Zalihe

U fazon sa zalihama utrčala sam glatko, poslušno i neuvežbano. Oči mi je otvorila obična šetnja sa detetom. Shvatila sam da neću sebi da priznam da veoma brinem kako dospeti do hrane, kada su uobičajeni urbani načini – uđeš, kupiš – ukinuti, a rodbinu na selu nemam.

Kod crkve sv. Marka kćerkica je htela da joj kupim hamburger; moj odgovor "nemamo, dušo, pare" nije je omeo da mi kod "Madere" traži sladoled. Kod Pravnog je pitala da li imam bar za kokice. "Nemam", rekoh ne krijući žaljenje. "A je l' to znači da smo mi sada sirotinja?", upita me dete, sasvim na mestu. Iz cuga sam se uvalila u zamršeno objašnjavanje o kešu (koji nemam) i čekovima (koje nemam). "Znači, banka je sirotinja", hladnokrvno zaključi mala; "Idemo u samoposlugu."

U samoposluzi smo kupile dve kante sladoleda i tri kilograma kukuruza kokičara (ničeg drugog i nije bilo). Na putu do kuće, noseći kao majmun, spoznah da je glupo ići okolo bez cegera/kese/torbe/kolica.

Međutim, nit je đavo dobar, nit mu majka lepa. Sladoled je, uz malu pomoć prijatelja, "otišao" za jedan dan. (Otkud ti lova, pitali su me oni bez dlake na jeziku.) Zato me je kukuruz kokičar, koji još traje (tanka sam sa zejtinom) – prosvetlio. Status "zalihe" može da dobije samo ono što ne slistiš odmah, već ko stipsa čuvaš za slučaj krajnje nužde, za ne daj bože; zaboraviš da imaš.

Kažu da se to uči. Bojim se da sam još glupa. Kada sam prošle godine ko pijani hrčak dovukla pun ruksak šunke u limenkama, već sutradan je strateški koncept rezerve načet, i to bukvalno. Počelo je sa "daj da probamo, da vidimo da 1' valja". Završilo se radosnim osećanjem da do daljnjeg ne moram da mozgam oko doručka.

Isto mi se dešava sa cigaretama. U trafici ih kupujem na boksove (kad daju), pre svega zbog zavisničke paranoje da "neću imati, pa šta ću" kad zvekne nestašica. I, naravno, dok ih ne popušim i ne setim se da bi trebalo da ih uredno dalje kupujem (dok ima). Ovako, moje "zalihe" traju taman koliko u radnji. Puknemo, otprilike, u isto vreme.

U mojoj kući nema mesta za magacin. Ostavu nemam, podrum je pun vode, a nije ni bezbedan. Prošle nedelje ukrali su mi iz njega bicikl. "Poni" iz osamdesete. Znam, nije neki, al' ipak mi je žao.

Frižider mi je osrednji. Gde da denem zalihe? Nasred sobe? Ono, kažu biće bedno grejanje, pa se neće ukvariti. Ali, ipak? Kako da živim u ambaru? Nisam navikla i nisam miš. Navući ću buba-ruse. I gde da držim knjige? Navikla sam da ih ređam i ostavljam svuda. Ako ne čitam, ne mogu da mislim. Sva sam nikakva. Kad sam nikakva, mrzi me da se bavim i lepšim stvarima, a kamoli zalihama. A bavljenje robnim rezervama traži dobre vijuge, čvrste živce, brze odluke (što god ne kupiš čim vidiš, zajeb'o si se), strategiju, planiranje, metodologiju (može i "šac"), kondiciju i, naravno, lovu. Ako je do juče važilo "kupi jeftino – pojedi kad je skupo", danas vredi "kupi kad ima – jedi kad nema".

Brašno, ulje, šećer i so. Novokomponovani hit: "Kako ubiti sebe uz pomoć klope?" Ne vidim zašto "strateške" namirnice ne mogu biti pasulj i sušeno voće, kukuruz, turšija i suvo meso. Sasvim je "naški", zdravo je i može dugo da izdrži. Uostalom, to su nam jeli i pradedovi, pa je i etnički O.K. Veoma tradicionalno i ukusno. Pravo uživanje.

Belo brašno i šećer ionako su izmislili blentavi zapadnjaci. Džaba im bilo što su posle trošli tone hartije naklapajući o zdravoj hrani, kad su postali debeli i nikakvi. Živo me zanima ko to hoće da mi ovde jedemo samo krofne, rezance, šufnudle i druga jela od testa, kad belo brašno – koje u vreći preko ramena vuče svaki pošteni pripadnik sindikata – nije košer. Nebeski narodi nisu to zaslužili, a vala, gledano istorijski, ni jeli. Ako se vraćamo korenima i tlu, onda nek i klopa bude ortodoksna: vreća pasulja, kanta masti, suve šljive i kruške, venac luka i paprike, džak kukuruza i krompira. Pa da vidiš zdrav narod. Da poleti!

Jedino nisam sigurna da li su kukuruz i krompir etnički podobni, s obzirom na to da ih je dovukao Kolumbo iz Amerike. Mislim, šta ima veze što je bilo davno, tuđin ostaje tuđin, dođoš ostaje dođoš, makar bio i krompir. Da ne ulazim sada u to što nam je toliko dugo strana kultura okupirala domaće njive. Ne pratim baš poljoprivredu, ali pratim cene na pijaci. Kad vidim krompir na tezgi, drmne me zlatna groznica. Toliko je skup. Tako treba! Pa nismo mi ni Amerikanci ni Indijanci da ga jedemo. Valja jednom za svagda raščistiti sa stranim uticajima. Tuđe nećemo, svoje nemamo. Pa šta?

Zato neću više da pravim nikakve zalihe klope. Makar crkla. Ko zna na kom jeziku su kvocale one dve smrznute kokoške, koliko mi dodeliše da kupim u kasapnici pre neko jutro, dok sam čekala u redu ko nekad za FEST. Ionako ne mogu sebi da oprostim sve one danske paštete, holandske sireve, američke pite i nemačke kobasice koje sam, grešna, jela kojekuda. Nikad više. Bilo, ne povratilo se. Ionako sam jedino sigurna u pedigre mog psa (čistokrvni nemački ovčar); imam crno na belo da je čista rasa. Ono, tolerantan je ko mešanac, dobar ko svako kuče. Ali, šara je šara. Sad i ja mogu da kažem da imam čistu rasu. U zalihi.

"Vidi vuka", reče mi pre neki dan jedan komšija dok sam šetala porodično ljubimče. "Da je bar jagnje, al' bi bilo mesa!", kao našali se čovek, dok su mu oči caklile sasvim ozbiljno.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine