Bulevar revolucije

Ako se Beograd nekada – za turskog vakta – zvao Mesto Svetog Rata, Bulevar revolucije (nekada Kralja Aleksandra ulica) trebalo bi nazvati Bulevarom slobodne trgovine, Ulicom prvobitne akumulacije, Avenijom privatne inicijative, Prospektom klasne borbe, ili – ukratko – Bulevarom kontrarevolucije (a sve to u zavisnosti od vašeg političkog uverenja). Slobodarska tradicija Vuka, donjeg Đerma, gornjeg Đerma, Lipovog lada, Liona, Cvetka i onih dalekih krajeva prema Mirijevu i Mokrim Lugovima, nadahnuta decenijskom ulogom antemurale civitatis, to jest predziđa civilizovanosti, sada se razmahnula.

Bulevar revolucije uvek je bio trgovačka ulica; kako kaže stara beogradska poslovica, "Đeram bije Terazije". Bilo je svega – i jevtinije, kao u Njujorku. Samoubilačka hiperinflacija srpske vlasti učinila je prošle zime od Bulevara revolucije zastrašujući prizor: noćni prolaznici nisu se više usuđivali da pogledaju u izloge. U izlozima, naime, nije bilo ničega: redovi tegli sumnjivog sadržaja, kao u Saratovu, jedan komad kabla i dva utikača, tri para odvratnih cipela, razna staklarija u ogromnim količinama; sve ostalo bila je potpuna i depresivna pustoš.

Onda je dogorelo do lakata, a došli su i vispreni Bosanci, Hercegovci i Krajišnici, ona vrsta izbeglica koja se ne miri sa pasivnim primanjem pomoći, a neće ni u razne vrste kriminala. Poštena trgovina je pametnom čoveku najbolji izvor prihoda, kao što je poznato; trgovci su civilizovali i unapredili Mediteran, a kasnije su uljudili divlju i zaraslu Evropu; bez slobodne trgovine, zaključilo je celo čovečanstvo još negde u 16. veku, nema ni kulture, ni civilizacije, ni države – a ni para. Pošto je država svečano omanula u svemu (pa i u vlastitom finansiranju), privatna inicijativa morala je nešto da učini. Karavani "lada", "stojadina", "trabanata" i "renoa 4" krenuli su put dalekih bogatih tržišta, kao u doba Marka Pola: Arad, Temišvar, Segedin, Kumanovo, Horgoš (Pešta, Sofija i Skoplje bili su nešto kao Carigrad, Bagdad, Aden, Cejlon, Celebes, Peking). Trgovci su se patili, spavali usput u kolima, podmićivali razne straže i đumruke, strahovali od drumskih razbojnika i bili pljačkani; ali nagon i potreba za slobodnom trgovinom bili su jači. Na kraju se isplatilo.

Na Bulevaru slobodne trgovine pojavili su se prljavi automobili na čijim haubama se prodavalo sve čega nije bilo u državnim radnjama. Uskoro su se pojavile i nadvoje-natroje sklepane tezge od letvi, sa krovom od kartonskih kutija i najlon-kesa. Na Bulevaru se moglo kupiti sve i jevtinije: od "Lojdovog" registra brodova za 1978, pa do onih finih mađarskih pašteta od kljukane guske. Bulevar je nadomestio sve: od pića i cigareta, do vodoinstalaterske robe, odeće i obuće, hrane, začina, igračaka i knjiga. Nema te robe koja se tamo nije mogla kupiti ili naručiti.

Što se zavičajne podele tiče, gledano uzbrdo, prvi deo Bulevara bio je mešovit: od Ivana Milutinovića do Molerove držali su Mostarci; Istočna Hercegovina držala je deo do Vuka; odatle ka Đermu bilo je opet mešano, a oko pijace Đeram bilo je i Krajišnika. Bez obzira na poreklo, međutim, ti trgovci trgovali su pošteno, sa razumnim profitnim stopama, pa je njihova roba bila 30 do 50 odsto jevtinija od državne, jer nisu plaćali poreze i dažbine, osim što su bili manje halavi od državnih trgovaca. A zašto bi i plaćali porez državi koja ih je ostavila što bez domovine, što bez posla? Trgovci sa Bulevara slobodne trgovine – po svojoj prirodi – bili su liberalno nastrojeni ekonomisti, dakle element krajnje subverzivan sa tačke gledišta ove države koja se drži ekonomske politike kralja Ibija ("poreski konj i finansijska sablja"; vidi nove poreske zakone). Država je, dakle, pribegla političkom rešenju mame Ibi – govnjivoj metli: uz licemerne izgovore tipa "ružno, prljavo, nesređeno", gradska vlast je krenula da u korenu saseče prvi izdanak pravog liberalizma u nas – trgovačkog. Milicija je – sa bolom u srcu – krenula da rasteruje trgovce sa Bulevara revolucije. Zašto? (Ne zašto s bolom u srcu; to je jasno, nego zašto da rasteruje.) Iz dva razloga koji spadaju u domen rada Službe državne bezbednosti, a ne obične milicije: ako se slobodna trgovina legitimizuje (makar plaćala i poreze), državni sektor će uginuti (iako će država postati bogatija, ali kako...); ako državni sektor ugine i radni ljudi shvate da treba stvarati neki višak vrednosti – ode mas u propas... Tada ratovi, histerije i mržnja postaju nekako neumesni i štetni: rat, naime, nije dobar za trgovinu. Dešavalo se, štaviše, da gušenje slobodne trgovine dovede do rata (setite se seče knezova: šta je smetalo dahijama?) i u tim ratovima strana koja se borila za slobodu trgovine po pravilu je pobeđivala, jer je bila u skladu s prirodnim tokom stvari.

Seča knezova na Bulevaru slobodne trgovine obavljena je još traljavije nego 1804. Naše dahije, naime, imaju svoga starca Foču od stotinu ljeta, kome je jasno da bez čvrste valute opstanka nema (štogod mislio dr Kosta Mihajlović) i koji svoje kolege lepo upozorava da se uzmu u pamet.

Tržište još niko nije uspeo da uništi: ukinuto dekretom, vraća se kao tzv. crna berza; ekonomski zakoni su prirodni zakoni.

Po Bulevaru revolucije ovih dana niču neke nove tezge.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine