Krdžo

"Gorak je, ljut, prčovit, ćeskin, gori džigerice, zavrćeš ušima, ali zamiriše, brate moj, zamiriše i jak je kao zemlja. I bez ljeba se može, ali bez njega nikako. A oni koji ne mogu da puše svakakav, i nijesu neki pušači".

Ovako stari Šćepan od Potrka, duvandžija i trgovac na bjelopoljskom buvljaku, "iskreno i prijateljski" fali svoju "od ljeba robu traženiju". "Evo v'iš ovo ovde sad – trese nestašica Lovćena, Drine, Srbije, Klasika, samo krdža ima dosta i onog američkog fino upakovanog đubreta ... Mali Boro, jel' bješe? Pa, mora biti mali kad nije prirodan, a za ovaj su nekad ljudi glave gubili. Bila je i pjesma: Izgiboše duvandžije/mladi momci od nahije". Pomilova ga nežno stari meraklija i nastavi priču o svome đedu i njegovim ortacima koji su za vreme prve bivše trule Jugoslavije trgovali skadarskim i lješanskim duvanima. Progonili su ih, veli, džandari neprestano, oka nisu dali otvoriti. Kada bi uhvatili, tukli bi k'o sveti Ilija. Krvničke batine, pa duga apsana. Drčnije duvandžije su bežale kroz kišu katilskih kuršuma, a neretko bi i njihov levor zapevao. Fina viteška pušačka vremena. Za pušenje se nekad i život rizikovao. Sad je život jeftiniji od lule duvana, a viteštvom šverceri se diče.

Krdžo, škija, kačak, žućak, dunja žuta, dukat skadarski, lješanski crvenko, svila mostarska, tutun ubavi – kako mu sve ne tepaju. Krdžo se kupuje na kilo. Oni koji njega puše ne znaju za grebanje, a na gospodske cigare "otprduju": "To što fine cingare puši gospoda, to i nije pušenje – to je matračenje. Prerađeno je to, brate moj, i čis' vještak. Ovaj jaki valja popušiti. Oči bi mu iskočile na čelo kada bi povuk'o."

Od ulcinjske pijace, preko Starog Bara, podgoričkog buvljaka, mojkovačkih tezgi, pa do bjelopoljske Kapali-čaršije, krdžo se liferuje slobodno, prodaje za 10 maraka i puši na svakom mestu. Prave meraklije, međutim, tvrde da najbolje prija na planini i katunima gde je zrak redak i oštar. U dolini kad "šljegnu" puše ga samo uz ljutu kruškovaču, a za rezervu u džepove metnu po dve-tri "fabričke škatule" da im se nađu kad zasednu sa gradskim rođacima i njihovim gospođama. Inače, njihove "cingare s gaćama" (filterom) skoro preziru i kažu da ih puše samo kad nemaju šta drugo.

Krdžalin je balkanski duvanski harambaša, opori momak, ljuti megdandžija. Ne haje ni za mraz panonski, ni magle sandžačke. Gori ko furuna, i zamiriše, brate moj, zamiriše. I Turci su ga ovde pušili. Koliko juče Rumuni su ga priželjkivali, ali teško da se kod nas može ponoviti rumunski sindrom, jer krdžo je ovde odavno beg na divanu. Krdžo, duvanski harambaša, opori momak, miriše na žandarska vremena. Preko Južne pruge i Sandžaka dopro je ovih dana i do Beograda, i zacario. Pušite ga ljudi! Jak je, ali se na njega brzo navikava.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine