Tolkin

Pustolovina je počela: Frodo i Družina Prstena napuštaju prividnu sigurnost Okruga a već ih gone tajanstveni Jahači, o kojima Družina ništa ne zna, osim što joj je jasno da predstavljaju neku neizmernu i neimenovanu opasnost. Uostalom, i sami pripadnici Družine ne znaju da su nekakva družina, kojoj je dodeljena sumnjiva počast da obavi tako važan zadatak. Otkriće kasnije. To i jeste prava pustolovina.

Bezbroj puta sam pročitao taj početak "Gospodara prstenova", ali sam uvek osetio ono isto dečije uzbuđenje koje tako izgubite sa godinama i gomilama iščitanih knjiga. Tek kasnije sam shvatio da ga je morao osećati i pisac: u trenutku kada je pisao ove redove, nije ništa više od svoga čitaoca, a ni od svojih junaka, znao šta nosi pustolovina u koju se upušta.

Posle uspeha "Hobita", izdavač je uporno i odlučno tražio nastavak a Tolkin počeo novi roman ne znajući ne samo šta će se događati sa njegovim junacima već ni ko su zapravo oni.

Dakle, pustolovina otkrivanja, u koju se, istog trenutka, ravnopravno, sa istom neizvesnošću, upuštaju i pisac i čitalac i junaci. Jedina prava pustolovina.

Put večno ide, nikad ne prestaje
Od vrata gde poče i zatim.
Daleko napred gde put nestaje,
Moram, ako mogu, da pratim.
Nek stope što ga slede umorno gaze,
Dok ne dosegnu neki put veći
Gde se sreću mnoga poslanja i staze.
A kamo tad? Ne umem reći.

Otkrivajući, zajedno sa svojim junacima, jedan uistinu novi svet, Tolkin je, kao svaki savestan istraživač, iscrtavao mape tih nepoznatih zemalja, interesovao se za njihovu istoriju, običaje i jezike i o svim svojim otkrićima ostavio brojne i obimne zapise objavljene tek posle njegove smrti. Tako to biva posle smrti svakog pravog istraživača: ostaje da se istražuje njegova zaostavština koju on, u žaru otkrivanja, nije stigao ni do kraja da sredi a kamoli da objavi. Sistematičari uvek dolaze posle istraživača i pustolova.

Posle, dakle, posle Tolkinove smrti, ne samo što je objavljen i dobar deo njegove zaostavštine i brojne studije već i čitavi leksikoni koji treba da onome ko se upušta u putovanje Srednjim svetom i Srednjim dobom omogući da se lakše snađe. Negde izlazi čak i časopis sa sličnom svrhom. Dobronamerna preporuka polazniku u istoriju i geografiju Srednjeg sveta svakako bi glasila da se time koristi malo ili nimalo. Pustolovinu nikako ne treba počinjati sa njenog kraja, od rešenja zagonetke, makar i prividnog, kakva su već rešenja svih zagonetki.

Može se naravno reći da je čitalac sumnjiv pustolov i sigurno je da je on u mnogo lagodnijoj poziciji i od junaka i od pisca, ali ni njega ne treba preterano da uljulja osećanje sigurnosti. Ozbiljan čitalac, onaj koji uistinu pokušava da pronikne u tekst pred sobom, nikada ne može, počinjući knjigu, da bude siguran kakav će iz nje izaći. Nije suviše često, ali se dešava, da iz knjige i drugi izađu drukčiji; sveti Avgustin je doživeo preobražaj pročitavši samo jedan pasus iz Evanđelja.

Ko god je čitao neku Tolkinovu biografiju, ustanovio je koliko je ona prozaična, štaviše dosadna, građanska i profesorska. Možda je jedino njegovo ogrešenje o norme vremena ženidba ženom koja je bila vanbračno dete, nezgodna oznaka za pristojno društvo s početka ovog stoleća, i to uprkos protivljenju njegovog tutora, katoličkog sveštenika. Sve drugo, čitav život, odvijao se po svim pravilima, osim što je, zbog pisanja, pomalo zanemarivao svoje profesorske obaveze na Oksfordu.

Ali, opet: ko od nas nije upoznao ljude koji su proputovali čitav svet videvši sve i svašta, a manje su doživeli no što neko doživi u autobusu od Beograda do Obrenovca?

Najveća pustolovina u koju se upuštaju Tolkinovi junaci i nije razrešenje zagonetke samog Prstena – jedva da tu ima drugog otkrića do onog o moći Zla – već što otkrivaju sebe sasvim drukčijim nego što su ikada pomislili da jesu ili mogu biti. Ni samo otkrivanje moći Zla nije otkrivanje nekakve istine o svetu. Slutimo je uvek, samo je pitanje koliko smo spremni da se sa njom suočimo i sposobni da se nosimo i odgovor na ovo pitanje jeste istinsko otkriće do kojeg na kraju svoje Pustolovine dolaze Tolkinovi junaci.

Srednji svet u kojem oni žive, a Tolkin ga za nas otkriva i, makar delimično, istražuje, nipošto nije svet neke sladunjave bajke. Naprotiv. Opor je i surov svet, u kojem Dobro može pobediti, ali samo uz velike napore i ogromne i nenadoknadive gubitke. Šteta koju Zlo načini ne nadoknađuje se ni pobedom nad njim i posle svake bitke sa Zlom, ma koliko pobedonosne, svet je siromašniji i ružniji. Ali, to nipošto nije razlog ni opravdanje da se Zlu prepusti potpuna vlast nad svetom.

"Voleo bih da se to nije moralo desiti u moje vreme", reče Frodo.

"Ja takođe", reče Gandalf, "a tako i svi oni koji dožive takva vremena. Ali nije njihovo da o tome odlučju. Sve o čemu mi imamo da odlučujemo jeste šta da činimo sa vremenom koje nam je dato."

Srednji svet nije toliko drukčiji od našeg. Ne viđamo li, uostalom, oko sebe i Mračne gospodare i njihova čudovišta kojima je razaranje čista radost? Ono u šta smo manje sigurni, što je možda i ono što nas Tolkinu privlači, jeste koliko sami umemo biti Hobiti i tome se pobedonosno suprotstaviti, plativši pri tome punu cenu gorčine koju pobeda nosi.

A ma koliko bili sigurni ili ne, preostaje nam čista radost čitanja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine