnici petooktobarskih promena. Politički poklič iz ‘97. "Ajmo, ajde svi u napad" je njihov.

Zamenik predsednika Vlade Srbije i ministar policije Ivica Dačić je u Skupštini tražio da svi državni organi imaju zajednički stav prema nasilju na sportskim događajima i istakao važnost postojanja konsenzusa o tome među svim političkim faktorima, kao i u javnosti i medijima. Samo na rečima se pominje i ono najvažnije da ekstremizam u omladinskoj populaciji nepogrešivo ukazuje na krizu u dubini društva. Javnost je često uznemirena erupcijama nasilja među mladima, huliganstva na stadionima, vlasti kriminalnih krugova nad maloletničkim grupama. Možda se prepisivanjem propisa može nešto učiniti, ali takav problem ne može biti rešen bez suptilnog i revnosnog rada mnogih, od škole, socijalnih službi, sportskih organizacija, savetovališta do porodice. To podrazumeva da i društvo bude manje dezintegrisano nego što je srpsko društvo bilo 2009.


Batinanje u Crnoj Reci

U Duhovno rehabilitacionom centru Crna Reka, čiji je starešina Branislav Peranović, primenjuju se brutalne metode "lečenja", otkrilo je i video-snimkom dokumentovalo "Vreme" u broju 959. od 12. maja 2009. Na snimku koji je načinjen u ovom centru vidi se kako ovisnika prebijaju svim raspoloživim sredstvima; pesnicama, nogama, čak i lopatom. Rad ovog centra blagoslovio je vladika Artemije, a država Srbija im je dala dozvolu za rad. Pored toga što štićenike prebijaju lopatama, postavlja se pitanje imaju li medicina, psihijatrija i zakonodavstvo bilo kakav smisao, ako lekove dozira upravnik centra protojerej Branislav Peranović, koji je studirao poljoprivredu, "medicinske sestre" su ovlašćeni batinaši, a čuvari pitbul terijeri i dobermani, pisao je tada naš saradnik Prvoslav Karanović. Evo njegovog opisa:

SKANDAL KOJI JE POTRESAO SRBIJU: Batinanje štićenika u Duhovno rehabilitacionom centru Crna Reka

"Razapeše čoveka preko drvenog stola. Dvojica ga drže za ruke, treći uzima lopatu i pogledom pažljivo i oprezno meri da ne zakači ikone na zidu dok je lopata u zamahu. Neko ga savetuje da ‘lepo’ udara, rečima ‘pazi mu jaja’. Čuju se krici mučenika dok čovek-zver, jake konstitucije, kao sumanut deset puta udara lopatom po njegovoj zadnjici. Od siline udaraca i zamaha lopate batinaš se podiže na vrhove prstiju. Ustaje mučenik, nakon lopatanja, i dobija udarac nogom u glavu. Potom ga postave okrenutog leđima prema zidu ispod ikone Bogorodice. Uz stalnu viku ‘spusti ruke dole’, mučenik dobija pet jakih naizmeničnih udaraca, levom pa desnom otvorenom šakom. Nakon toga onaj jake konstitucije hvata ga rukama za glavu, tuče kolenom nekoliko puta po njoj i, za kraj ove brutalne sesije, šutira ga u glavu. Prebijeni sve to podnosi stoički – uz povremeno mučne i teške uzdahe. Čovek-zver kao da je pobesneo, nastavlja da ga bije u glavu pesnicama i nogama dok se ovaj ne onesvesti..."

Posle objavljivanja snimka i teksta o prebijanju "pacijenata" Duhovno rehabilitacionog centra Crna Reka nadležni vladika Artemije razrešio je upravnika centra protojereja Branislava Peranovića. Prema saopštenju vladike Artemija protiv Peranovića biće pokrenut crkveno-sudski postupak zbog primene nedopustivih metoda kažnjavanja nad štićenicima centra. "Ukoliko bi se i ubuduće, pored naše opomene, primenjivala sila i fizičko kažnjavanje štićenika, bićemo prinuđeni da zabranimo rad ovoga kampa", izjavio je vladika Artemije. "Donoseći ovakvu odluku, rukovodili smo se osećanjima i potrebom mnogih roditelja koji su nam upućivali molbe i pismeno i telefonom da centar ne zatvaramo, jer im je to jedina nada da će njihova deca sa puta propasti biti vraćena na put normalnog života." Duhovno rehabilitacioni centar Crna Reka nalazi se nadomak Novog Pazara. Zvanično je registrovan 2005. godine.

Na osnovu krivične prijave koju je po objavljivanju priloga u "Vremenu" podneo zaštitnik građana Saša Janković, nadležno tužilaštvo prikuplja informacije u vezi sa događajima u Crnoj Reci.

Neposredno posle emitovanja snimka, u maju 2009, i jedan bivši štićenik Crne Reke obratio se nadležnima tvrdeći da je u Centru bio ne samo premlaćen već i seksualno zlostavljan. Pet meseci pošto je "Vreme" objavilo snimke prebijanja u Duhovno rehabilitacionom centru Crna Reka, optuženi za silovanje i nasilničko ponašanje – dela za koja je predviđena zatvorska kazna od tri do 15 godina, dobili su simbolične zatvorske kazne. Nemanja Radosavljević i Marijan Pavićević osuđeni su 14. oktobra 2009. na 29, odnosno 12 meseci zatvora. Okružno tužilaštvo u Novom Pazaru zbog toga je najavilo tužbu. Protojerej Branislav Peranović je u međuvremenu dobio titulu "eparhijskog savetnika za borbu protiv narkomanije". Slučaj je u jednom svom meandru probudio grupe borbenih desničara. O očaju roditelja narkomana govori to da su reagovali oni očajnici koji su opravdavali te brutalnosti nad "mesom svoga mesa". Svojom drastičnošću slučaj zvoni na uzbunu, ne bi li se smanjio nivo nasilja u društvu, i ne bi li se na primereniji način suzbile društvena bolest narkomanija i društvena bolest nasilništvo. Predstoji ozbiljnije suočavanje s tim teškim društvenim problemom. U akciji "Morava" krajem oktobra uhapšeno je nekoliko stotina dilera. Policija taj problem ne može da reši sama.


Preseljenje Roma iz "Malog Hajata"

Raseljeno je romsko naselje ispod Gazele u kome je u nehigijenskim uslovima živelo 114 porodica. "Mali Hajat" je raseljen 31. avgusta za nekoliko sati, bez incidenata. Na tom mestu su se posle mogli videti još samo ostaci deponije koja je stvarana uz nehigijensko naselje, a koju su radnici gradskih komunalnih službi ubrzano raščišćavali. Najmanje 10 autobusa, 50 teretnih kamiona, tri bagera, šest šlepera, dizalica, guseničar i pet utovarivača bilo je potrebno kako bi se zemljište oko Gazele raščistilo i pripremilo za dalju upotrebu.

KONAČNO RASELJENI: Romi sa Novog Beograda

Porodice koje su živele ispod Gazele, a koje imaju prebivalište u Beogradu, preseljene su na 13 mesta u gradu. Preseljene su u nove stambene kontejnere u kojima će imati struju, vodu, kanalizaciju, obezbeđene toalete i tuševe. Deci koja nisu išla u školu sada će biti omogućeno da redovno idu na nastavu, a kako je ranije obećano, biće im obezbeđeni i besplatni udžbenici i prevoz do škola.

Pošto je smeštaj obezbeđen samo za porodice koje imaju prijavljeno prebivalište u Beogradu, 48 porodica koje su poreklom iz drugih gradova otišlo je put svojih domova, u osam opština na jugu Srbije. Prema rečima ministra za rad i socijalnu politiku, Rasima Ljajića, Vlada je izdvojila 27 miliona dinara za rešavanje problema ovih porodica. Raseljavanje divljeg naselja, kažu, moralo je biti obavljeno kako bi počela popravka mosta Gazela. Prethodni pokušaji raseljavanja romskih porodica iz nehigijenskih naselja u Beogradu nisu dobro prošli zbog otpora većinskog stanovništva. Kad su čuli da će se u njihov komšiluk privremeno naseliti oko 20 romskih porodica, u Mladenovcu su proletos blokirali parcelu na kojoj je predviđeno postavljanje kontejnera za Rome. Kao razloge svog nezadovoljstva naveli su da su Mladenovčani bez posla, da su fabrike zatvorene i da je smeštanje Roma u najsiromašniju beogradsku opštinu "loše rešenje i za njih i za te jadne ljude". U toku godine, a i ranije bilo je još nekoliko sličnih slučajeva. Najave preseljavanja Roma u novobeogradsko naselje Dr Ivan Ribar 2006. godine pratili su takođe protesti, isto se ponovilo 2007. godine u Ovči, kao i pre nekoliko meseci u selu Boljevac kod Surčina. U svim ovim perifernim naseljima meštani su protestima uspeli da spreče nameru Grada da postavi kontejnere za smeštaj Roma. Na novoj lokaciji prve reakcije žena smeštenih u kontejnere bile su pozitivne. Jedna je rekla da je prethodne noći prvi put mirno spavala jer nije morala da se budi u strahu da joj pacovi ne napadnu dete. Kasnije su se čuli i prigovori, pretežno muškaraca, da je lokacija prilično daleko, da im je otežan rad. Slučaj koji eto ima i neki relativno pozitivan ishod rečito pokazuje da je od svih socijalnih pitanja romsko ipak najteže.


Epidemija H1N1

Nakon nekoliko uzastopnih smrtnih slučajeva i registrovanih 260 obolelih od novog gripa, u Srbiji je u sredu 11. novembra malo pre podneva proglašena epidemija zbog pojave novog gripa tipa A (H1N1). Ministar zdravlja Tomica Milosavljević je to uradio na predlog Radne grupe za sprečavanje pandemije. Proglašenje epidemije između ostalog podrazumeva vanredni epidemiološki nadzor, zabranu okupljanja na javnim mestima, uključujući škole i predškolske ustanove u skladu sa procenom nadležnih zdravstvenih ustanova. U ponedeljak 14. decembra doneta je odluka da zimski raspust počne ranije.

APEL ZA VAKCINACIJU:
Tomica Milosavljević

Proglašenje epidemije podrazumeva i vanrednu imunizaciju, a prednost će imati osobe sa hroničnim poremećajima zdravlja i deca starija od šest meseci, zaposleni u javnim službama, vojsci i policiji. Bilo je polemike oko toga da li Srbija kasni sa početkom imunizacije. Ugovor o nabavci vakcina potpisan je 2. novembra, a prvih 140.000 doza Novartisovih vakcina koje su u Srbiju stigle 29. novembra prošle su testiranje u Agenciji za lekove i distribuirane su domovima zdravlja. Iz nekih razloga u javnosti se iznova otvorio front između protivnika i pobornika vakcine i mnogi političari su se vakcinisali da bi dali pozitivan primer. Prema podacima Instituta za javno zdravlje, u periodu od 17. 12. 2009. do 24. 12. 2009. godine na teritoriji Srbije vakcinisano je 52.508 osoba. Sudeći prema izjavi ministra zdravlja: od ukupnog broja vakcinisanih 77 odsto su hronični bolesnici, 10 odsto su zdrave osobe, osam odsto su zdravstveni radnici, a pet odsto radnici javnih službi.

Drugi talas epidemije uveliko traje. Prema podacima iz "Torlaka", u Srbiji je, zaključno sa 24. decembrom potvrđeno 568 slučajeva obolelih od gripa A (H1N1), a registrovano je 47 smrtnih slučajeva. Na bolničkom lečenju nalazi se 628 osoba sa obolenjima sličnim gripu, od kojih su 24 na respiratoru.

Najčešći faktori rizika identifikovani kod umrlih osoba su dijabetes, kardiovaskularna oboljenja i gojaznost.

Valjda kao trzaj sujeverja da se imenovanjem To može umilostiviti, u žargonu taj virus zovu "hercegnovi", zbog sličnosti skraćenice s nekadašnjim tablicama za Herceg Novi.


Zlato Nađe Higl

Srpska sportska senzacija leta 2009. zove se Nađa Higl, 22-godišnja Pančevka, koja je zlatnom medaljom na 200 prsno u Rimu uplivala direktno u istoriju, pisao je naš novinar Vlada Stanković u "Vremenu" broj 970. od 6. avgusta 2009.

SENZACIONALNA POBEDA: Nađa Higl

U tom tekstu je konstatovano da je njena zlatna medalja jedno od onih sportskih čuda koja se dešavaju jednom u 40 ili više godina: "Plivanje je, kao i atletika, prilično egzaktan sport u kome oni sa slabijim rezultatima imaju samo teoretsku šansu da osvoje medalju. U fudbalu je najlakše i najčešće da neki autsajder uzme bod ili čak pobedi velikog favorita, dešava se to i u drugim kolektivnim sportovima, ali u plivanju i atletici to je (gotovo) nemoguće. Prevrćući po (dugom) prisećanju sportskih čuda, jedino što mi pada na pamet jesu zlatna i srebrna medalja Đurđe Bjedov na Olimpijadi u Meksiku 1968. I to na 100 i 200 metara prsno, disciplinama koje pliva Nađa Higl. Legendarna Splićanka otišla je u Meksiko više kao član odlične ženske štafete 4x100 mešovito nego kao pojedinačna nada, a onda je uzela dve medalje. U trci na 100 metara startovala je u drugoj stazi, baš kao Higl u Rimu, a scena sa kraja trke bila je antologijska. Pogledala je u nekoga pored bazena, uprla kažiprst u svoje grdi i upitno rekla "Ja?" Onda je, ne verujući, odmahnula glavom... Mala Nađa Higl lupila se šakom o čelo, valjda da se probudi iz sna iz koga je upravo izronila, ali semafor, mnogo brži od onog u Meksiku 1968, neumoljivo je pokazivao da je baš ona, Pančevka Nađa Higl, nova svetska prvakinja i evropska rekorderka sa vremenom 2:21,62. U kasnijim izjavama otkriće se da je to vreme bilo planirano tek za 2012, ali bože moj, desilo se... Đurđa Bjedov je u Meksiku na 200 metara bila druga sa vremenom 2:46,4, dok je njen rezultat na 100 prsno bio 1:15,8 što je u to vreme bio olimpijski rekord. Nađa Higl pliva 100 metara za 1:07,80. Osam sekundi za 41 godinu... Mali korak za svetsko, ali ogroman za srpsko plivanje...

Logičnog objašnjenja za podvig simpatične Pančevke jednostavno nema... Kad čovek pročita Nađinu priču o zimskim jutrima sa temperaturom "minus beskonačno" i vodom u bazenu koja je tek malo toplija, kad čuje da u Pančevu postoji samo 25-metarski zatvoreni bazen u kome ne trenira još od 2007. i da, o trošku roditelja, naravno, četiri puta nedeljno putuje u Beograd, objašnjenje njenog podviga prevazilazi sve što staje (i) u prosečnu ljudsku pamet. Od osam olimpijskih bazena u Beogradu rade samo tri, stari dobri Tašmajdan vraćen je iz mrtvih zbog Univerzijade, koja nas je koštala i para i živaca, ali se ipak isplatila, od spektakla na otvaranju do utisaka oko 10.000 sportista, koji su postali najbolji turistički agenti Srbije. A ostao nam je i Taš u kome će možda već ovih dana zaplivati neka nova Nađa Higl.

Doduše, od naših ispražnjenih olimpijskih bazena bilo je i ranije koristi, u onom na Novom Beogradu, u nedostatku dvorane, trenirala je svojevremeno Ana Ivanović. Doduše tenis... Pa sad, objasnite nekom kako se kod nas stvaraju šampioni. Lepo reče Žarko Paspalj, potpredsednik Olimpijskog komiteta Srbije: ‘Svet ne zna za našu čudesnu formulu: plivači treniraju na suvom...’"


Univerzijada u Beogradu

USPEH UPRKOS SVEMU: Univerzijada
u Beogradu

Univerzijada 25. po redu, na kojoj se takmičilo oko 10.000 sportista iz 145 država, održana je u Beogradu od 1. do 12. jula. U oficijelnom delu ceremonije zatvaranja, evropski komesar za obrazovanje i kulturu, omladinu i sport Jan Figel nije štedeo komplimente, rekavši da su "svi bili svedoci 12 fascinantnih dana na Univerzijadi u Beogradu". Predsednik FISU-a Džordž Kilijan zahvalio je sportistima, trenerima i ostalim učesnicima što je Univerzijada u Beogradu postigla veliki uspeh, a pomenuo je i da je Srbija "organizacijom napravila podvig". Broju od 19 medalja koje su osvojili sportisti iz Srbije, dodaje se još jedna, ona za organizaciju. Činjenica je i da se blizu 17.000 ljudi prijavilo da volontira i da je očekivan broj od 10.000 prijavljenih volontera premašen već u januaru 2009. godine. "Bez nas ovaj događaj ne bi bio tako velik", rekla je Jelena Zdinjak, sedamnaestogodišnja volonterka iz Beograda, u anketi "Vremena". Volonteri na Univerzijadi kao veliki dobitak su složno isticali: druženje, druženje... "Vreme" je anketu naslovilo sa "Besplatno nasmejano lice Srbije". U tome što je pokazala nasmejano lice Srbije možda je i najveći značaj ovog sportsko-društvenog događaja, po broju sportista, kažu, najmasovnijem posle olimpijade, čija priprema ovde nije prošla bez teškoća, sumnji i kontroverzi. Zašto taj događaj ubrajamo u set događaja po kojima ćemo se sećati 2009. godine? Zbog toga što ne može biti nevažno to da je mlad svet počeo da dolazi na ovo ukleto, prokaženo mesto.


Gorki šampanjac predsednika Srbije

NA SUD ZBOG ALKOHOLA: Boris Tadić

MUP Srbije podneo je prekršajne prijave protiv, kako se navodi u saopštenju, fizičkih lica Borisa Tadića, Snežane Marković-Samardžić i Aleksandra Antića iz Beograda zbog kršenja Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Naime, na Marakani u loži, nazdravili su uz šampanjac posle utakmici sa reprezentacijom Rumunije, na kojoj je palo pet golova koji su odveli našu reprezentaciju na Mundijal u Južnoj Africi. Prema zakonu, unošenje alkohola u sportski objekat i njegovo konzumiranje za vreme priredbi na stadionu ili u njegovoj neposrednoj blizini sankcioniše se kaznom zatvora od 60 dana ili novčanom kaznom od 30.000 do 50.000 dinara.

Predsednik Boris Tadić je izjavio da nije pio tog dana, već se kucnuo čašom da bi nazdravio velikoj sportskoj pobedi, ali da će se, ako se zaključi da je zakon prekršen, on povinovati. Taj primer pratili su i drugi. Tadić, ministarka Samardžić-Marković i Antić nisu se pozvali na imunitet, a nisu angažovali ni branioce.

Predsednik Gradskog suda za prekršaje Zoran Pašalić je 8. decembra sa po 40.000 dinara kaznio predsednika Srbije Borisa Tadića, ministarku sporta Snežanu Samardžić-Marković i predsednika Skupštine Beograda Aleksandra Antića.

Pašalić je inače na spisku sudija predloženih za reizbor. Ako je ta kazna i marketinški trik – ona šalje poželjnu poruku: da položaj obavezuje.


 

2009. na internetu

Događaji koje su birali posetioci sajta "Vremena"

Statistički podaci sa sajta nedeljnika "Vreme", www.vreme.com, pokazuju da je ubedljivo najčitaniji tekst u 2009. godini bio "Ubijanje boga lopatom" našeg dopisnika iz Raške Prvoslava Karanovića. Uz ovaj tekst o brutalnim metodama lečenja narkomana koje se primenjuju u Duhovno rehabilitacionom centru Crna Reka objavljen je i video-snimak na kome se vidi kako ovisnika prebijaju lopatom. Od 21. maja, kada je objavljen na našem sajtu, tekst je pročitan više od 97.000 puta, što je ravno broju posetilaca sajta "Vremena" na mesečnom nivou. Ovo je ujedno bila i najpopularnija tema u "Vremenu" u 2009. godini – ostali tekstovi o Crnoj Reci koje smo objavili u štampanom izdanju kao i na sajtu u rubrici "Više od vesti" pročitani su još oko 39.000 puta.

Drugi pojedinačno najčitaniji tekst u "Vremenu" u 2009. godini bilo je istraživanje "Šta studirati u Srbiji – Pet najboljih fakulteta". Istraživanje su uradile dve studentkinje, Jelena Jorgačević, danas postdiplomac i novinarka "Vremena", i Ivana Ljubinković, apsolventkinja etnomuzikologije. Njih dve bile su polaznice kursa istraživačkog novinarstva koji "Vreme" sprovodi godinama, a u 2009. u saradnji sa Fondacijom "Konrad Adenauer".

Ove godine treći tekst po čitanosti na www.vreme.com bio je "Novi grip, lično iskustvo: Familija protiv virusa i druga iznenađenja". Autor teksta je Ivan Milenković, saradnik "Vremena" koji godinama piše za rubriku "Kultura". On i njegova porodica – supruga i dvoje male dece – oboleli su od novog gripa. Čitavo iskustvo – posete lekarima, simptomi, tretman pacijenata u zdravstvenim ustanovama, troškovi lečenja – opisao je u pomenutom tekstu objavljenom 12. novembra. Zajedno sa ostalim tekstovima o novom grupu privukao je oko 25.000 čitalaca.

Tema koja je među najčitanijim, a i dalje privlači na sajt brojne čitaoce jeste reizbor sudija i tužilaca. Vesti, komentari i intervjui o ovoj temi, kao i spiskove izabranih sudija i zamenika tužilaca koje smo objavljivali na sajtu u rubrici "Više od vesti" samo u prva tri dana privukli su oko 12.000 čitalaca, a do sada ih je pročitalo više od 20.000 ljudi.

Pomenuta rubrika "Više od vesti" uvedena je na sajt "Vremena" ove godine. Za razliku od tekstova iz štampanog izdanja koji se na sajt unose jednom nedeljno – sredom uveče – ova rubrika se svakodnevno ažurira unošenjem aktuelnih vesti, komentara i intervjua koji su do sada pročitani više od 280.000 puta.

Tokom 2009. godine – od 1. januara do 25. decembra – 746.557 osoba (Absolute Unique Visitors) posetilo je sajt www.vreme.com 1.508.693 puta. Čitali su ukupno 4.382.082 stranice. Oko 47 odsto posetilaca su novi, dok su ostali u toku godine sajt posećivali više puta (oko 10 odsto njih od 50 do 200 puta, op. red.). Posetioci sajta dolaze iz ukupno 191 države. Od 1.508.693 posete, 830.232 bile su iz Srbije, a slede SAD (84.426), Bosna i Hercegovina (71.523 ), Hrvatska (67.220), Kanada (54.356), Nemačka (47.452), Makedonija (43.016), Crna Gora (42.519), Slovenija (30.330)... pa sve do Laosa (1), Svazilenda (1), Martinika (1) i Sejšela (1). U Srbiji posetilaca najviše ima iz Beograda, a slede Novi Sad, Kragujevac, Niš, Priština, Pančevo, Kraljevo, Zrenjanin, Sremska Mitrovica...

M. Vidić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine