Selidba

Veliku kuću na uglu ulica u centru Kragujevca i dvorište puno jorgovana i trešanja iza nje napustile smo baka i ja, čini mi se, preko noći. Rekla je: "Moje je mesto uz moju decu", a komšiluk se krstio što ostavlja toliko imanje zbog jedne sobice u Beogradu. Bila sam na njenoj strani.

Sećam se poslednje noći u kući. Baka je morala da rasklopi ogromni žuti bračni krevet zato što su nam u Beogradu bila potrebna dva manja, pa je dušek bio na podu. Konačno sam sama, bez njene pomoći, mogla da se uspnem na njega! Osećala sam se samostalnom i odraslom.

Posle četiri godine stanovanja u dorćolskoj sobici, moji su dobili stan od tridesetak kvadrata na drugom spratu obližnje novogradnje. Selili smo se po mraku (zgrada još nije bila priključena na struju) i celu stvar proslavili uz sveće, pola sata pre dolaska nove 1965. godine. Mirisali su okićena jelka, malo prase pripremljeno na sada već bivšoj adresi, nov nameštaj, a nas četvoro smo se samo smejali.

Sa novim stanom dobila sam i viši status u odeljenju: nekoliko devojčica, favoritkinja nastavnika, primile su me u svoje društvo. Roditelji su ih puštali da dođu kod mene. Istina, lepše im je bilo u našoj jedinoj sobi nego na velikoj lođi punoj cveća u koju sam ih ja pozivala, ali mi to nije bilo bitno. Lođa je bila najlepši deo stana, u njoj smo boravili od aprila do oktobra (verovatno nostalgija za kragujevačkim dvorištem). Kada smo je i mi, kako je to postalo moderno, zastaklili, lođa je, umesto moje sobe, postala skladište.

Svoju sobu sam dobila u trećem gimnazije. Gledala je na malo čubursko dvorište puno nekog limenog krša. Dobila sam "Lesninin" nameštaj i uredila je u kombinaciji devojačko-radnog stila. Za to mi je bio potreban skoro ceo letnji raspust. Jer, nikako nisam mogla da odlučim koju ceduljicu sa nečijom porukom na nečijem času da zadržim, a koju da bacim, koju od 242 sakupljene salvete da sačuvam a koju da bacim, kako najbolje da složim školjke i ježeve... Na momente mi se činilo da sad imam manje prostora nego u starom stanu gde sam sve svoje držala po kutijama na dnu jedinog ormana. Pa ipak, bio je to lep posao. Otvaranje prošlosti, najava novog.

Kada sam mnogo kasnije bila u sličnoj situaciji, kada je trebalo da izaberem šta da ponesem a šta da ostavim, nisu me mučile nikakve dileme. Pokupila sam svoje, a "moje i tvoje" ostavila. I otišla. U staroj sobi na Čuburi čudila sam se kako niko ne komentariše da odjednom imam deset kila manje, kao što se to lepo videlo na mom ogledalu.

Najlepša selidba je bila u našu kuću. Posredi je bio deo stana koji smo, pregrađivanjem, pretvorili u svoj. Nije joj bilo jasno zašto osećam grižu savesti zbog te uzurpacije. Dobili smo sunčanu stranu. Sami smo pravili nameštaj, zajedno kupovali i najmanji šraf. Sve u belom. Bila sam sigurna da imamo najlepše kvake u gradu, najlepše slavine. Uveče bismo proslavljali svaku sitnicu unetu tog dana u stan. Tada je još mogao da se kupi "Bolski plavac".

A onda je počeo rat. I nebrojeno nevoljnih selidbi. Sve donedavno, do selidbe naše redakcije, nisam čula za one kojima je razlog nešto dobro.
Ljudi su ostavljali polja i blaga zbog parčeta parketa neke fiskulturne sale nekog prihvatilišta. I pričali, iako u osnovi zajedničku, svako drugačiju priču. A već u prvoj bilo je dovoljno tuge za sve naredne. Ljudi su, opstanka sopstvenog radi, i u takvim nasilnim situacijama sa sobom i u sebi selili lepe stvari.

Na primer, sitnice iz prethodnog života, a nepotrebne u sadašnjem. Ključ – jedna mlada žena je čuvala ključ od kuće uverena da će je tako zaštititi od bombi i tuđih ruku. Dečja benkica ("ispala mi iz ormana, biće opet dece"), šoljica za kafu ("vratiće se, pa će mi tražiti kafu"), baštenski ašovčić ("naći ću ja nešto da okopavam"), parče keramičke pločice ("da znam kakve opet da tražim"), lenjir ("kako ću da nacrtam kuću bez njega"), stolnjak ("prosiće mi kćerku, da zastrem sto"), korpicu ("ide Uskrs, da u nju stavim šarena jaja")... Zadovoljstva, dokazi da se živelo lepo i normalno, amajlije da opet bude kako treba.

Neverovatne količine optimizma i uverenja u bolje bilo je u svim tim selidbama. Iako tužne i pretužne, doživljavane su kao spas, kao najava, istina nikad više onakvog života, ali ipak života. Već je i premeštanje sa mesta nesreće na mesto gde nje formalno nema bilo dovoljno da čovek ubedi sebe kako je ona zaista nestala. Jedna žena je rekla: "A šta ću više tamo, kad me neće." Crni optimizam!

Nedavno smo preseljavali našu redakciju. U bolji, lepši, veći prostor. Akciju sam doživela kao znak da opet dolazi vreme onih predratnih selidbi na koje se rado kretalo. I nisam ništa lično ponela iz starih fioka. Ljudi su više nego dovoljan nastavak nekadašnje atmosfere, a selidba je sama po sebi sasvim dovoljna amajlija.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine