Žmurke

"Pet, deset, petn'es', dva'es'... Sto! Polazim! Ko se nije sakrio, magarac bio!"

Sećate li se? Mislim, da li se zaista sećate: možete li i sad da osetite onaj vetar na grudima dok iz sve snage trčite da se zapljunete? I onaj adrenalin koji vam "dobuje u ušima" dok treperavo čučite u nekoj od komšijskih kapija (koje tada nisu imale ključaonice, a o "One touch lock" da i ne govorim)?

Kada ste uopšte poslednji put izgovorili ono "Ajede da se igramo"? Ne, ne mislim kada ste poslednji put zvali društvo da "igrate" (tenis ili preferans), već da "se igrate"? Nije da sam neki jezički čistunac, ali čini mi se da to jedno "se" najbolje odslikava suštinsku distancu koju smo vremenom napravili do igara – "igram se" zvuči lično i podrazumeva uživanje, dok samo "igram" deluje kao da radite neki posao.

A možda je to i prirodno za naše godine jer, kao što neko veče reč moj prijatelj Bob: "Pa ko bi mi još poverovao da sa trideset četiri godine sisam ovaj auspuh samo zato što se igram žmurke?". I zaista, "igram žmurke" i nije baš ubedljivo za milicajca ili, ne daj bože, vlasnika automobila koji bi ga mogao uhvatiti da u ponoć čuči kraj parkiranog golfa. Odmah smo se prisetili crnih hronika tipa: "pucao na kradljivce automobila", ili još gore "pucao zato što su mu gazili travnjak", i shvatili da se, osim nas, možda ipak još ponešto promenilo u ulicama našeg detinjstva.

No, ne dajte da vas upecam u zamku priče o tamo nekom "našem vremenu" u kojem je sve bilo bolje (naravno da je bilo, iz prostog razloga što smo mi bili bolji), niti da vas isprepadam mogućim posledicama ("grupa četrdesetogodišnjaka privedena zbog uzvikivanja parole 'Puj za mene!'"). Čim vam dođu gosti, ponudite im, umesto da gledaju vesti, da izađete napolje i igrate žmurke – to zadovoljstvo vredi platiti jednim komšijskim "a-do-juče-je-bio-normalan" pogledom, verujte mi. Još bolje, ne verujte mi – izađite i sami probajte.

Ako ste u međuvremenu zaboravili razbrajalice (koje su neophodne da bi se u prvom krugu utvrdilo ko će da žmuri), podsetiću vas na nekoliko; nastavak ćete, sigurna sam, znati i sami: "En-den-di-nu...", "Iš'o zeka u šumicu...", "Plovi patka preko Save...", "Eci-peci-pec..."

Dalje će sve ići samo po sebi: čim prvi zagnjuri lice u šake i počne brojanje (od pet do "četrspet" izbacujući vazduh, od "četrspet" do osamdeset uvlačeći ga, a od osamdeset do sto gušeći se bez vazduha), u vama će proraditi stari instinkti: panično ćete pojuriti da nađete sklonište. (Oprez! i u onome ko žmuri rade stari instinkti – on, naime, verovatno opet viri kroz razmaknute prste ili izviruje ispod lakta!) Gde se sakriti i kako? To zavisi od vašeg gabarita i pokretljivosti, ali ponajviše od vaše psihološke strukture – toliko čak da bi se mogla postaviti teza "Reci mi kako igraš žmurke, pa ću ti reći kakav si". Neko, na primer, voli da se sakrije tako da ga nikada ne nađu (čak i kad se svi predamo i odemo kući), neko lukavo stane iza leđa onog koji žmuri, tako da se na samom početku obezbedi da neće biti zapljunut, a neko, opet, uleće u prvu kapiju i iz nje avanturistički istrčava uzdajući se samo u sreću (kažu da su heroji postajali oni koji nisu mogli da podnesu neizvesnost). Ima igrača koji vole da se nekoliko krugova koriste istim neprovaljenim skrovištem ("avliju koja pobeđuje ne treba menjati", ili konformizam?), ima ih koji bezglavo trče dok ne čuju ono "devedes'pet, sto!", posle kojeg se bacaju u najbliže žbunje, a bogami ima i štrebera koji se kriju samo tamo odakle imaju dobar pregled na zidić za zapljuvavanje. Ima izdajica koji namerno gledaju tamo gde se neko sakrio (naročito ako ste ih već zapljunuli), ili odu kući baš kad oni treba da žmure (srećom, za razliku od "malih golića", ne mogu da rasture igru time što će odneti i fudbal); ima ih koji ne znaju da gube ("Lažeš, nisi me video!", viču iako su uspeli da sakriju samo glavu), ali i dobričina koji će se dobrovoljno javiti da žmure umesto nekog drugog; ima onih koji neće da traže, nego čekaju da vas izdaju živci pa vas zapljunu čim proverite, ili besramno slažu "Vidim te!", pa se vi opet naivno istrčite; veseljaka kojima je važnije sa kim će da se sakriju nego da pobede, prznica koje vas teraju iz svog skrovišta ("Šta 'oćeš, prvi sam došao!") i onih koji će namerno zagovarati "lovca" dok se vi ne zapljunete...

Jednom rečju, ako se na muci poznaju junaci, u žmurkama se poznaju i svi ostali. Stoga, ako spadate u one koji ne vole da dangube, eto vam dobrog razloga da se ipak igrate – nek vam žmurke (ili "žmire") posluže kao test kojim ćete birati buduće saradnike ili supružnike. A da su žmurke odlična imitacija života, svedoče vam i izrazi koji vuku koren iz nje: "Zapljunuo sam to mesto za sebe", "Njega su zapljunuli za čistku" ili "Puj pike ne važi".

Ali definitivno najlepša čarolija ove igre jeste to što vam daje šansu da i vi budete vitez spasilac. Ako ostanete poslednji u skrovištu, dakle, ako vas pre toga ne izdaju živci, prijatelj ili noge, imate jedinstvenu priliku da samo jednim galantnim pljucom otkupite sve koji nisu bili dovoljno vešti ili dovoljno srećni u ovoj igri – rečju, one već zapljunute. Zato, pojurite odatle, gde god da ste se sakrili. Budite brži i vispreniji od onog koji lovi, zbog sebe, a i zbog nas.

Ne dajte da i vas zapljunu. Tolike su već pre vas! Zatrčite se još jednom iz sve snage i viknite, onako izdaleka, jednoglasno "Puj spas za sve nas!" Možda nas čuju...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine