Buvljak

Velike poljane, iskustvo nas uči, ne služe samo za mali fudbal i prinudno sletanje aviona. Velike poljane su i poligoni za uspostavljanje ekonomskog odnosa razmene dobara i usluga i tada se taj gemišt tržišta, vremena, mesta i ljudi naziva buvljom pijacom (skraćeno – buvljak, ili u rečniku naših baka – furda). Buvljaci su nešto kao običajno pravo: oni koji prodaju i oni koji kupuju tačno znaju da će se ponovo susresti „na starom mestu“ nedeljom pre podne i biti zajedno do ručka.

U činjenici da svaka roba nađe kupca sakrivena je suština buvljačenja. Za razliku od čistih, svetlih, mirišljavih i ozvučenih robnih kuća kao simbola potrošačkog društva, buvljačka trgovina odvija se pod vedrim nebom, na poljančetu, tezgama u prašini ili blatu. Artikli nisu poređani na pravim tezgama, već su rasuti po tezgama od novinske hartije, plastike ili šatorskog krila. Uređeniji buvljaci ograđeni su žicom, sa organizovanom naplatom pijačnine i parkingom, a oni koji imaju kakav-takav WC zaslužuju oznaku de luxe.

Buvlje pijace u balkanskoj varijanti mešavina su prodavnice bez krova, vašara i sajma. Na buvljaku se, teorijski, može nabaviti gotovo svaki pokretni produkt čovekove ruke, manjih i srednjih gabarita: od pertli do rezervnih delova za egzotične tipove automobila, televizora i sličnih aparata. Od mreže za komarce, preko kućnih ljubimaca, do džakova sa krompirom – praktično sve osim nuklearnog oružja i kosmičke tehnologije. Takođe, moguće je zadovoljiti i potrebe tipa „narezivanje ključeva“, „popravka kišobrana“ i srodne. Kategorije „cena“ i „kvalitet“ veoma su nedefinisane i rastegljive i u tome je čitava draž – u zadovoljstvu, ponekad prividu, da je neka roba, glanc nova ili skoro potpuno amortizovana, ali u svakom slučaju potrebna, nakon cenkanja, pazarena „povoljno“, „džabe“, „ispod cene“ ili „za male pare“.

Nezaobilazni prateći dekor buvljaka jeste foklorni gurmanluk – improvizovane ćevabdžinice nude izgladnelima pljeskavice, kobasice i lepinje koje je preporučljivo jesti samo ako se u dilemi život ili smrt od gladi opredelite za život. (Mada ni posle konzumacije opstanak nije zagarantovan.) U mobilnim kafanama žeđ se gasi sokovima i bozama veštačke boje, ukusa, mirisa i arome. Prisutni su i mitološki elementi: pod šarenim šatrama poglede radoznalaca mame, za novčanu nadoknadu, naravno, pola žena-pola riba, ili pola žena-pola zmija; ponekad ima i prostitucije (pola žena-pola žena). Pakleni vozači čeličnih živaca izazivaju sudbinu i uzdahe posmatrača prkoseći fizičkim zakonima, vratolomno vozeći svoje matore na zidu smrti. Celu feštu prate najrazličitiji zvuci: treštanje poslednjih narodnjačkih ili disko-hitova, povici „navali, narode!“ „platiš pet, dobi’š šest“, „‘lorda’, ‘bonda'“ i neizbežno „d’vize, d’vize“.

Manevrišući između crnoberzijanaca, švercera, preprodavača svega što može da se preprodaje, mušterija i dilera, probijajući se između brda nošenog tekstila, magacina starih cipela i vagona starudije, robe bez porekla i bez papira, kolekcionari, ljubitelji antikviteta i oni kojima je ostalo nešto para za ove namene mogu naleteti na vredne i retke predmete: na stare novine, knjige, ploče, poštanske marke, posuđe, alate i druge korisne stvari čiju vrednost prodavci često i ne znaju. (U tom smislu, buvljaci u našim ekonomskim uslovima mogu doživeti tužan „preporod“. U smutnim vremenima prvo su umetnici u bescenje prodavali svoje slike i instrumente da bi kupili štaniclu šećera i tubu paste za zube, a po svemu sudeći, predstoji i veliko spremanje tavana i podruma.) Uz sve pobrojano, buvljaci su očigledna nastava iz istorije dizajna.

Tu neoprezni mogu za tili čas da postanu objekti klasičnog sitnog džeparenja, a lakoverni žrtve „brzih prijateljstava“. Naivnima prete zamke od šibicarenja, tombole i najneverovatnijih igara na sreću. Neupućeni, recimo, u garderobu, tek kada stignu kući utvrde da su nove-novcate „italijanske“ farmerice Made in Kaluđerica.

U romantično doba posttitoizma i razvoja socijalizma autentičnih jugoslovenskih boja, kada su granice naše ideološke braće sa Istoka bile odškrinute, buvlje pijace diljem domovine pohodili su, u svojim „peglicama“, „dačijama“ i „volgama“ „turisti“ iz lagera. Prtljažnik, gepek, zadnje sedište, pak-treger, naručja putnika i svaka prazna raspoloživa šupljina u vozilu i prikolici bili su dupke popunjeni robom socrealističkog porekla. Novac zarađen po ovoj osnovi razmenjivan je za valutu, „vegetu“, žvaku, najlon-čarapu i „cedevitu“. I bez obzira na to kojim jezikom govorili, svi su se odlično sporazumevali na univerzalnom jeziku novca.

U međuvremenu, po buvljacima na Istoku proglašena je opšta rasprodaja ideoloških i armijskih simbola, zastava, šapki, uniformi, ostale paradne vojne opreme i sličnih džidža-midža. Kod nas buvljaci, kao i sve društvo, propadaju bez imalo dostojanstva.