Poslastičarnica

Ono što me prevashodno zanima u nekom gradu jesu: antikvarnice i poslastičarnice. Sve ostalo je od drugorazrednog značaja za mene. Iz dečaštva se sećam poslastičarnice u Požegi, u kojoj sam degustirao, a onda onako oblaporno kusao sutlijaše posute cimetom i grožđicama, marcipane, šampite, indijanere i svakojake druge slađane najesti. Zvala se "Korzo", a njen vlasnik Sinani Avzim bio je maher, pravi volšebnik poslastičarske umetnosti ravan onim španskim eks-poslastičarima iz Madrigala, rečju, retka ptica, zmijski car. Posebno znamenje te slatke Nojeve barke izgubljene u vremenu i prostoru bejaše Avzimova kći Teuta, prodavačica kolača u srcastom dekolteu à la gospođice, i jedan stari, razdrndani džuboks sa sto singlerica (zvučni zapis na obe strane) za koga je Avzim odgovorno tvrdio da predstavlja model "1015" (čuvena "hiljadupetnaestica"), jedan od najređih modela džuboks-automata pravljen još 1946. godine, a od koga je, po njemu, bolji bio još jedino džuboks marke "Vurlicer" pravljen u obliku šljaštećeg auta.

I, dabome, srce tog znamenitog džuboksa kucalo je u znaku roka i bluza, dakle muzike pedesetih, što je bilo zlatno vreme džuboksa. Na Avzimovom džuboksu, koji sam u jednoj svojoj pesmi iz "Kuće Bahove muzike" proglasio Gospod-Bogom u malom provincijskom gradu, u tri sata popodne, prvi put sam čuo čarobne glasove Sare Von, Mahalije Džekson i Bili Holidej. I to više nije bila puka muzika za ubačen dinar, već ozarenje, posrećenje, ljubav. I ništa nije tako efikasno razbijalo melanholiju i čamotinju muklih provincijskih popodneva kao taj džuboks i ubave rashladne vitrine, koje su nam se prepune slatkih otajstava, tih majstorski zgotovljenih proizvoda jednog volšebnog domazluka, poređanih u jednom potpuno vanistorijskom redu karnevala, smešile svojim divno-sjaktećim kričavim kičem, a za život je, svakako, potrebno i malo kiča, koliko na vrh noža.

Zato počujte i oslušnite malo ove reči čarobnog prizvuka i raskošnog volumena daha, omirišite to sazvežđe čije se zvezde zovu: muhalebije, marcipani, medenjaci, kuglice od prženog badema, orijentalske šećerlame, kesten-pire, srneća leđa, nugat, rum-torte, doboš-torte sa rascepljenom pomorandžom na vrhu, tufahije (nalik na nudiskinje, na gojazne gole žene u pesku plaža, ili kakve istočnjačke bule), orasnice, halva ćetena, oblande sa špinovanim šećerom, kadaif, leblebije, satlije, kao dukat sudžuci, vreli salep, tepsijetine urmašica i tulumbi, šeher-baklave (egipatske i turske), puslice, rigo-janči, kolači od fondana, đumbirovi i kokosovi kolačići, piroge, rolati, ušećereno i kandirano voće, valjuške, indijaneri, šamrolne, "binje" minjoni, ledene kocke (marron glacé), štapići od badema, "poljupci" od belanceta, krempite, šampite, beloputi sutlijaši posuti prhkim oblačićima cimeta, pastile (fr. pastille), mirisave šećerlame prelivene voćnim sokovima, a sačinjene od šećera, meda, oraha i još ne znam čega, čokoladne bombone sa viskijem, likerom, konjakom, trešnjevačom, ili sa suvim šerijem, a uvijene u zlaćane i srebrne šuštave folije i ostale bajoslovne kerefeke.

Ovom spisku pridružujem i ljubičaste piramide iz Hile, kao kolač mudrosti iz priče "Put u Vavilon" mog prijatelja Milenka Pajića i, naravno, poslastice iz eks-carstvujušćih poslastičarnica Beča, a pre svih znamenite Mocart-kugle, te slađane "moderne hostije" ovijene tankim, zlaćanim staniolom, sa likom maestra u medaljonu-nimbusu, a pakovane u fine kutije-žardinjere od po devet, petnaest i trideset komada (vidi apologiju Mocart-kuglama u prelepoj priči Milete Prodanovića WOLF(GANG) IN FABULA. Tu su svakako i sladoledi: vanila, citron, punč... a u caklećim, staklenim kupama ljuljuškave limunade, oranžade, boze, ledeni sokovi od borovnica i klakeri.

Poslastičarnica je mesto toplog ljudskog susreta u koje se u sveto vreme aperitiva i kolača odlazi sa prijateljem, ženom srodnog duhovnog sastava, ili sam, da bi se uživalo u duši slatkog, kontemplacije i blagog opuštanja posle gnusoba dana.

Život bez pohođenja poslastičarnica ne mogu ni da zamislim. Ne razumem ljude koji ne vole kolače. Oni su za mene bića niže vrste. Oni naprosto ne znaju šta propuštaju. Kolači su male, bezazlene radosti dana, slatke zlatarije. Vreme provedeno po nekim poslastičarnicama (a one se obično zovu "Dalas" "Alhambra" "Toledo" "Vivaldi" "Samarkand"), uz elegantno naslađivanje omiljenim kolačima (oh, to topljenje plemenitih dobrota čokolade u ustima, to natapanje esencijama i kadovima lešnika, badema i oraha!), nonšalantno, skoro neobavezno prelistavanje novina i slušanje tihe muzike (po mogućstvu crnačkih pevačica bluza) budi u meni čitave protuberance radosti i tihe sreće sanjarenja. Veliki je greh lišiti se takvih uživanja koja nas učvršćuju u najponositijem aristokratstvu i koje još više učvršćuju plemenite vrline i umerenosti. Draga poslastičarnica se voli na način na koji se obožava drag prijatelj, omiljena knjiga. Ona je slatka duša grada, Nojeva barka u ovom svetu migrena, smrada i krvi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine