Uz debelu knjigu

Kako je posle svakog brodoloma svakom nesrećnom putniku najvažnije da se odmah dočepa kakve debele grede – što deblje to bolje – tako je i u svakoj velikoj društvenoj havariji za spas „ono malo duše" i očuvanje elementarne stabilnosti svakome razbijenom čoveku najbitnije da se dohvati neke debele knjige. To je naročito važno danas u Jugoslaviji, gde mir traje od prvog do drugog TV-dnevnika, a novac još kraće. Jer, samo sa veoma debelom knjigom u rukama vetar vas neće oduvati na krševitu pozornicu na kojoj se odigrava tragična lakrdija u vezi sa nacionalnim pravima, interesima i granicama.

Po mojoj ličnoj definiciji, debela knjiga je ona koja dobrano nadmašuje 500 stranica, a najbolje su one sa oko 1000 stranica. Debela knjiga mora biti u jednom komadu. Sećam se, kada sam posle onog razočarenja 1968. godine za nekoliko sedmica u debeloj hladovini pročitao Čerčilove „Memoare", zadovoljstvo mi je pokvarila okolnost što je „Prosveta" tih 4820 stranica podelila u šest knjiga. Zašto je važno da debela knjiga bude baš debela? („Čarobni breg" Tomasa Mana tu je skoro nenadmašan.)

Pre svega, debela knjiga zamenjuje put u daljinu, bekstvo na kraj sveta, pa je neophodno da dubinu svoje želje i bukvalno imate stalno pred očima, a težinu poduhvata osećate u rukama. A važno je i da ste sigurni da tu debelu knjigu nećete brzo pročitati.

Ne manje važna jeste okolnost da veoma debelu knjigu morate čitate u kući, najčešće za stolom. Sa njom nećete pasti u iskušenje da provirite van, ponesete je u gradski autobus ili u kancelariju, gde kradete bogu dane čekajući da se skinu sankcije i „istina prodre u svet". Debela knjiga se čita „daleko od razuzdane gomile", na jednom jedinom mestu. U opštem vrtlogu, morate negde baciti debelu kotvu i „napustiti svet bez plakanja".

Baš pre neki dan, uvređen što su svi članovi moje familije jednoglasno ocenili da su moji prihodi smešni i nedovoljni za običan život, te da su se svi drugi već odlično snašli sa piljarnicama i devizama, vlašću i radikalima, benzinom i deterdžentima – demonstrativno sam napustio porodično zasedanje sa jedanaestom i dvanaestom knjigom sabranih dela Slobodana Jovanovića, pod zajedničkim naslovom „Iz istorije i književnosti" (BIGZ, Jugoslavija-publik, SKZ-Beograd 1991). Sa 923 stranice u desnoj i 887 stranica u levoj ruci odmah sam povratio ravnotežu. Možda su ove dve Jovanovićeve knjige isuviše zanimljive u odnosu na svoju debljinu, jer su po svojoj prirodi „salatare". Tu su vam i Karađorđe, i knez Miloš, Pašić i Apis, Skerlić i Nedić, Gledston, Makijaveli, Bizmark, Gambeta, Ataturk. Sve je tu, a Srbija se vidi kao na dlanu – juče, danas, pa i sutra. Sve što se događa, već se dogodilo i opet će se dogoditi. Kako je Slobodan Jovanović sve stigao da pročita, da zapiše i dobro razume? Usuđujem se samo da primetim kako mi se čini da nije potpuno shvatio Rusoa i njegovo „Poreklo nejednakosti". Zanimljivo – da mudrujem još tren – nije se Jovanović zapleo oko privatne svojine kao prapočetka socijalne nejednakosti, već baš oko divnog Žan-Žakovog poklika „Ljudi se rađaju slobodni", poklika iz polovine 18. veka. A samo slobodni su jednaki i samo slobodni mogu zaključiti „društveni ugovor". Kakav li će ugovor u Njujorku zaključiti naši jugo-magarci?

U mom revolucionarnom životu debele knjige su imale mnoge značajne funkcije. Recimo, kad sam skupljao marke, u Staljinova „Pitanja lenjinizma" (Kultura, 1946), 607 stranica, divan kožni povez, najpre sam stavljao poštanske portrete kralja Aleksandra, cara Franje ili Leopolda, skinute sa starih porodičnih razglednica, a zatim bih ih presovao uz pomoć Petit Laroussa, Dedijerovog dnevnika i Hegelove „Dijalektike".

Hegelova „Dijalektika", koju je 1939. godine izdao čuveni Geca Kon u famoznoj ediciji „Karijatide", sa izuzetnim intelektualnim vodičem dr Dušanom Nedeljkovićem, jedna je od retkih debelih knjiga (941 strana) kroz koju nikad nisam uspeo da prođem, a pokušao sam nekoliko puta. Kadgod mi se učini da već sve znam i sve razumem, uzmem tu knjigu u ruke da se otreznim. To je kao kad se nađete ispod užeta na koje nemate snage da se popnete. Jednostavno, to je iznad svih mogućnosti.

Da se vratimo veselijim stvarima. Debele knjige su u mojoj porodici odigrale još niz važnih uloga. Jednom se na kanabetu slomila noga, no, srećom, zamenili smo je „Umetničkim blagom Jugoslavije", „Moskovskim godinama 1956-58" Veljka Mićinovića, Biblijom i, za poslednji sloj – kako je pokazala velika libela – najbolje je pasovala zbirka Krležinih političkih eseja „Deset krvavih godina" u izdanju „Zore" iz Zagreba. Knjiga koju ponovo proživljavamo.

Mnogo toga sam naučio iz debelih knjiga, ali me poslednjih meseci najviše proganja priča iz „Ratnih memoara" Davida Lojda Džordža, drugi tom (831 strana), u izdanju već pomenutog Gece Kona, 1938. godine. Priča je o bici na izbočini fronta kod Pašendela u Flandriji, 1917. godine, pri kraju Prvog svetskog rata. Otmeni komandant britanskih trupa u Evropi ser Daglas Hejg smislio je da krajem jula, posle 16 dana artiljerijske pripreme i 5 miliona ispaljenih granata, ispravi frontovsku izbočinu u dubini od oko 25 milja, te zauzme greben „Pašendel-Staden" i železničku prugu „Ruger-Turu". Posle četiri meseca krvavih borbi, Hejg je uz 400.000 mrtvih ili teško ranjenih Britanaca i 250.000 Nemaca prodro najdalje 5 milja, sada u sopstvenu izbočinu na frontu, za koju je rečeno da će se odmah napustiti u slučaju nemačkog protivnapada.

Kada sam pre nekoliko godina u ovoj priči Lojda Džordža pročitao kako je 650.000 ljudi završilo u blatu Flandrije za nekoliko pedalja teritorije bez ikakvog značaja, zapazio sam i jedan detalj: glavnokomandujući ser Daglas Hejg nikad nije obišao ovo užasno bojište, nije ga, sem na kartama video ni kroz teleskop. A Lojda Džordža kao predsednika britanske vlade, nije, praktično, uspelo da ga smeni do kraja rata, čak ni kad je shvatio da u Londonu stižu lažne vesti o navodnim pobedama kod Pašendela. Za četiri meseca, 650.000 mrtvih i ranjenih na obe strane, za pet milja blata, to mi je, eto, ostalo u sećanju iz jedne debele knjige.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine