Kolporter

"Vreme", sutrašnji broj već u prodaji!
"Vreme", najnovije, najjeftinije!
"Vreme", poslednje izdanje!

Ukoliko ste se se u poslednje tri godine bar jednom zadesili na ulicama i pijacama Beograda tokom petka ili subote, mogli ste da primetite da jedan od segmenata zvučnog backgrounda prestonice predstavlja i kakofonična mreža apsurdnih slogana koje iz nedelje u nedelju uzvikuju beogradski kolporteri. Mnogima od vas se možda i desilo da od njih kupite svoj omiljeni list ne zapitavši se o kakvim ljudima se radi.

Čitava priča o beogradskim uličnim prodavcima novina počela je tokom martovskih demonstracija i kasnijim događanjem studenata i onih koji se tako osećaju. List "Borba" je u to vreme iskoristio šansu, te je izbacivši pozamašan deo svog tiraža na uličnu prodaju bio i ostao jedan od lepših podsetnika na ta naivna i romantična vremena. Dvojica od mnoštva novopečenih uličnih prodavaca tada su se istakla neverovatnim brojem novina koje su prodali (rekord drži momak sa inicijalima M.Č., sa 1050 primeraka prodatih za jedno veče, dok mu je jedini ozbiljniji konkurent bio tandem Ž.đČ., sa 850 komada). Fama o njima se po novinarskom Beogradu proširila veoma brzo, te su momci u relativno kratkom vremenu obreli u redakciji tada novog i još ne potpuno razrađenog časopisa "Vreme", gde su lako sklopili posao o saradnji. Tako je začeta kolporterska mreža koja je u to vreme svake subote funkcionisala samo na dva punkta u Knez-Mihailovoj ulici (Ruski car i Delijska česma). Jedno od osnovnih pravila novonastale nazovimreže, koje i dan-danas važi, jeste da se novo izdanje lista prodaje uz maksimalnu agilnost samo dan ili dva, jer struktura i profil zanimanja kolportera nije dozvoljavao da se prodaja proširi i na ostale dane. Ljudi koji vam iz nedelje u nedelju po svim vremenskim uslovima nude poslednje izdanje "Vremena", u većini slučajeva su studenti i apsolventi tehničkih fakulteta i srednjoškolci, prijatelji i veliki poštovaoci lista. Kolportaža je samo segment njihovih aktivnosti i u privatnom životu ovi ljudi imaju veoma malo dodira sa novinama.

No, vratimo se osobinama i vrlinama koje treba da krase dobrog kolportera. Uz pristojnu fizičku kondiciju i adekvatnu odanost prema poslu koji obavlja, kolporter u samom startu mora da raskrsti sa stidom i snebivljivošću koja opterećuje sve koji se prvi put nađu u takvom poslu. Prodaju novina mnogi doživljavaju kao neku vrstu nastupa i performansa. Postavši kolporter, čovek na neki način postaje javna ličnost koja je izložena pogledima i komentarima hiljada ljudi koji pored njega defiluju. Uzvikivanje slogana u početku takođe predstavlja priličan problem jer vikati po ulici i mahati novinama nije baš uobičajena aktivnost.

Vremenom kolporter osim što stekne samopouzdanje, koje kod nekih postaje trajna životna osobina, uz već ustaljenu klijentelu koja ga uredno iz petka u petak posećuje, postaje kolektor i distributer lepih i ružnih osećanja koja mušterije obično emituju prema njemu, ni krivom ni dužnom. U vreme "oslobađanja" Vukovara i "zaprašivanja" Dubrovnika (vidi lični podsetnik pod "Milan Gvero"), dok se tada već osakaćena i atrofirana opozicija povijala pod fanatičnom ratnom medijskom kampanjom, ono malo ljudi koji su u to vreme uspeli da ostanu bistre glave kupujući na ulici novine, zapravo je izražavalo javni protest kupujući list u kome za trijumf nije bio proglašen koncert Nade Topčagić u sravnjenom Vukovaru (zima '91). U to vreme kolporteri su postali neka vrsta uličnih psihoterapeuta za sve usamljene duše koje su očaju prilazile prodavcima i diskutovale sa njima o stvarima koje ih tište. Beogradski kolporeteri su možda jedna od najpozvanijih grupacija koja do u detalje može da opiše mene javnog raspoloženja i puls beogradske čaršije u proteklih nekoliko godina. Oni su bili ta najisturenija tačka i nosioci male nade da je u tom gradu ostao još po neko normalan i racionalan. Pored njih su prodefilovali raspevani i razulareni nazovičetnici upravo pristigli sa fronta, obavezno šutirajući improvizovane štandove, horde zapenušenih penzionera sa Kalemegdana u cvetu svoje starosti, puni života i vitalnosti koju im je rat doneo. Bilo je tu i čitavo mnoštvo povika novopridošlih stanovnika Beograda, pogotovo u slučajevima kada bi se njihov ljubimac zbog koga su ostali bez kučeta i mačeta našao na naslovnoj strani, uz naslov sa negativnom konotacijom. Uz uobičajen poklič: "Idi u Zagreb (Sarajevo) da prodaješ novine!" i pominjanje bližih rođaka ženskog roda, novopečeni Beograđani, rasterećeni i relaksirani, nastavlajli svojim putem. Kolporteri su, tako, ni krivi ni dužni, uglavnom primali sav negativan odijum sluđenog i dezorijentisanog sveta koji evo već treću godinu besciljno baza beogradskim ulicama.

Od proleća ove godine stvari su se promenile nabolje. Najpouzdaniji pokazatelj ove tvrdnje jeste promena repertoara legendarnog Alfija, nekadašnjeg uličnog svirača latinoameričkih melodija. U osvit rata ovaj čovek je okrenuo ćurak i bacio se u biznis štancovanja samizdat kaseta sa tekstovima pseudorodoljubivog karaktera. Uz nepodnošljivu tresku sa improvizovanog razglasa, Alfi je tako održavao borbenu tenziju u centru grada. Kada se prestalo sa razaranjima ova devetomartovska legenda (junak čuvene fotografije na kojoj metlom mlati po policijskom transporteru) prešla je u "Palmin" turbo-folk sektor i postala slikar (motiv uglavnom Beli anđeo; tehnika: tuš; stil: tačkasto-trouglast), dok poslednjih nekoliko meseci Alfi na razglasu "gaji" uglavnom "Partibrejkerse" i "Kazalište". Uz jedinu autentičnu underground zvezdu folka Stoleta Piksija, potpuno odsutnog interpretatora Dilanovih standarda na gitari sa pilotskim mikrofonom, za koga je vreme stalo i mnoštvo prosjaka na čelu sa ljutom babom koja redovno prosi u Knez-Mihailovoj i stalno pegla novčanice iz kutije – beogradski kolporteri su vremenom postali jedan od ključnih tonova u koloritu ratom raspolućenog i obogaljenog Beograda. Oni su vaš servis koji pecaroški strpljivo čeka baš na vas.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine