»Tigrice«

Kupila sam ga, pre nekih osam godina, za rođendan svom tadašnjem momku a današnjem mužu. Mali zeleni papagaj, poznat pod imenom "tigrica", tada je bio još beba: imao je možda nepuna dva meseca kad sam ga strpala u kavez i vitlala sa Zvezdare do centra grada. Čučao je šćućuren i prestravljen u ćošku kaveza, ličeći na uplašenog skakavca. Nenad je progutao knedlu kad sam mu uručila rođendanski poklon i pogledao ga sa dubokim sažaljenjem. Shvatio je zašto je dobio baš to – umeo je propisno da me iznervira kad god bi se poveo razgovor o kućnim ljubimcima.

"Volim mačke, nemam ništa protiv dobrog psa, ali mrzim papagaje, one male zelene..." Smestili smo njegov veliki kavez na visoku kaljevu peć, koja skoro da je izbačena iz upotrebe, i tako je sa osmatračnice mogao pomno da prati sve šta se u sobi dešavalo, što je narednih sedam godina i činio, čak i dok je dremao, držeći jedno okce uvek otvoreno ispod našušurenog perja. Otprilike godinu dana nije uopšte progovarao i po ceo dan je kreštao, neumorno žvaćući svoje semenke. Nenad je tvrdio da on zna da govori, samo neće, iz nekog razloga... Usput, sasvim netendenciozno, svaki čas mu je uz obaveznu psovku tepao (malom zelenom, kog je zavoleo): "P..ka ti m......a, ko te hrani, ko te voli i čuva, čiji si ti, mišu moj..." Posle godinu dana, iz čista mira i usred najdublje tišine, rafalno i sasvim razgovetno, "miš" je izbacio ono svoje kasnije čuveno: "P...a, tičico!" To "tičico" ne znam ni danas kako je pokupio. Od tada je tišina bila nešto što smo imali samo kasno noću; on je tačno znao kad je vreme za spavanje: čim bismo spustili roletne, skočio bi na ljuljašku na kojoj je spavao i gurnuo glavu pod krilo, ostavljajući budnim ono svoje dežurno okce.

Pošto slovo "m" nikada nije uspeo da nauči, ono "mišu" izgovarao je kao "Kišu", pa je to bilo ime kojim je pozdravljao Nenada, a meni je povremeno dobacivao "tičice", kad je bio dobre volje. Sebi je tepao "Kišice" (spojio je "Kiša" i "tičicu"), a mene je to ime oborilo s nogu.

Naučio je da savršeno ponovi neke zvuke, a naročito škripu plakara gde smo odlagali garderobu. To je postao svakodnevni ritual: Nenad se vrati s posla, skine jaknu i krene da otvori plakar, a Kišica ga već "otvorio". Ja sam redovno padala u nesvest od smeha, a Nenad se ljutio govoreći da ga time samo podstičem i da će nam se popeti na glavu tim škripanjem. I bilo je tako; to se više nije dalo popraviti: čim bi video da se neko od nas svlači ili oblači, "otvarao" je plakar, pa ga potom "zatvarao" (uz malo drugačiji zvuk koji je savršeno odgovarao originalu). Upoznao je sve naše navike i umeo da poštuje naša neraspoloženja. Tačno pogodivši trenutak, umeo je da nas nasmeje i oraspoloži onim svojim "Tičico, dušo", "Kišu, Kišice", ili da pomeša slova, pa umesto "P...a, tičico" (što mu je bilo omiljeno) da izgovori "Tička, pičico", ili neku sličnu ludoriju. Nenada je obožavao. Ta slepa privrženost ne da se opisati. Kad god bi se on približio kavezu, Kišica je ispuštao neki dubok i neopisivo radostan cvrkut, koji je mogao da dođe samo pravo iz srdašca. Ako bi mu prišao pedeset puta dnevno, ovaj bi pedeset puta dnevno bukvalno umirao od sreće, što je uobličavao tim više nego radosnim cvrkutom. I danas tvrdim da pas, i pored sve odanosti i ljubavi za gospodara, ne može pokazati toliko neumorne radosti. Ponekad smo popuštali njegovim malim ćudima: obožavao je da bude na stolu dok ručamo i da vršlja naokolo. Dopadao mu se pasulj, a nije imao ništa ni protiv pržene ribe. Voleo je da proviri kroz otvorena vratašca kaveza, a onda mu Nenad priđe i kaže: "Dođi da se lubimo." Kišica namesti kljun, dodirne njegov nos i ostane u tom položaju, uživajući sve u šesnaest. Ja, pomalo ljubomorna, peckala sam ih iz ćoška: "Mrzim papagaje, one male zelene, Kišice moj." Kišica je imao u kavezu jedno plastično jaje-igračku, koje je visilo na končiću i koje je on neumorno, po ceo bogovetni dan udarao kljunom, uzjahivao, "hranio" ga svojim semenkama i tepao mu "dušo". Jednom smo napravili nešto što je Nenad nazvao kobnom greškom i za šta je uvek tvrdio da je Kišicu oteralo u grob. Kupili smo za moju majku mladu ženku "tigricu" i u posebnom kavezu doneli je da samo jedno popodne provede kod nas.

Kišica je, blago rečeno, doživeo slom. Nekoliko sekundi je u potpunoj neverici hipnotisano zurio u nju, a potom očajnički stao da udara glavom u rešetke kaveza i da se baca, dok je perje letelo po sobi. Nenad je, uplašen, izneo kavez na terasu i počeo da mu tepa. Posle mi se kleo (a i da nije, verovala bih mu) da je u njegovim malim očima video nešto što je sasvim ličilo na suze.

Onaj ko je istinski voleo neku životinju, shvatiće, i neće mu ovo ličiti na trabunjanja ljudi koji pošašave uz svoje kućne ljubimce. Kišica se posle toga razboleo. Bio je nedelju dana na ivici smrti. Nisu pomogle ni kapi, ni odlasci veterinaru. Obuzeti očajanjem, nas dvoje smo oljuštili glavicu belog luka, usitnili je i iscedili nekoliko kapi spasonosnog soka. Taj jedinstveni antibiotik digao je našu "tičicu" na noge. Preživeo je još dve zime, a prošlog februara se ponovo razboleo. Naveče je dobio drhtavicu, a ujutru smo ga našli mrtvog, ukočenog, okrenutog bočno, sa onim otvorenim uvek budnim okom. Srce mi se slamalo. Posle nekoliko meseci, naši pažljivi prijatelji poklonili su nam mladu belu nimfu, ženku. Bila je neko vreme kod nas, iz petinih žila se trudeći da nas osvoji. Bila je ljupka i nežna, ali nisam mogla da je prihvatim. Poklonili smo je jednom petogodišnjem Jakovu, koji mi se učinio zgodnim da zavoli pticu.

Kavez i danas stoji prazan u našoj sobi, sa činijicama dopola punim semena i onim izudaranim plastičnim jajetom koje visi na svom končiću, mirno, jer više nema kljuna koji može da ga pokrene.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine