Engleski fudbal

Premijer Velike Britanije pakuje papire i odlaže ih u tašnu koju će poneti sekretar. U pauzi će ih možda još jednom pregledati, ali sada se žuri – u svečanoj loži čekaju čelnici Barkli banke, nekolicina lordova i ljudi sa berze, a možda i neko iz opozicije. Na drugom kraju grada, pomirena sa sudbinom, istendska domaćica ispraća muža – zna da će se vratiti pijan, možda i razbijenog nosa, ali će, kada i ovo prođe, bar neko vreme biti miran. Daleko na Balkanu, ako je obezbeđen prenos, vrše se poslednje pripreme: kokice su posoljene, pivo u zamrzivaču, deca išamarana bez obrazloženja, a žene slobodne da idu kod frizera, u kupovinu, ili "u štetu" – ako imaju s kim. U Londonu je krajem maja najčešće sunčano, kiša pada retko jer je svesna da neće pokvariti ugođaj. Ugledni gost iz kraljevske porodice postrojava dečake koji skupljaju lopte i razgovara sa svakim trećim, otprilike. Nije reč o vimbldonskom turniru – igra se finale Kraljičinog kupa. U fudbalu, naravno.

Posle utakmice igrači prolaze pored svečane lože, neka vojvotkinja ili princeza pruža ruku svakome od njih, čestita pobednicima i nalazi reči utehe za poražene koji bi joj najradije nabili šešir u aristokratski grkljan – izgubili su veliko finale i to je jedino važno. Pobednici rasejano slušaju pohvalu čekajući da se dokopaju željenog pehara i podignu ga visoko iznad glave. Da ga navijači dobro vide.

Fudbal se, kao što je poznato, igra svuda gde živi homo sapiens, ali nigde kao u Engleskoj. Ono što je "rols rojs" za ostale automobile ili "Erl Grej" čaj za neku drugu toplu vodicu, to je ostrvsko pikanje lopte u poređenju sa ostatkom sveta. Zato ne čudi durenje Engleza koji dugo nisu hteli da igraju na svetskom prvenstvu u igri koju su izmislili – nazvati planetarni fudbalski kup po nekakvom Francuzu (Žilu Rimeu) čist je bezobrazluk.

Engleski fudbal igra se na engleskoj travi i engleskom loptom koja je nešto manja i tvrđa od ostalih (jedna od takvih je, po legendi, pogodila našeg Peru Borotu u glavu, pukla i donela mu nadimak "Iron Peter"). Ostrvski stadioni nemaju atletsku stazu jer su, kako Bog zapoveda, predviđeni za fudbal, a ne za nekakvo besmisleno trčanje u krug. Ovde igrači osećaju dah publike na sopstvenom potiljku, za opomenu. Valjda su zato i najbolji, ko zna.

Na utakmicama engleskih klubova nema odugovlačenja igre, nema namernog šutiranja u aut da prođe vreme, nema vraćanja lopte golmanu sa pola terena, nema simuliranja povrede (kad se Englez valja po travi, to znači da ga mnogo boli). Pelcer "ciganske škole fudbala", popularne u Italiji, Španiji, Latinskoj Americi i na Balkanu, nikada se nije primio na Ostrvu. Ne odgovara mu klima. U Engleskoj se igra napadački, srčano i povrh svega pošteno. Uostalom, fair play je engleski izraz (kako uopšte termin "poštena igra" zvuči na italijanskom?) Nema ni namernih grubosti. Istini za volju, ako se između lopte i silne želje ispreči noga protivničkog igrača, tim gore za nju – fudbal nije balet. Malo koji profesionalac završi karijeru sa svim zubima u glavi, a Gordonu Benksu činjenica da je oslepeo na jedno oko nije smetala da bude najbolji golman na svetu.

Odnos prema sudijama zaslužuje posebno poglavlje. Arbitra niko neće vući za rukav, pljuvati, ili, ne daj Bože, tući – engleski fudbaler bi se lakše odlučio da ošamari kanterberijskog nadbiskupa nego fudbalskog sudiju. A ako je sudija bio loš (što se retko dešava), na kraju meča će od kapitena oštećenog tima čuti nešto zajedljivo, recimo: "Bila je to dobra utakmica, šteta što je niste gledali."

Naravno, kada se pomene engleski fudbal, odmah se pomisli na brze prodore preko krila, strahovite voleje, divne golove glavom, precizne pasove i vešte driblinge. Ipak, ono što običnu utakmicu uzdiže na nivo svetkovine jeste jedinstven i neponovljiv huk sa tribina. Perverznjaci koji vole italijanski ili nemački fudbal, posle duge diskusije i pozivanja na rezultate, dokazaće nekako da engleski fudbaleri nisu najbolji na svetu, ali neka se samo usude da posumnjaju u neprikosnovenu vladavinu ostrvske publike. Jer, engleski navijači nisu obični ljubitelji ove igre. Za njih je fudbal ideologija, religija, filozofija, umetnost, stil života, a ponekad i rat. Njima nisu potrebne čegrtaljke, petarde, baklje i ostala tehnika tako draga južnjacima – grla i dlanovi su sasvim dovoljni. Pesma engleskih navijača nije žal marginalaca za izgubljenim carstvom, već himna potomaka gordog Albiona naviknutih da pobeđuju – kod Trafalgara, El Alamejna, Kresija, na Vembliju, Old Trafordu, Vajt Hart Lejnu, Enfild Roudu, Stenford Bridžu, Hajberiju, svejedno.

Moralisti će, naravno, neumorno podsećati na hejselsku tragediju, konzervativna premijerka će otpočeti rat protiv navijanja, najmoćnija birokratska tvrđava Evrope će ostrvljanima jedno vreme zabraniti da igraju ne bi li i neko drugi osvojio poneku evropsku titulu, policija će zabraniti točenje piva, organizatori će ukinuti stajanje na tribinama i učiniti sve da bi uštrojili fudbal... Mladi stanari opštinskih spavaonica iz londonskog Ist Enda ili liverpulskog Toksteta, modovi iz Lidsa, crnci iz Birmingema i skinhedi sa Čelsija će motkama, lancima i "bokserima" braniti igru koja im istorijski pripada od zadriglih bogataša i belosvetskih birokrata. I nikoga neće psovati ako njihov "Mančester Junajted"," Čelzi" ili "Vest Hem" doživi tragediju i ispadne iz prve lige. Sa prepunih tribina će se, umesto negodovanja, čuti melodija predivne "Amazing grace", a onda će zagrmeti "You'll never walk alone":

"...i zato kroči kroz vetar i kišu,
iako su ti snovi slomljeni,
koračaj srca punog nade
i nikad nećeš hodati sam."

Jer, "Vest Hem" će se vratiti u ligu i opet biti najbolji, kao "Mančester Junajted" danas. Tako je to.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine