Pab

Pab je tipična britanska kafana, kakva postoji i u Irskoj. Naziv pub je skraćenica od – da prostite – public house, što znači javna kuća, ali nema nikakve veze – na svu sreću: zamislite još i umetnice na sve to uživanje čiji opis sledi. Najstariji pab za koji sam čuo je omiljena krčma Saše Ćirića "Crveni lav" (Red Lion) u Sauthemptonu, bez prekida od 1144. godine, mada Englezi tvrde da ima i starijih. Kao i sva ljudska prava i građanske slobode pod krunom Sv. Džemsa, poslovanje pabova predmet je vrlo precizne pravne regulacije. Po sadašnjem stanju zakona, piće se toči do 23:00 po griničkom vremenu; nešto pre toga – petnaest do pet minuta, zavisno od humanosti osoblja – zaori se uzvik: "Poslednje piće, narode!", a svi navale na šank i snabdeju se. U načelu, osoblje ne oduzima dopola popijeno piće od gostiju, mada ima i takvih slučajeva.

Osnovna razlika između paba i kafana na ostatku planete je u tome što u pabu čovek dođe do šanka, naruči, plati i nosi piće. Niko vas ne tera napolje kad jednom uđete, niko vas ne gleda onim pogledom "dokle ćeš da sediš i ne naručuješ ništa, fukaro?". Osoblje je po pravilu ljubazno: muškarci su učtivi, žene – naročito starije – zovu vas "mili" (dear); u dobrom pabu za dva dana naučiće vaše kršteno ime i vaše omiljeno piće, što je neobično važna stvar. Još jedan detalj: u pabu se ne ostavlja bakšiš osoblju, mada se može ponuditi piće, što je finiji način za isto.

Svaki dobar pab iznutra je uređen sa ljubavlju, ali na tradicionalno neukusan – u principu viktorijanski – način: mnogo drveta, obavezan vitraž ili brušeno staklo na prozorima, somot na sedištima i galerija sa džidža-bidžama i drangulijama iznad šanka. Javlja se i poneka umoljčana jelenska ili bikovska punjena glava na zidu. Šank je u načelu drveni i lepljiv od točenih piva (najmanje šest do osam vrsta); ponekad je prekriven isto tako lepljivim peškirićima koji treba da upiju pivo. Najuspešniji eksponat na šanku je reklama za pivo "Guiness": staklena čaša puna staklenog crnog piva sa staklenom belom penom; svako malo se po neko uhvati za tu čašu, misleći da je prava. Kad se naručuje piće, valja znati lokalne običaje: pivo se deli na pravo (ale, bitter ili stout) i evropsko (lager, pa marka; ima raznih...); zapremine su samo dve – pint (preko pola litra, 0,568, ako baš hoćete) i half-pint, ili samo half, što je pola od istog; žestoko piće se toči na BUA, British Unit of Alcohol, što bi bilo 0,02354 litra, ili čak manje od našeg žaljenja dostojnog 0,3 dl. koje normalni lekari zabranjuju svojim pacijentima. Zato se viski naručuje uvek kao dupli. Ako ste među Škotima, recimo u pabu Reineman's u Edinburgu (sjajna rupa sa dva-tri kamina koji zimi gore, tronošcima i svodovima), nije pametno naručivati Jack Daniel's i slične američke bućkuriše, jer će se osoblje uvrediti; ako hoćete da ispadnete hadžija (a gentleman), naručite Sheepdip, jedan od najboljih škotskih viskija, koji se teško nalazi van te zemlje: zavoleće vas odmah.

Što se hrane tiče, svaki bolji pab ima svoj izbor sendviča; svaki još bolji pab ima sendviče na koje je ponosan, kao – na primer – moj omiljeni pab "Kod crnog psa" (Black Dog) u Voksholu, na livadi, odmah iza mosta. Tamo će vas gospođa Džin, fina starija žena, pitati kakav sendvič hoćete; izbor je impresivan, sendviči su pravljeni s ljubavlju. Ima pabova gde se služi tradicionalna engleska (škotska, velška, irska) kuvana hrana, što je bolje nego što ste mislili. Nisu retke razne salate (goveđa, od škampa, od tune itd.), na svežem hlebu, kobasice i slični mezeluci. Na žalost, preklinjanja Džordža Orvela da se kuvana hrana služi u pabovima šest dana nedeljno i za cele porodice ("Mjesečev odraz"), ostala su uglavnom neuslišena, kao i predlog da što više pabova ima baštu. Okolnost da drugi, mnogo važniji predlozi istog pisca nisu usvojeni pruža umerenu utehu.

Društveni život u tipičnom pabu veoma je taktičan (niko nikoga ne dira) i često komšijski prisan. Ponekad ima i televizor: konjske trke i fudbalske utakmice gledaju se uz navijanje i strasti; vesti iz Bosne u mrtvoj tišini.

Neki pabovi puštaju muziku – uglavnom klasični rock-n-roll – a neki, bogami, imaju i živu muziku. Čuveni pab "Violinistin lakat" (The Fiedler's Elbow) u Kemdentaunu, na ćošku Moldena i Princa od Velsa, poznat je po živoj narodnoj muzici sa lupanjem nogom o pod; najbolji muzičari Londona, uključujući i jednu prelepu violinistkinju (ali i gostujući) dolaze tamo da odsviraju svoju folk-klasiku džabe (za piće od gazde, koji je pljunuti Del iz TV-serije "Mućke"). Istovremeno se sa strane prodaju kradeni kasetofoni... Ljudi su u načelu ljubazni i učtivi; u lokalnoj rupi nastaće tišina kad se novi čovek pojavi, ali za kratko; uskoro će vam se neko obratiti... Svaki pab ima telefon na kovani novac (to su oni metalni kružići koji su ovde poslednji put nešto vredeli za vakta Anta Markovića, koji je bio savezni premijer Jugoslavije pre nekoliko vekova); možete da svojim poslovnim prijateljima ostavite broj telefona i osoblje se neće buniti ako vas zovu celo popodne.

U principu, svi pabovi spolja izgledaju slično: fasada je obojena upadljivo (crno ili zeleno, uostalom), sa zlatnim slovima. Imena su važna: "Kod kraja sveta" (nekoliko komada), "Kod železnice" (oko trećine svih pabova), "Kod Princa od Velsa" (još trećina), "Kod kraljevskog hrasta", "Kod slona i zamka", "Kod grba" (Arms; bilo čijeg i bilo kog), "Kod savezništva" (u Kilburnu), "Kod foklandskog grba" (patriotizam; lokalni gosti zovu taj pab Las Malvinas), "Kod pozorišta i pileta", "Kod lava i jagnjeta"; sve što vam padne na pamet.

Ono što pab čini nezamenljivim jeste pre svega lokalna boja i komšijska atmosfera u kojoj ima mesta i za vas, ali i simpatije ako se ponašate pristojno. Pab je institucija jednog društva koje je donelo svesnu odluku da se drži trpeljivosti (tolerance) i pristojnosti (common decency) kao uporišta u praznini ovog svemira. Za tih hiljadu godina naučili su se – valjda – da tako treba. U pabu su svi gosti – podanici Krune ili avanturisti sa Kontinenta, bogati i siromašni, beli i obojeni – jednaki, i tu pomoći nema. Možda je i to neka pouka: civilizacija se – možda – gradi odozdo, od kafane na ćošku, a ne odozgo, sa apstraktnih visina nacionalnog poslanja. Pred lepljivim šankom u pabu, svi su ljudi stvoreni jednaki: u jedanaest uveče popili ste svoje, i to je to...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine