Gusle

Nije da kutlača paše samo uz pregaču. Priliči ona jošte kako i tokama junačkijem. Takva jedna orijaška kašika maštovito je preudešena od narodskog kusala u pomagalo za težačku dušu. Skučeni Mlečići nisu se mogli pohvaliti pomenutom rukotvorinom čiju je sudbinsku prvenstvenost Vuk Mićunović od prve proniknuo: "Đe se gusle u kuću ne čuju, tu je mrtva i kuća i ljudi..." I zaista, tolike današnje udavače plaču u kutu, sprečene čarobnom kutlačom da iz očinskog okrilja pretrče u naručje svoga desetercem zavrbovanog i ratom rastrzanog izabranika.

Kusalo naše viteške kašike (sa sve držalom) teše se od jove, ili, još bolje, od javora (staroarmijski naziv: JA-war), onog sa osojnih padina, po kojima se smetovi inate i do leta. Vršak samoga drška uresi se rezbarijom konjske glave(kadšto i udvojene), tek da se podseti kako junačina jezdi dok geačine šipče. Nasuprot kusalu od jovovine (krajpotočne džigljuše mekušne duše), gudalo je prut od drenovine, grmušnog stabalceta sa sušnih staništa, spororastućeg i dugoživućeg (zna da preturi i dvesta sparnih leta), čiji trpki plod skuplja usta ionako mučaljivoj čeljadi.

Dren i jova. Kao srce aridne Dinare i duša durašne Šumadije. Bliski, a promukli od međusobnog dozivanja. Trenje dveju struna od kobiljih repova (uporno ko trvenje) izvija se u zavičajni jecaj tek pošto zatreperi neštavljena ovčija potrbušina, koja se nateže preko kusala, izbušena ožegom pri sredini. Da nije utrobe kusala, čije dance je krstato razrezano, zalud bi se dve u krst susretnute strune trle (očajnički, u jednoj tački) – pesma bi prošla kao sve što se vrgne konj'ma na repove.

Na podatnu oblinu kusala i lučnu drčnost gudala vrsno se nadovezuje gorštačko pevalo i prepričavanje polovično utuvljenih predačkih raskaza, uz mestimično omicanje glasa. Pevnost – oskudna. Ritam – primaran, elementaran kao damaranje, simetričan kao koračanje, podsvesno jednomislen. U prenesenom smislu, guslanje je doterivanje nečeg ponavljanjem u nedogled. Ali guslar je oličenje neobičnog ponavljača. Reski potez gudala je dvobivstven, od čaranja ranjenog srca u začaravanje nepočin – gorčinom ("Kusalom ga zakusuje, a držalom oči vadi"). Dok se gudalo vuče (zariti – istrgnuti), ona struna na kusalu tuče se težačkim kažiprstom (opet u jednoj tački).

Sa telesnim ozledama je lako – ožiljke obnažiš, obnaroduješ. A kako tište ogarišta duše (osobito zimi, kad Bog kuša utiskom da je život nekako duži), to samo ti znaš i samo ti gutaš. Iz ratarske sikiracije, iz grbačenja uz bajatu pogaču ne sledi radosna izvesnost da je u radu spas. Ratar mrzi svoju izloženost: obesti nebesa, zluradosti suseda, grabežljivosti tičurina, izrabljivačkoj nemilosrdnosti grada; mrzi i ono čemu zavidi, jer mrzi čak i sebe, nesposobnog da osedla vlastitu sudbinu. Pritisnut uz brazdu (kad god se i kud god se od nje otisne, neizostavno presvisne iskorenjen), nejak da se uspravi i proširi vidokrug, istrajava u zadrtom uverenju da će, ukoliko pomera međe svoje nesreće, naterati tuđu sreću na predaju: uvećanje umesto poboljšanja; prostiranje umesto uzdizanja; urastanje umesto vlastitosti.

Ako rad nije spas, rat, mora biti, jeste. To jedino otkidanje od tla pri kojem ne mori ljuta grižnja, to je poslednja nada čamotinji da se – kroz muku nad mukama – privenča sa sličnim čemerom. Prerušiti se, makar i u strašilo, uteći domaćoj nesreći prikovanog prokletnika – to je već sreća vredna pesme nad pesmama. Čorbasti uspeh se bučno srče, a mraz i mrz poraza mučaljivo otapa i marljivo pretače u gorčinu osvetničkog iščekivanja. Zna se da vreme – kao i voda – glača drobinu nepravde u oblutak zaborava. Ali zalud je to: ratarevo vreme ne teče ka ušću, svako mu je godište vrzino kolo četiri suđaje.

Od setne priraslice rabadžijskog srca gusle su se razbujale u mitsko znamenje: ne samo da sa žicom u jednini nose ime u množini, nego je čak upriličen i glagol za radnju prevlačenja preko te jedine žice – guslati. Svrsishodna ruralna naprava (kao što je rešeto za rešetanje i rašpa za rašpanje), gusle su opreka salonskim glazbalima (na harfi se ne harfa), ali i čisto soldatskim podbadalima (dobošu, trubi), jer nisu predvodničke. One su – pozadinska prethodnica u raspirivanju zapretane žeravice svetih rana, jedinog nedodirljivog ostrva u vlastitosti koju svak zlorabi. One su – ognjilo za gnjilu patnju.

Lažnom nadom da će ga od pomagala unaprediti u instrument, neki JU-naci su instrumentalizovali čemer nepriznatosti. Ti samozvani zemljodelci (po tome što zemlju dele umesto da je obdelavaju) gude za društvo u ćošku ono što im godi – da je nečoveštvo viši oblik pobožnosti. A mi ostali kusamo te njine pesme i jesenjim busenjem zaogrćemo omlaćeno nedozrelo voće. Nije l' majka rodila junaka da izbavi gusle od gus(l)ara?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine