Mak

Malo čega se sećam iz svog detinjstva provedenog u idiličnom selu Godoviku blizu Požege, gotovo ničeg. Ali, jedna slika duboko se urezala u moje pamćenje i ludom purpurnom bojom obojadisala čitav taj period mog života. Pamtim tek nabujalu paprat i travu visoku do pojasa, u kojoj bih skriven od sveta, među kao čivit modrim šljivama, ogrozdom, mladim orasima, grmovima kupina i žutilovke i vrganjima iz obližnjeg gaja, uživao u omađijanoj slasti osamljenosti, melanholije, ushita i spokoja. (Eh, mlada dečačka duša zagrljena velikom, zatrudnelom dušom prirode! Eh, svi oni velebni trenuci kad srce zastane u času kad se s proleća, iz mirisne, vlažne trave stanu promaljati beli i plavi trbuščići zumbula i kao sneg beli zvončići đurđevka!)

I nijedna pomisao nije išla dalje od tog mekog, mirisnog zakutka. Tek, odozgo, iz guste drenove šume ponad napuštenog kamenoloma, odakle je pirkao svež vetar, muklo su s vremena na vreme odjekivali udarci sjekire, ti prijatni zvukovi koji su uz ljutito zujanje sijaset zlaćanih osâ, zvonjavu seoske crkvice ili oglašavanje kakve žutooke jejine, još više isticali tišinu. Ali, kada bih se podigao iz svog mekog loga, iz svog biljnog kraljevstva, mogao sam primetiti da je čitav predeo kao kakvom volšebnom gubom obilato "poprskan" makovima i bulkama. I sve su otvorene rane obilato krvarile u jednoj slatkoj, divnoj omami, smućivajući moju svest.

Podrhtavajući pod niskim vetrom, tanušne suknjice tih cvetova od smrti, droge i sna, nežno su se rasprskavale po krajoliku kao kakve besramne podvodačice, sve dok njine plamenove ne bi pogasio pepeo sutona.

U leto su cvetale lipe koje su seljanke brale i od čijeg cveta su sobe i tavani volšebno mirisali celu jesen. Poput kakvog bajnog blagoslova, u avgustu su po vrzinama dozrevale neke orijaške kupine, a onda i kajsije, dinje i trešnje, pune kiseloslatke ružičaste vodice. Ali, avaj, ni otajstveni mirisi lipa, ni grimiz trešanja, ni zlatno meso krušaka nisu uspeli da nadvladaju čar makova. Ni zanosno mirisna, poludivlja lavanda, ni plavkastozelene angelike što mirišu na med, ni gospina trava zvana kantarion, ni žuti cvetići matičnjaka, ni biljka najlepšeg imena na svetu – majčina dušica ili tamjanika, ni detelina meka kao ćilim, ni svatovsko cveće ruzmarin, čijim venčićima su negda kitili kipove bogova i kolevke novorođenčadi, ni nežnim vetrom zaljuljana kamilica, bezazlena i meka.

Ne znam zašto, ali moj odnos spram makovih cvetova uvek je bio nekako ambivalentan. U krajoliku posutom makom, za mene je oduvek bilo nečeg od blaženosti i volšebnosti žene, koja se, noseći pod srcem dete, nalazi u onom stanju zatrudnelosti koje se naziva blagoslovljenim. S druge strane, uprkos svom radosnom crvenilu, makovi su mi kadikad izgledali prevučeni nečim pogrebnim, pa je tako, naročito pred sumrak, čitav predeo izgledao tužno ožalošćen grimizom.

Kasnije sam iz knjiga puno toga naučio o maku. Iz Afion-Karahisara u Maloj Aziji doneše Turci seme opojnog maka u makedonski i kosovski vilajet 1835. godine. Oko Vardara i njegovih pritoka Crne, Bregalnice i Pčinje, nalik na nežnih vena splet, prokrvariše polja makom. U plodno tlo Kočana zasadi ga neki Abdul Hešan Halil, barjaktar. Topli vetrovi sa Egejskog mora njihali su suhe, beložute makove glavice Ovčeg polja i Tikveša, tih najsušnijih predela u Evropi, sve do Demir-kapije. Iz zaparanih, još nezrelih čaura opojnog maka, curio je zgusnuti, mlečni sok mrkocrvene boje nalik na smolu, zvani opijum, ravan najboljem maloazijskom opijumu iz Geve i svih oficijelnih evropskih i vanevropskih farmakopeja. Meki, ovalni hlepčići uvijeni u makovo lišće, otpuštali su zavodljive, narkotične mirise. Žarka leta Makedonije učniše da mak dade puno morfina, a malo vode. Preko zime, makovi bejahu pokrivani snegom i hladni vetrovi sa suvomrazicom ne mogaše im mnogo nauditi. I već 1857. godine, drogu makedonskog opijuma pronalazimo na raskošnim tržnicama Carigrada.

Još su stari narodi znali za opijatska, hipnagogička svojstva maka (Papaver somniferum). U maku su poštovali simbol Geje. Makova glava je bila atribut boga sna i njegova sina Morfeja, boga snivanja. Homer u "Ilijadi" govori o maku kao sredstvu da se zaboravi tuga. U Srpskom rečniku, Vuk beleži reči raskošnog volumena daha, koje volim i koje često upotrebljavam u mojim pesmama: màk, màkovište, makovnjača. Poznata je poslovica: "Tjera mak na konac". U našem narodu čest je izraz: manji od makovog zrna. U jednoj našoj narodnoj pesmi narodni pevač govori o "Srcu koje se suši kao makovo zrnce". U Vojvodini je nekada davno postojao običaj da se deca uspavljuju makom. Mlada koja ne želi da ima dece, treba da šaku maka zavije u krpu i baci je u bunar, govoreći: "Kad ovaj mak ponikao, onda ja rodila". Kad se oteli krava, posipa se mak oko štale "da veštice ne odnesu mleko dok mak ne pokupe" – beleži Veselin Čajkanović. Koga pojure veštice, on u bežanju treba da iza sebe posipa mak.

Oh, mak, krvavocrveni mak, stradanje Hristovo. Snaga sna i zaborava, eleuzinska grimizna svila. Pred izdašno otvorenim rogom makovog izobilja, sada mi ostaje da zaćutim kao riba. Reč dajem Silviji Plat i njenim "Makovima u julu":

Makovi mali, mali plamenovi pakleni,
ne činite li ikakvoga zla?

Vi treperite. Ne mogu vas dodirnuti.
Stavljam ruke među plamenove. Ništa ne peče.

I iscrpljuje me da vas posmatram
gde treperite tako, smežurani i jasno rumeni,
poput kože sa usana.

Usana upravo raskrvavljenih.
Malih krvavih sukanja.

Tu su i isparine koje ne mogu dodirnuti.
Gde su vaši opijati, vaše mučaljive čahure?

Kad bih mogla krvariti, ili spavati! —
Kad bi moja usta mogla venčati takvu pogibelj!

Ili vaši alkoholi kapati mi, u ovoj staklenoj čahuri,
otkupljujući i smirujući.

Ali bezbojni. Bezbojni.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine