Ulaznice

Ulaznica je, kratko i jasno, komad papirića koji se dobija u zamenu za novac i koji nam omogućava da prisustvujemo nekoj kulturno-zabavnoj manifestaciji, pogledamo zanimljiv film, uđemo na stadion gde dvadeset dvojica koji nemaju u glavi, ali zato imaju u nogama (i džepu), jurcaju za loptom dva puta po četrdeset pet minuta, da uđemo u kakav klub ili pak vidimo neku muzejsku zbirku. U ranijim vremenima nije se posvećivala naročita pažnja ulaznicama – uglavnom su bile "cepkane" iz običnih blokčića podelom koja je išla po sredini, mogle su nositi neki broj i katkada su bile osvežene pečatom. Beogradske bioskopske ulaznice oduvek su imale trivijalan izgled: štampane na najgorem mogućem papiru, levački perforirane, služile su i za pronalaženje mesta u sali – sve dok se bioskop ne bi ofucao i dok na biletarnici ne bi osvanuo natpis: "Mesta nisu numerisana".

Prvi koraci ka poboljšanju izgleda beogradskih ulaznica preduzeti su u vreme zrelog prosvećenog socijalizma, kada u zemlju koja i jeste i nije bila deo "onog bloka" počinju da stižu strani "čupavci" i da u predivnim sportskim halama priređuju svoje veoma bučne koncerte. Prve laste bile su "Status Quo", "Jethro Tull", "Deep Purple", a mesto se našlo i za danas pomalo zaboravljenu devojčicu-bombu sa bas gitarom – Suzy Quatro. Ipak, ni te ulaznice nisu bile neko čudo od tehnike – neuki kartocepači na uzburkaniim ulazima u hale, pokazalo se vrlo brzo, teško su razlikovali originale od dorađenih fotokopija ili pak ulaznica strpljivo "urađenih" rapidografom.

U sredinama koje tradicionalno unose više pažnje u detalje, ulaznica je i predmet umetničke obrade, pri čemu želja da se doskoči falsifikatorima nije osnovni razlog ukrašavanja. Takve ulaznice čuvamo kako zbog njihovog izgleda, tako i da bismo se sećali događaja kojima smo prisustvovali – one se povlače po našim fiokama, obeležavaju mesta do kojih smo stigli u čitanju knjiga, bivaju zataknute za okvire slika ili ogledala.

Iz sada daleke 1979. i iz sada nepristupačnog Pariza potiče minijaturna i sasvim jednostavna karta-relikvija za koncert "Talking Headsa". Predgrupa – tada nepoznati sastav "B. 52s". Dvorana mala, svega nekoliko stotina ljudi... Na karti za mnogo kasniji koncert "Rolling Stonesa" – turneja "Urban Jungle" – ekspresivnim potezima nacrtana je iskežena psolika spodoba. Dovoljno da podseti da je to bila turneja na kojoj se Mick Jagger u dotad neviđenom scenskom spektaklu uživljavao u lik svetog Đorđa, boreći se sa jednom takvom naduvanom životinjom gigantskih razmera. Isti taj crtež šetaće se godinama kasnije, utisnut na majice i na kape, ulicama velikih i malih gradova, širom naše planete.
U nevelikoj zbirci ulaznica smeštenoj na zidu iznad mog stola izdvaja se i ona iz muzeja u Sansepolcru, rodnom mestu Pjera dela Frančeske – nepretenciozna, ali ipak italijanski doterana i dizajnirana, ona u pastelno plavoj pozadini nagoveštava lik svetog Julijana, krupnih očiju i malo mesnata lica, jedno od karakterističnih lica naslikanih rukom ovog slikara. Iza tog papirnog pravougaonika sa brojem i cenom od 3000 lira ne stoji samo sećanje na omanji muzej koji, ukoliko verujemo subjektivnosti Hakslijevih eseja, čuva "najbolju sliku na svetu" Pjerove "Vaskrsenje" već i sećanje na vreme kada se benzin kupovao na pumpama, kada je "Atlasov" American express važio u Sijeni, Gracu, Toledu, Dubrovniku, a verovatno i u Singapuru, Makau i Las Vegasu, sećanje na opušteno višenedeljno tumaranje Toskanom i Umbrijom...

Ulaznice za poslednju stadionsku turneju grupe "U2", bez obzira na grad u kojem se koncert održava, bile su usklađene sa dizajnom njihove najnovije ploče. I, treba li reći, pravo su malo remek-delo štamparstva i dizajna, sa sve zlatotiskom, barkodom, planom stadiona, numeracijom... Na našim prostorima, srećom, ovakvih koncerata više nema, pa ne dolazimo u iskušenje da poredimo kvalitet domaćih i stranih ulaznica.
Za mojih školskih dana u onom nižem i delikatnijem delu Dorćola, u ulici koja nosi ime čuvenog heroja albanskog naroda Đerđa Kastriota Skenderbega, još je postojao bioskop koji se, u skladu sa duhom vremena, nazivao Dom kulture "Stari grad". Kasnije je tu napravljena neka kratkotrajna rok scena, zatim još kratkotrajnija megaknjižara – a posle toga se o tom "RU-u" nita više nije čulo. Bilo kako bilo, dogodilo se da sam u taj kinematograf – sigurno ukotvljen na prvo mesto roditeljske crne liste – jedini put otišao "organizovano", sa školom. Davao se film "Krvava bajka", nazvan po čuvenoj tetka Desinoj pesmi, koji je iz kragujevačke tragedije izdvajao segment – priču o malim Romima, čistačima cipela. Ne sećam se svih detalja filma, ali dobro pamtim da su dorćolski sunarodnici filmskih junaka, rođeni u kasnijim i mnogo srećnijim vremenima, bili nanizani na izlazu i da se od posetilaca naplaćivala obavezna "izlaznica". Ponekad se tu mogla i kupiti "cigla", po sličnim trgovačkim pravilima.

Možda priča o "izlaznicama" neće osnažiti teze nekih filozofa o cikličnom toku istorije, ali mi se ipak nešto "javilo", bez obzira na to što ne poslujem sa agencijom Ramović: i sada se daje "Krvava bajka", a ponovo su uvedene izlaznice. One sada nisu slične onima iz patiniranih vremena na Dorćolu – nemaju usmeni oblik i ne naplaćuju se u nekoj vrsti "toplog zeca" formiranog na izlazu iz sale. Dobile su pravi, štampani oblik – slične su, dakle, ulaznicama – izrađuju se u Frankfurtu na Majni, kvalitetno su otisnute, imaju lik Gausa na jednoj i nekakav astrolab na drugoj strani. Po dva puta na svakoj strani upisan je broj 10.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine