Čokolada

Osim što su ukras na dosadi, zimski praznici su još i lukav izum da se zavara zamiranje smrzle zemlje. Svesni da otimanje surovoj belini zahteva obrazovanje odlučne čoko-vlade i ministarstva poslastica, ugursuzi iz moskovskog hotela "Luks" postarali su se da mrko zlato postane visoko oporezovani predmet zavisti, kojim se vlast časti i time ispunjava svetli cilj spasavanja revolucionarnih masa od kvarizubne napasti. Posledica: i danas malo sveta zna za vezu kakaa i čokolade. Jedan zabludeli nadobudnik, primerice, tvrdi da je kakao nuznapitak od strugane rinfuz-čokolade. Drugi se kune u sredovečne oči da se kakao cedi iz koke, koja je, opet, u srodstvu sa kokosom. Praznoverica opstaje, jer ko bi da usred zime kvari marcipan-skasku o Ivici i Marici i da minira sanjarenje o kiši slatkiša u Zemlji dembeliji. A posle nahrupi leto, vreme primenjenih igara svake vrste.

Iako čokolada ne raste na drvetu, jedno drvo – kakaovac (cachaquahitl ili heobroma cacao) jeste njen začetnik. Javlja se u tri varijeteta: criollo, najvrsniji (kao sve kreolsko, uostalom), ali, na žalost, skromno prisutan na svetskoj pijaci; forastero, najrasprostranjeniji; trinitario, ukrsnik prethodnih (nastao, vele, posle ciklonskog mahnitanja Trinidadom, 1727.). Uprkos stasitosti (u divljini i do 15 m visine), kakaovac je razmažena sorta – ispod 10°C naprosto zakovrne. Listovi, jednostavni kao dečiji crtež, obnavljaju se tokom cele godine i pri tome menjaju boju. Plodovi, bobišaste mahune sa po 25 do 45 zrna, obešene su o stablo bez posredstva peteljki, opet kao da su ih deca naknadno nakrpila. Tvrdnja da kakaovac sjajno uspeva na mestima čiji nazivi završavaju na "ao" (kao Kurasao, Bilbao, Bisao) nije proverena. Nasuprot tome, izvesno je da je Obala slonovače riznica te zrnarice zadužene za radost umazanih klinaca. A zna se i ovo: kad bi kakaovac izazivao karijes, slonovima ne bi pretilo istrebljenje.

Kakao, sin osetljivog oca kakaovca, sirovnjak je sine qua non: od pronalaska Amerike do nalaženja načina da se ta gorka möra preobrati u slatku mu kćer čokoladu proteklo je gotovo četiri veka. Za utehu, tortura je odvela takvom užitku da je istog trenutka zaboravljena. Žestoko začinjena tekućina, koju su Indiosi pirogom dopelali na Kolumbovu karavelu 1502. (deco, zapamtite tu godinu, zbog 2002!) bila je i odvratna za piti i rogobatna za izgovoriti – xocoatl. Kasnije će, načelom pokvarenih telefona, taj hrapavi izraz biti pretočen u blagušnu reč, sastavljenu do podjednakog broja suglasnika i samoglasnika, raspoređenih naizmenično – čokolada. Sve bi se, može biti, okončalo lađarskim gađanjem na bućkuriš koji je bog Ketcalkoatl darovao Toltecima, da ta tekućina nije bila od tekućeg novca. Da, baš tako: za sto zrna kakaovca, tvrde potonji doušnici ondašnjih očevidaca, mogao se na licu mesta pazariti rob u očuvanom stanju. Zato nije isključeno da je sveprisutno robovanje čokoladi Ketcalkoatlova osveta lakomim konkistadorima. A njegove čini, izgleda, osujećuju i predumišljaj nekih roditelja da dečiju ljubav kupe čokoladom, jer deca neuzvraćenu ljubav poklanjaju čokoladi.

Domoroci su se tešili da se, dodavanjem kakao-smese, kačamak uzvisi do afrodizijaka. Pusta iluzija! Španska je priča nešto drugačija: među puritancima (onima koji od pure prave gozbu) bilo je najviše crkvenih isposnika, pa je iskrsla nedoumica da li je kakao-smesa mrsna ili posna, koju je morao da razmrsi vrhovni presuditelj – papa. Jedan vek kasnije, dvorski spletkari su prokljuvili da je u devojačkoj spremi Ane od Austrije, kćerke španskog monarha Filipa III, bilo tog urokljivog zrnevlja kad je stigla u Francusku, kao nevesta Luja, Francuzima trinaestog, a njoj, verujemo, prvog. Najzad, evropske devojčice, željne da budu nalik na kreolke, doskora su pri sunčanju u kožu utrljavale slojanjeno ulje kakaovca, znano kao butirum cacao. Nekim vernim kibicerima ni inflacija svakojakih krema, balzama i ambri za solarno bruniranje nije iz nozdrva isteralo miris čokolade na preplanulim bedrima protegljastih mezimica sunca. Miris koji sliku leta čini toplom i usred zime, kad Missa criolla ne zvuči baš svetački.

Sa devet kilograma čokolade (per capita i per anum) Švajcarska bi, po ideolozima iz "Luksa", morala biti zavičaj krezubih i gojaznih nakaza. Zašto ipak nije tako, odgovoriće onaj ko dokona vezu između sira, satova i bankarstva. Čini se da bi danas, pet vekova od provaljivanja Kolumbovog jajeta, Viljem Tel radije prostreljivao kinder-jaje nego jabuku na glavi svog jedinca. Slatkotajna napetost između čokoladne ljuske i plastične iznutrice tog jajeta uspeva da iznuri i poslovičnu antišvapsku podozrivost naših junoša: kad je u pitanju čokolada, jezici časkom prelaze sa jetkosti na oblizivanje.

Uzimanje "smeše od koje duša pleše" dozira sa prema džepu, a ne kako lekar prepiše. Jedine ispoljene kontraindikacije: soj usukanih žali se da ih crna čokolada "zatvara". Traže čak da na omotu stoji jasna naznaka: Čokolada za jelo i kukanje. Smeta im pridev koji označava čistu vrstu, bez nadeva. Crna je prava ako ne ostane na zubima kad se zagrize, a otisak zuba u njoj ostane i kad između dva ugriza prozuje tri godišnja doba. Ona u teškim štanglama, a ne u kockicama, kuglicama i ljuspicama. I pravi uživalac crne čokolade lako je prepoznatljiv u ovom svetu crno-belih podela: dosledno je sklon žešćim verzijama Kolumbovih otkrića – više voli crnu od bele kafe i crni od žutog duvana. Krančeve i punčeve prepušta jektičavim prinčevima, mlečnu čokoladu klinačkim mlečnjacima i niščim krečanama, a lešnike zaveštava vevericama.

Konstipacija je stvar konstitucije, odnosno zatvor je stvar ustava. To što usukani kukumavče da black is pityfull ne znači da krstaši zagasitog slatkiša treba da odustanu od krilatice black is beautifull, ili, što reče naše momče: Čarno je čarovito!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine