Zabavni park

Odnekud, sa razmeđa svesnog i nesvesnog detinjstva, iz vremena u kojem se mešaju san i java, stižu slike šetnje šumom koja se iz nepoznatih razloga zove "Hajd-park", iako nema nikakve sličnosti sa poznatijim, londonskim Hajd parkom. Išao sam sa ocem prema mestu na kojem je on radio. Danas sasvim zapušten i sa jedne strane radikalno skraćen park tada je još održavao delikatnu ravnotežu između uređenosti parka i spontanosti šume. Na jednom proplanku iznenada se ukazao nestvaran prizor: veliki šareni ringišpil, njegov manji parnjak i nekoliko šatora sa pultovima. Treštala je muzika, u to vreme popularne domaće verzije italijanskih ili meksikanskih napeva (na primer: "Ja pijem čašu gorkih suza", od trija "La Paloma", izdanje "Diskos", Aleksandrovac Župski). Nakon nekoliko "vožnji" najpre na malom, a onda, bome i na velikom, pomalo zastrašujućem uređaju koji eksploatiše moći centrifugalnih sila, prišli smo strelištu. Jedva da sam pogledom nadvisivao pult; propinjući se, video sam da pri svakom pogotku u označeni krug pljosnate limene konstrukcije, pajac, pingvin, petao, sat... izvedu neku jednostavnu i atraktivnu mehaničku "igru" praćenu adekvatnom zvučnom partiturom.

Svaka naredna šetnja "Hajd-parkom" bila je razočaranje – dugo mi je trebalo da shvatim da je bučni zabavni kompleks na tom mestu bio samo u prolazu....

Gotovo svi naši luna-parkovi zabave, u dubokoj su senci Pratera, daleko od industrije zabave kakve, na primer, nudi Diznilend u svim svojim varijantama. Ali oni taj nedostatak monumentalnosti, kolosalne veličine i širokog spektra ponude nadoknađuju spontanošću sklopivosti, svojom liskošću sa mobilnim organizmima poput cirkusa. Sa cvrkutavim fliperima pod šatrama, sa uređajima za simulaciju svemirskih ratova koji proizvode najneverovatnije zvuke, sa digitalnim snagomerima koji zamenjuju drevni stub sa okačenom vrećom i kazaljkom što na vertikalnoj skali meri snagu udarca – današnji zabavni parkovi zapravo stoje na sredokraći između visoke tehnologije i čerge.

I pored toga što se o našoj kolektivnoj, ali i ličnoj sudbini brinu televizijske gatare, u zabavnim parkovima naići ćete na klasičan šator, obično sa debelom gospođom romskog porekla, koja će vam, bez zaobilaznih strategija tehnologije i bez uzimanja u obzir svih svetskih zavera, iz rasporeda zrna pasulja, iz plećke, kafe ili iz karata, reći da vam predstoji put, da vam crni čovek radi o glavi, da imate iznenadan dobitak...

Za one kojima još nije potreban "stinger" da dokažu preciznost oka i mirnoću ruke, na raspolaganju stoji "sportsko strelište Vineto" – preciznim pogocima iz vazdušne puške može se dobiti nešto od robe koja je sa merom i ukusom naslagana na okolnim policama: na primer, flaša "manastirke" na kojoj je pored etikete gumicom zakačena plavičasta slika Klare Šuman, neodoljiva drvena čaplja, prelepa vazna, sat na struju, i ko zna šta sve još... Tu na žalost, nema one briljantne ponude u video-rekorderima, frižiderima, veš-mašinama, kakva je nedavno bila na nekim drugim strelištima, ali šta je tu je – važno je učestvovati. Oni retki koji ne vole da pucaju, slične nagrade mogu dobiti nabacivanjem prstenova na iste te flaše... Bez veštine, uzdajući se samo u sreću, nagrade će vam se nasmešiti ukoliko primitivni ruleti sa ekserima zakucanim na kružnoj ploči, horizontalnoj ili vertikalnoj, pokažu vaš broj. Šibicara ste se, naravno, nagledali, ali ne pravih. U poslednje vreme dominirali su oni iz oblasti politike. Ako ste se zaželeli prototipa, srešćete ga u gužvi...

Dominantnu zvučnu kulisu, i pored svih razuzdanih zvučnika sa "turbo-folk" outputom, ipak daju motori sa unutrašnjim sagorevanjem naravno, pod uslovom da zabavni park ima "zid smrti". Krhkim stepenicama popećete se na vrh ogromnog drvenog bureta, slušaćete konferanse koje su remek-dela divlje književnosti i videti hrabre momke u pripijenim kožnim odelima, sa živopisnim kacigama na glavama. Oni će se, ponovo kroteći centrifugalne sile, svoje besne mašine, motocikle, ali i "abartovanog" fiću, ispeti na vertikalni valjak unutrašnje strane "zida smrti". Nije, naravno, ono što izaziva uzbuđenje činjenica da neko svega nekoliko metara ispod vas kruži površinom bunara – vaše poverenje u zakone fizike se podrazumeva; zastrašujuća je, međutim, nesolidnost cele građevine, opasne vibracije i mogućnost da se veliko bure na čijem ste vrhu najednom dezintegriše u sastavne elemente.

Daleko benigniju, ali i besmisleniju varijantu vožnje nude "kartinzi" na montažnoj stazi ili bucmasta vozila optočena gumenim pojasom i nadvišena vertikalnom trolom u kojima, veselo se sudarajući, najmlađi naraštaji stiču prva saobraćajna iskustva.

Svu tu pomalo orijentalnu gungulu (uostalom, "gungula" je reč persijskog porekla) sjajno dopunjuju "menažerije", danas uglavnom nestali pokretni zoo-vrtovi u kojima se u stešnjenim kavezima mogu videti melanholične i olinjale životinje (buve se ne mogu videti, ali se mogu dobiti), najčešće one šumske: divlje svinje, srne, lisice, vukovi, naravno i medvedi, čuveni igrači. Na jednom vašaru čuo sam zadivljujuću reklamu – bila je to menažerija koja je nadilazila lokalni teren i fascinantnim pridevskim sažimanjem nudila pogled na "Dvadeset vrste raznolepih majmuna".

I pored invazije sofisticiranih inovacija, kralj zabavnog parka ostaje ringišpil. Ukoliko zabavni park nema ringišpil, može se smatrati samo surogatom. Zasnovan na prokleto jednostavnom principu, on pruža maksimum zadovoljstva onome ko se odvaži da sedne u stolice zakačene dugim lancima. Sa muzikom počinju da se okreću točkovi elektromotora, prvo sporo, zatim sve brže – kaiševi i zupčanici energiju prenose na veliko kolo ukrašeno dirljivim, skoro rusoovskim crtežima; i pre no što je krajem prošle decenije Srbima svečano objavljena njihova istorija, na obodima ringišpila mogla se videti Kosovka devojka, Miloš koji usmrćuje Murata, crvena Žiča "sedmovrata", Kraljević Marko u društvu vile Ravijojle, konja alkoholičara Šarca ili Muse Kesedžije...

Ringišpil će vam na trenutak dopustiti da probijete fizičke barijere vrste: čovek nije ptica, ali stari dobri ringišpil omogućiće vam da bar na trenutak pomislite da jeste. Osetićete, po preporuci ljigavih pop-balada, "vetar u kosi" (pod uslovom da je još imate), zemlja će se okretati oko vas, bićete sve iskošeniji u odnosu na horizont; moći ćete, konačno, da se veštim manevrisanjem uhvatite za ručicu one koja vijori na susednom sedištu, za ručicu one čiju ćete sliku još koliko danas staviti u licidarsko srce.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine