Intervju – Aleksa Đilas, sociolog >

Nade i planovi
zaboravljenih emigranata

"Mi oko ‘Naše reči’ nismo pripadali nikome osim samima sebi." Tim rečima poznati beogradski esejista tumači svojevrsni uticaj malog londonskog emigrantskog časopisa u razvoju opozicionog pokreta u predratnoj Jugoslaviji

Iz štampe je upravo izašla nova knjiga Alekse Đilasa Iz emigracije (Službeni glasnik), skoro dve decenije nakon što se ovaj beogradski sociolog i esejista vratio u Beograd posle jedanaest godina provedenih u političkom izgnanstvu na Zapadu. Posvećena je uspomeni na Vaneta Ivanovića – "Jugoslovena, demokratu, prijatelja". Aleksa je otišao 1980, kao dvadesetšestogodišnjak, da radi doktorat na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke. Politički azil u Velikoj Britaniji dobio je zbog brojnih pretnji visokih partijskih i policijskih funkcionera (poput Staneta Dolanca), kao i napada režimskih novinara. To je bila cena njegovog javnog zalaganja za korenite demokratske reforme jugoslovenskog društva. U obimnoj knjizi Iz emigracije nalaze se eseji i članci Alekse Đilasa objavljivani u poznatim zapadnim časopisima i srpskom londonskom mesečniku "Naša reč", koji je uređivao Desimir Tošić, kao i mnoga dokumenta i tekstovi drugih autora – prijatelja i protivnika.

"VREME": Vratili ste se u zemlju početkom devedesetih. Bilo je to vreme rata, sankcija, mobilizacija i opšteg osiromašenja, kada su hiljade ljudi tražile način da po svaku cenu odu vani. Vi ste napustili posao naučnog saradnika na Harvardskom univerzitetu da biste se preselili u Beograd. Čime ste se rukovodili? Vaš otac Milovan Đilas kaže: "Režimi i vlade dolaze i odlazetraju narodi i domovine."

Beogradski aerodrom Surčin, 2. decembar 1990, sa ocem i majkom. Prvi put u Beogradu posle skoro 11 godina

ALEKSA ĐILAS: Zemlju sam prvi put posetio u decembru 1990, kada je bilo jasno da neću biti uhapšen, a konačno sam se vratio u junu ‘93. Uvek sam sebe video kao naučnog radnika koji hoće da pomogne demokratske procese u zemlji, u koje sam uključivao izlazak iz građanskog rata, pomirenje jugoslovenskih naroda, smenjivanje Slobodana Miloševića. Dakle, potpuno je logično da se iz harvardskog akademskog raja vratim u ovu našu balkansku kombinaciju pakla i čistilišta. Ali sam nastavio da odlazim na američke univerzitete i držim predavanja.

"Naša reč" je objavljivala disidentske tekstove, peticije, apele i proteste iz Beograda...

Nort Harou, severni London. Sa Desimirom Tošićem i njegovom suprugom Koral, učiteljicom, u bašti njihove kuće. U jednoj maloj sobi bila je Tošićeva kancelarija, odnosno redakcija "Naše reči"

Početkom i sredinom osamdesetih (do dolaska Miloševića), Beograd je u svetu važio za grad sa najliberalnijom opozicijom u Jugoslaviji i čak Istočnoj Evropi. Desimir Tošić i ja smo se trudili da "Naša reč" bude njeno glasilo. Zalaganjem i veštinom ljudi iz kruga "Naše reči", ovaj mesečnik je u stotinama primeraka prebacivan u Beograd. Nije bilo policijskog pretresa a da nisu nalaženi primerci "Naše reči".

U maju 1982, šef Državne bezbednosti Srbije napada vas i Mihajla Mihajlova kao pokretače organizacije koja ruši ustavni poredak, čovek koji je u emigraciji bio desna ruka Maksa Luburića, ustaškog generala i komandanta Jasenovca, tvrdi u intervjuu da ga je jugoslovenska policija nagovarala da vas ubije, poznati britanski publicista Džordž Urban, kasnije savetnik Margaret Tačer, piše o pokušajima da vas se zastraši. Živeli ste između straha i nade?

Ljudi se stide da kažu da su patili, da su se plašili. No, ja priznajem da jesam, ali samo povremeno. I nisam ni najmanje smanjio svoje aktivnosti. Ne znam koliko sam stvarno bio u opasnosti. Ali, specijalno odeljenje britanske policije nudilo mi je dvadesetčetvorosatnu zaštitu, uključujući i da policajac stanuje u mom stanu, a moji roditelji su u Beogradu od bivših partizanskih drugova dobijali informacije da su pretnje ozbiljne. Moj otac se obratio otvorenim pismom svetskoj javnosti.

Sa roditeljima na Univerzitetu Harvard, na kome je bio naučni saradnik od 1987. do povratka u Jugoslaviju

Nedvosmislena je vaša privrženost zapadnim političkim vrednostima, ali se istovremeno u knjizi očitava i kritičnost prema politici Zapada.

Mi oko "Naše reči" nismo nikom pripadali sem sami sebi. Odsustvo zvanične zapadne podrške demokratskim strujanjima u zemlji doista je zasluživalo moju kritiku. Uostalom, zar ravnodušnost Zapada nije otvarala prostor građanskom ratu?

Vaša kritika Zapada se nastavila i posle povratka u zemlju, ali sada iz drugih razloga?

Ne samo što nisu podržavali nas demokrate već su početkom devedesetih podržali, ili bar prihvatili, autoritarne nacionaliste. A na kraju su i naoružavali ekstremne vojne formacije i gerilske grupe. Govorili su protiv etničkog čišćenja, a često ga podržavali. Na kraju me ni bombardovanje nije iznenadilo.

Izjašnjavali ste se kao Jugosloven?

To sam i danas. Što ne znači da nisam i Crnogorac i Srbin. A takođe i Srbijanac – pa u Beogradu u istom stanu živim od 1954! Jugoslavija nije bila veštačka tvorevina i za mene je njen dugi, krvavi raspad, koji se možda još nije završio, upravo dokaz da je ona bila jedino demokratsko rešenje za jugoslovensko nacionalno pitanje. Možda će istorija pokazati da je na kraju najveći gubitnik bila Evropa. Jer, Jugoslavija je bila ona budućnost koju Evropa sebi priželjkuje.

U članku "Protiv komunizma i antikomunizma" 1982. napisali ste da bi jedan "fanatičan i beskompromisan antikomunizam" bio opasan i štetan u situaciji raspada jugoslovenskog komunističkog sistema.

Katedrala u Altenbergu, avgusta 1985. Kornelija Gerstenmajer bila je glavni urednik nemačkog časopisa "Kontinent", posvećenog politici, kulturi i istoriji Sovjetskog Saveza i Istočne Evrope, a zajedno s A. Đilasom i njegov izdavač

Taj naslov je suština moje političke orijentacije i kruga ljudi oko "Naše reči". Bez ove polazne tačke nemoguće je pomiriti srpsko društvo, stvoriti atmosferu za mirne reforme. Pa mi i danas, 2009, umesto objektivne istorije i dalje po medijima vodimo partizansko-četničke bitke. Nemali broj novinara napada partizane kao gore od Nemaca, a hvali i one desničare koji su otvoreno kolaborirali.

Većina hrvatske emigrantske štampe žestoko vas je napadala, ali ste sa nekima od hrvatskih emigranata uspostavili saradnju.

Da, naše liberalno jugoslovenstvo, uz zalaganje za zaštitu srpskih nacionalnih interesa isključivo demokratskim sredstvima, veoma je plašilo hrvatsku emigraciju koja je gotovo bez izuzetka bila ekstremna: država po svaku cenu, etnički što čistija. Jer, ideje kao što su naše mogle su da privuku znatan deo Hrvata u zemlji, a sigurno bi bile prihvatljive zapadnom javnom mnjenju. Dakle, videli su nas kao potencijale kreatore treće Jugoslavije. Ja sam uspostavio saradnju sa dvonedeljnikom "Nova Hrvatska". Njen urednik Jakša Kušan, sa kojim se i danas povremeno dopisujem, bio je demokratskih uverenja. Uostalom, zato je i potpuno marginalizovan u Tuđmanovo vreme. Opet, "Nova Hrvatska" je iz oportunizma, a možda i iz straha, povremeno davala prostora ekstremnim stavovima. Toga u "Našoj reči" nije bilo.

Ser Piter Meduar, britanski imunolog i dobitnik Nobelove nagrade za medicinu, potpisao je sa još nekoliko uglednih ličnosti apel jugoslovenskim vlastima da daju pasoš Milovanu Đilasu. Taj apel je pokrenula njegova supruga Džin

Vrlo ste oštro kritikovali Tuđmanove nacionalističke antijugoslovenske tekstove, ali ste se istovremeno zalagali da mu se ne sudi u Jugoslaviji.

Želeo sam da idem korak dalje od beogradskog disidentskog pokreta, koji u svom zalaganju za slobodu govora nije obuhvatao hrvatske, albanske i druge nacionaliste, čak i kada nisu propovedali mržnju i kada su se zalagali za demokratiju. Da dodam, Tuđmanovi stavovi su tada bili mnogo umereniji nego krajem osamdesetih godina.

Jedan ste članak u knjizi nazvali "Pravo na nacionalizam".

Da, ali samo na nacionalizam koji ne širi nacionalnu mržnju, odriče se nasilja, prihvata demokratiju. Uzgred, to nije bio članak prvenstveno o srpskom već o hrvatskom i drugim nacionalizmima.

U nekoliko članaka u prvoj polovini osamdesetih godina hvalili ste jugoslovenske vojničke tradicije i govorili da u JNA ima odličnih oficira, ali ste izražavali veliku zabrinutost za borbenu sposobnost vojske, budući da je bila pretvorena u oružje partije i njene ideologije.

Kasarna Melje (centar za obuku graničara), Maribor, zima 1978/79.

Moja zabrinutost bila je u velikoj meri zasnovana i na utiscima koje sam stekao tokom služenja vojnog roka 1978/79. (graničar, Maribor). Titoistička ideologizacija vojske predstavljala je dvostruku opasnost. S jedne strane, činila ju je stubom diktature i protivnikom demokratskih reformi, a s druge, potencijalno je ugrožavala njeno jedinstvo čim ta ideologija bude odbačena. Najzad, bilo je mnogo verovatnije da će u idejnom vakuumu oružane snage mnogo lakše prigrliti ekstremni nego demokratski nacionalizam.

U vreme hladnog rata kritikovali ste zvaničnu jugoslovensku politiku izjednačavanja NATO-a i Varšavskog pakta, dok danas NATO smatrate suvišnim, a ulazak Srbije u njega štetnim?

Upravo tako. Sa Sovjetskim Savezom i njegovim satelitima trebalo je imati dobre državne odnose, a ideološki i politički se potpuno odvojiti i okrenuti ka Evropi. Titovo i postitovsko insistiranje na proleterskom internacionalizmu i solidarnosti socijalističkih zemalja stvaralo je zabunu u vojsci, a i šire, i moglo je da posluži kao opravdanje za sovjetsku vojnu intervenciju u slučaju reformi kojima je demokratska opozicija težila. Uz to su Mađarska i Bugarska, članice Varšavskog pakta, imale i pretenzija na jugoslovenske, tačnije srpske teritorije. Sa padom Berlinskog zida trebalo je ukinuti NATO, a svako stvaranje vojnih koalicija vršiti kroz Ujedinjene nacije, ili eventualno Evropsku uniju.

Da li vam je u emigraciji padalo na pamet da bi Jugoslavija mogla toliko dugo da čeka pred vratima Evrope?

Stalni refren naših tekstova je da postoji opasnost od nacionalističkog građanskog rata. Naša aktivnost je u velikoj meri bila pokušaj da se to spreči. A ako bi ipak došlo do građanskog rata, kao jednu od posledica svakako smo videli i odlaganje evropskih integracija u nedogled. Istovremeno, budući da je Jugoslavija bila više povezana s Evropom od drugih istočnih zemalja, i da je tada demokratski disidentski pokret bio u usponu, smatrali smo da, uz nešto političke mudrosti, kako naše tako i zapadne, možemo prosto da uletimo u Evropu.

Smatrate li peti oktobar 2000. "mirnim prelaskom u novi društveni sistem", za koji ste se u "Našoj reči" zalagali?

Aleksa Đilas: "Nikada nisam napisao knjigu o mom ocu Milovanu Đilasu, pa samim tim ona nije ni štampana. Ovaj letak-oglas, koji je poslat na adrese mnogih naših prijatelja u emigraciji, delo je jugoslovenske Službe državne bezbednosti. Tajni agenti su hteli da kod nas stvore pometnju i da nas psihološki iscrpu, no rezultati su im bili skromni"

Peti oktobar je svetla stranica srpske istorije, a od tada su se dogodile krupne promene. Istovremeno, još smo daleko od modernog demokratskog društva koje smo mi oko "Naše reči" zamišljali i planirali osamdesetih godina u Londonu. Rizikujući da budem oštro napadnut sa raznih strana, rekao bih da je bilo i demokratizacije u prvim godinama Miloševićeve vladavine. On je partiju koja je imala monopol vlasti pretvorio u partiju koja je "samo" hegemon – dozvoljava opoziciju, ali joj ne dopušta da bude ravnopravna. No, demokratske reforme u Istočnoj Evropi išle su mnogo brže, a kod nas je izbio, delimično i Miloševićevom krivicom, građanski rat.

Milošević je izgubio Kosovo, a na vlasti se učvrstio kao njegov branitelj i spasilac.

"Naša reč" je prva napravila dijagnozu, a samim tim i prognozu kosovskog pitanja. Otvorila je debatu, u kojoj su svi demokratski predlozi bili dobrodošli. Ja sam kasnije predlagao sporazumnu podelu Kosova: trećina nama, dve trećine Albancima. Naišao sam u Beogradu na malo podrške i mnogo žestoke kritike. Albanci bi početkom devedesetih sigurno na to pristali. Ali, ubrzo su njihovi zahtevi postali maksimalistički – prvenstveno zbog podrške Zapada, najviše Amerike. Duh vremena na teritoriji čitave Jugoslavije bio je radikalan, nasilan. Pregovori, dogovor, sporazum, nagodba, poravnanje – ono što je bio naš metod, naš stil politike, moralo je da čeka budućnost.

Vi ste u knjizi podrobno analizirali ondašnju upotrebu izraza "neprijatelj" i "izdajnik" za kritičare režima. Ti izrazi upotrebljavani su i za vas i vaše prijatelje.

Da. Mi smo nazivani neprijateljima, kontrarevolucionarima, izdajnicima, agentima stranih sila i špijunima, čak fašistima i teroristima.

Taj jezik mržnje je i danas prisutan u politici.

Majorka, jula 1980. Sa Vanetom Ivanovićem ispred njegove kuće

Politika uvek izaziva žestoke strasti. Mržnju je nemoguće izbeći čak i kada se svojski borimo protiv nje. Ipak, napadi na nas bili su nešto izuzetno. Mi smo bili relativno mala grupa intelektualaca koja se pisanom rečju uz vrlo skromna materijalna sredstva zalagala za mirne demokratske reforme. Napadati nas na takav način znači pretiti društvu da će bilo kakva kritička misao biti najstrože sankcionisana. Danas napadnuti mogu da se brane, imaju bar deo javnog mnjenja uza sebe, a pritekle bi im u pomoć i međunarodne ustanove. Takođe, nikome ne preti dugogodišnji zatvor.

Vi niste bili samo kritičar režima već ste postavljali pitanja i opoziciji. Inteligenciju ste kritikovali što je oportunistička, nespremna na žrtve...

Pasivnost, apatija, nezainteresovanost – to nisu mali gresi u jednom društvu koje je očigledno u dubokoj krizi. Želeli smo da se trgnu iz dremeža svi oni koji su podlegli potrošačkom mentalitetu, bili zaokupljeni samo karijerom.

I sada je politička moć neophodan uslov za sticanje bogatstva, moći i ugleda, kao i u Titovoj Jugoslaviji. U SKJ se ulazilo iz želje za napredovanjem i, citiraću vas, "dok je pravih komunista bilo sve manje, jačala je profesionalna partijsko-državna birokratija". Danas u višepartijskom sistemu opet živimo u partijskoj državi?

Partija je tada ličila na sindikat koji štiti birokratiju. Sada se partije često ponašaju kao akcionarska društva. Mladim demokratama mogu samo da predložim da pišu, govore i rade – protiv pasivnosti, apatije, nezainteresovanosti...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> "Pa mi i danas, 2009, umesto objektivne istorije i dalje po medijima vodimo partizansko-četničke bitke. Nemali broj novinara napada partizane kao gore od Nemaca, a hvali i one desničare koji su otvoreno kolaborirali"

Iz predgovora Desimira Tošića: Buđenje iz jednopartijske more

…Istorija "Naše reči" ne može se zamisliti bez Alekse Đilasa. Iako on nije napisao veliki broj članaka, bio je izuzetna pojava u časopisu. Najpre, njegovo znanje je bilo ogromno i primenjivao ga je bez knjiške nametljivosti. I njegov jezik, iako nije bio starovremski, nije bio nimalo pod uticajem naše poratne naučne i književne terminologije. Bio je čist i jasan, s argumentima i rezervom, neposredan i nedogmatičan. Potpuna retkost u mlađoj generaciji toga vremena. Ne bih hteo da preteram i kažem da mu je jezik bio "slobodanovski", ali je tačno da je pripadao "beogradskom stilu" koji je najviše izgradio upravo Slobodan Jovanović.

…Glavna, i da kažem istorijska zasluga Alekse Đilasa jeste u činjenici što se on izuzetno založio za podršku i pomoć disidentima, i što je na tome planu bio prvi u inostranstvu, barem u srpskom društvu. "Naša reč" je bila vezana za zemlju od početka, nije "pripadala" emigraciji − zbog toga su uglavnom i izbijali naši sukobi sa većinom u emigraciji − ali su ipak Aleksino prisustvo, saradnja i uputstva u vezi s problemima zemlje, posebno disidenata, bili najznačajniji. Nikada ranije mi oko "Naše reči" nismo se osetili tako prisutni u razvoju opozicionog pokreta u Jugoslaviji. To i jeste bio naš prvobitni cilj: da se povežemo s opozicijom u zemlji i predlažemo politiku koja treba da nas demokratskom evolucijom dovede do nalaženja alternative za ceo jugoslovenski prostor.

Aleksa Đilas je pripadao onima u zemlji i izvan zemlje koji su želeli da se naše društvo probudi iz jugoslovenske jednopartijske policijske more i da sistematski, konsenzusom, prelazi u civilizovano društveno stanje, i politički, i međunacionalno, i ekonomski.

 

 

Adbuka

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine