Minibus

Strogo tehničko pitanje kako napustiti ovu zemlju glede nepravednih & nezasluženih vazdušnih sankcija, odnosno kako se sa aerodroma u Budimpešti vratiti u ognjište – svodi se na trostruku dilemu: voz, autobus ili minibus. Ovakav saobraćajni pluralizam koji dokazuje da je u Srbiji moguć suživot između različitih oblika transporta teoretsko je ohrabrenje za potencijalnog putnika sve do mučnog trenutka kad je na delu potrebno pokazati odlučnost u izboru prevozničke sudbine, što, iskustvo govori, nikako nije lako. Zaljubljena u železnicu, grupa okupljena oko Miloša Vasića i jataka ne propušta nijednu priliku da istakne prednost spavaćih kola, umirujućeg truckanja i kakvu-takvu sigurnost iza trostruke reze od aluminijuma. Tradicionalisti, decenijama duhovno vezani za sve što ima više od 56 sedišta, ozbiljno naglašavaju da tek putovanje autobusom oblikuje kolektivni duh koji za desetak sati vožnje ostaje kao trajni žig saobraćajnog populizma.

Međutim, pronalazak minibusa, vozila sa osam ili deset sedišta, iz temelja je srušio socijalističke monopoliste a la vlak ili autobus; omanji monstrum na četiri točka ne samo da putniku dolazi na noge ("Prevoz od vaše kuće do aerodroma") već se za te iste putnike vlasnici dvadesetak samohodnih kompanija utrkuju po svim principima moderne srpske ekonomije.

Čim sa gomilom putnih torbi u Budimpešti prođete pored profesionalno mrzovoljnog mađarskog carinika i uđete u nešto što podseća na aerodromski hol, suočavate se sa sinovima i kćerima Srbije koji rukama ispred grudi pridržavaju kartone maštovito ispisane porukama: "Odavde do Slavije: 50 DEM", "Odavde do vaše kuće: 60 DEM", ili kratko i brutalno "Krećemo odmah. Cena po dogovoru".

Ako vas u inostranstvu nekim slučajem nisu silovali, ne brinite; sva je šansa da će vas "vodiči" i šoferi minibuseva obaliti tu i odmah, ne gledajući jeste li muško, žensko, ili član Demokratske stranke; kad vas prethodno ištipaju, iščupaju rukave i pocepaju na tekstilno nezavisne državice, sve vreme držeći ruke na vašim torbama, "vodiči" i šoferi prelaze u ideološku ofanzivu, ubeđujući vas da povratak u ognjište nema radosti ako se do ognjišta ne prevezete baš njihovim minibusom.

Suočen sa opasnošću da seksualno bude iskorišćen već u budimpeštanskom holu, putnik-nevoljnik gotovo da nema izbora, sem da se opredeli za jednu od ljupkih minibus-faca u čijim se očima odslikava najnoviji devizni tečaj najcrnjeg tržišta. Kad kažete "da", ustanete sa betona i patriotski otresete prašinu budimpeštanskog hola, vas i ostale putnike-zarobljenike u koloni jedan po jedan sprovode do vozila koje je uvek parkirano nekoliko kilometara od izlaza. Šofer u poverenju šapuće da je to zbog mađarskih fašista-taksista koji ne umeju da cene takmičarski duh, te stoga šrafcigerima ili sekirama navaljuju na srpske gume i karoserije; vodič vam u poverenju dahće na uho da ste izabrali pravu kompaniju i da ste, uopšte, čovek koji ima ukusa.

U minibusu (koji se nekad zvao kombi, ali nije imao sedišta), po starim paganskim običajima počinje upoznavanje; gospodin do mene je srpski biznismen u Parizu, direktno oduševljen što je pobegao iz "one francuske ludnice" u kojoj se ne zna "ko je kome rod"; gospodin do mene vraća se iz Dubaija: tamo igrao fudbal, nešto ga zajebalo pa se vratio; do njega, skupljeni jedan uz drugoga otac i sin, vlasnici makedonskih pasoša koje stidljivo i nevoljno pokazuju; daju nam do znanja da su, hvala Svevišnjem, Srbi, nikako Makedonci, a što ih je sudbina odvojila od matice – "jebi ga, politika". Ženski vodič nas je odmah upozorio na kurs nemačke marke; za 14 dana, koliko me nije bilo u zemlji Srbiji, Germani su opet dvadesetostruko podigli vrednost svoje tzv. love. "Sve će da učine samo da nam naude", uzdahuje biznismen, dok nas šofer vraća u prostoproširenu realnost i kuka nad kvalitetom benzina koji ne sagoreva nego se u jaucima muči i Vojvodinom širi motorne krike.

Usput, iz našeg minibusa gledamo druge minibuseve: šofer maše šoferu ("Ortaci smo, šta ćeš"), vodič maše vodiču ("Svi smo u istim govnima"), u kolima se oseća profesionalna solidarnost, neko pritajeno uzbuđenje što smo baš mi izabrani i počastvovani da jezdimo ovim svetim vozilom.

Eventualnu želju za dremanjem ili punokrvnim spavanjem minibus seče u samom korenu; nepoznati konstruktor ovog čudovišta dobio je partijski zadatak da sedišta napravi tako da je nemoguće zaklopiti oči i držati ih uhićene više od šest sekundi; za noge, prirodno, ima mesta pod uslovom da ih vlasnik drži pod bradom, najprirodnije što može; povrh svega, izolacija monstruma je takva da orkanski vetrovi šibaju od šoferšajbne ka putnicima, spontano čupajući obraze i ono malo preostale kose.

Ako se na granici ne čeka duže od deset sati, što je božja kazna za protuprirodni boravak u inozemstvu, ako minibusu ne pukne guma ili mu u toku vožnje ne otpadne točak, ako benzin odluči da se samospali kao Jan Palah, ako vas narodna milicija ne zaustavi pedesetak puta uz obavezno pitanje "Gde su bila lica i gde lica putuju?", postoji teoretska mogućnost da vas minibus stvarno isporuči ispred rođene kuće, zajedno sa prtljagom u kojem se "Ćorava kutija" krčka za iduću nedelju.

Šofer vam doušnički ostavlja vizit-kartu ("Ako opet putujete..."), žena-vodič vam zahvaljuje što ste bili pametni pa baš izabrali njenu agenciju, putnici se od vas opraštaju kao od najrođenijeg, pa čak i minibus zadovoljno brekće, valjda i sam zaprepašćen saznanjem da vas je u ognjište isporučio u jednom komadu, cele u celosti, za ciglo 60 DEM, sitnica, tek šest mesečnih plata za uživanje bez mere.

I onda minibus odlazi u noć, sve namigujući migavcima, podsećajući da je Budimpešta stvarnost koja poseduje aerodrom sa koga se, verovali ili ne, leti u svet. Ali, razumećete: to je neka druga, nama sasvim tuđa priča.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine