Vo

Možda na kraju ispadne da je sreća što u bivšoj, onoj koja navodno nije bila trula (za razliku od one koja joj je prethodila, a učili smo je kao trulu), Jugoslaviji dakle, nikada nisu živele zveri formata slona, žirafe, kita, nosoroga, grizlija i njima podobne. Ima, međutim, i teorija koja dokazuje da su – bar što se pomenutog geopolitičkog prostora tiče – mastodonti, mamuti, sabljastozubi tigrovi, diplodokusi, brontosaurusi (oni naročito: bili su najveći) i ostalo napred već pomenuto zverinje ovde izumrli mnogo pre no na ostatku planete. "Izumrli" je, u ovom slučaju, eufemizam za nestali putem iščeznuća u probavnom traktu, tojest tako što su bili pojedeni; lokalna kulinarska specifičnost zove se (danas, a kako se onda zvala nemamo pojma): na ražnju.

Kome ne bi pocurela voda na usta pored vatre na kojoj se vrti brontosaurus, filovan manjim pečenim dinosaurusima, kitovima na brodet, slonovima u sopstvenom saftu, kamilama – već punjenim na način abisinskog cara (uz onaj krompir na kraju), džinovskim prepotopskim jeguljama na buzaru, sudžukom od gigantske divlje ovce, dimljenim pterodaktilima, mariniranim ihtiosaurusima, filetima od titanskog bizona, pleziosaurusima na pekarski način, itd; pa začinjen naramcima prepotopskih egzotičnih šuma, brdima superljutog preistorijskog bibera, samo jednim korenom ondašnjeg žen-šena, retkim mineralima i, tek navr´ noža, običnim jestivim kamenjem... Pa dosoljen raspoloženjem celog plemena nebeskih (ili bar brdskoplaninskih) napola-majmuna-napola-ljudi, raspoloženjem koje podgrevaju ne samo netom otkrivena vatra i već proverena kamenobacačka oruđa, nego i sticajem klimatsko-istorijskih okolnosti dobro prevrelo voće i povrće? Pusto tursko kaže jedna, mada mnogo, mnogo kasnije izmišljena, poslovica.

Vo na ražnju relativno je nov izum, sudeći bar po tome što tradicija ovdašnjih nam naroda i narodnosti svoje najveće junake za trpezom vidi samo uz odgovarajuće, najveće zveri: pečenog ovna i mješ´nu vina, rujnog, dakako. Čak ni u novijoj literaturi (koja ne ide uz gusle po deifiniciji, za sebe i po sebi) volovi se pominju samo u dva naslova – koji, kao što će se odmah videti, sa kulinarstvom blage veze nemaju. "Da li je moguće, drugovi, da smo svi mi volovi!" uskliknuo je svojevremeno pjesnik ovdašnji Miljenko Žuborski. (Nije utvrđeno šta su odgovorili nadležni organi.) Drugo, ispovedno-iskustveno-filozofsko delo pod imenom "Zašto sam postao vo" objavio je već poodavno legendarni Stanoje Ćebić. Evo, uostalom, sažetka njegove odluke (iz februara 1972. godine) da se iz ljudskih svrsta u volovske redove:

"Na taj način se uključujem u životinjsko carstvo – povećavajući ga. Vidljivi rep i rogove izradiće mi plastična industrija, dobrovoljno, u čast prvog VOLA sveta. Inače, već imam rogove i rep, koje mi je napravila društvena zajednica u svojim međuljudskim odnosima. Razgovor ću voditi putem rikanja. Stan i boravak biće mi šume, pašnjaci, proplanci i parkovi širom zemlje – kao i do sada. Kao VO biću skuplji, povećaću stočni fond, pa će me razni direktori, šefovi, poslovođe i drugi, valjda, više ceniti." Tako je govorio Stanoje Ćebić, mašinbravar.

Govorio, i nadao se. Koliko su mu se (ako su mu se) nade izjalovile, ne zna se. U volove je još prekomandovan, generalskom kvalifikacijom Blagoja Adžića, samo jedan, dal´ beše valjevski, dal´ šabački rezervista ujesen 1991, pošto je tvrdio da su "naše" bombardovali "naši" avioni. "Ćuti, vole jedan!", reče đeneral i to je, mada možda nezapažen, bio prvi korak u transformaciji JNA tj. njenom okretanju slavnim tradicijama srpske vojske.

Što se prirodnim putem nastalih volova tiče, doskora smo ih nalazili još samo u poslovičnom kupusu odnosno batinama. I u jarmu, u zaprezi, na oranju, na paši, vašarima, ovenčane i okićene na slavama i svadbama... Vo je blago i zato, osim izuzetno – ako oboli ili se osakati – vlasniku nije za jelo; da li i kakve to veze ime sa svetošću indijskih krava ovde nije od značaja kao ni etnološka tumačenja volovskih bogomolja. Ipak, nije naodmet reći da zasigurno postoji neka posebna, volovska i kravlja lepota: složiće se svako ko se bar jednom zagledao u njihove oči. I Homer, naravno; inače božansku Zevsovu suprugu Heru ne bi najčešće opisivao kao "volooku".

Otud uvođenje volova na ražnju u masovni politički jelovnik, pa još s objašnjenjem da je reč o specijalitetu nacionalne kuhinje, kako je izborno pobedničko pirovanje HDZ 1990. objašnjavano u Hrvatskoj, jedva da može biti šta drugo do oblik razvrata. Evropskog svakako ne, sudeći po tamošnjim jelovnicima i kulinarskim običajima. Učestalo okretanje istih životinja na "srpskoj" strani – pa i bez pozivanja na Evropu – samo je još jedan među mnoštvom neoborivih argumenata za večno srpsko-hrvatsko (i vice versa) bratstvo, jedinstvo i neumerenost. Jer, ispeći neku stotinu kila vola – ako zanemarimo prethodne krvave detalje – traži mnogo raspoloženja zalivenog odgovarajućim ljutim tečnostima, spaljivanje tovara drva i trošenje odgovarajućih kvantiteta (i kvaliteta) adekvatnih emocija. Baška što ga je teško jesti viljuškom, što značajno slabi onaj čuveni i omiljeni dokaz ovdašnje primitivnosti, tojest prvorođenosti.

Najzad, sve je kako treba. Davno je primećeno da ono što priliči bogu ne priliči volu. I obrnuto, valja podvući, za svaki slučaj. Običan svet blagonaklon je prema živim volovima, a na jelovniku preferira bele bubrege. Jer, ovo nije priča o bikovima.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine