Svila i kadifa

Ako i dalje budemo povlašćeni da propadamo ovako kao što smo počeli, to jest ako ne budemo prinuđeni da iz svojih kuća izletimo u onome u čemu smo se zatekli, i potom nosimo odeću prikupljenu u akcijama solidarnosti, onda ćemo se, potraje li ta naša sreća, odevati uglavnom u svilu i kadifu.

Svila i kadifa toliko se slažu da su neodvojive i u jeziku i u našim ormanima. Svetlucava, tanka ali otporna, podatna svila i puna, mat i sjajna u isti mah, meka i mačkasto-tajanstvena kadifa prosto traže jedna drugu i, zajedno, pružaju zadovoljstvo i oku i koži. Uživanje pričinjavaju i s lica i s naličja, s naličja možda i više: ove tkanine greju kad je hladno, daju osećaj svežine kad je toplo, da i ne pominjem ono „nešto" što svakoj ženi odevenoj u svilu i kadifu prenosi, preko prijatnih senzacija na koži, neka samosvest koja se ogleda u svim njenim gestovima. Verujem da nema iole snabdevenijeg ormana bez bar jedne košuljice od „čiste svile" i bar jednog somotskog blejzera, suknje ili pantalona. Takva odeća prikladna je za svaku malu ili veliku svečanost i uvek moderna.

Prilika da se odenemo u našu svilu i kadifu je, bar za mnoge među nama, sve manje. Stvari stoje u ormanu, kroj im izlazi iz mode, a nije sigurno ni možemo li još stati u njih. No, potraju li ovi srećni dani našeg povlašćenog mirnog pripadanja, staćemo, još kako, i bez posebnog napora da smanjimo neke svoje obime.

Sve doskora, slikoviti izraz „izgledati kao propala ruska grofica" (molim za oproštaj svakoga ko se oseća povređenim zbog bilo kog od ovih kvalifikativa) bio je, za mene, samo skraćeni opis neke vremešne dame koja se u nedoba uparadila u iznošeno i atmosferskim prilikama neprimereno perje – najčešće iskrzanu svilu, usijani i prosenjeni somot i olinjalo krzno, sve ekrunisano demode šeširom na obojenoj ali neutralnoj kosi. Slika me nije uveseljavala kao što uveseljava dečurliju i ostala bezazlena i nevaspitana bića; naprotiv, bila mi je uvek tužna; verovala sam da se neke gospođe tako odevaju iz čežnje za davno minulim danima kad su u rečenom kostimu, koji je, kao i one same, bio nekoliko decenija mlađi, blistale u nekoj prikladnoj prilici. Ovih dana, ne bez zebnje, pomišljam kako je moje tumačenje bilo malo uprošćeno.

Prilike za nošenje svile i kadife se proređuju, a svila i kadifa traju. Naslućujem budućnost: izlizanost naših farmerica prelazi u dronjavost, krpa krpu krpi, i na drugim pantalonama ispadaju kolena, suknje gube oblik, prevrćemo kragne na običnim bluzama i košuljama, džempere paramo i ponovo pletemo do zamora materijala, majice nam se skupljaju pre no što se sasvim raspadnu, kapute preokrećemo ili prekrajamo u jakne, jaknama dodajemo detalje od još očuvanih parčadi nekad skupe i moderne trikotaže, asvila i kadifa traju, čuvane za bolje dane.

Doći će vreme, bojim se, kad će se naš izgled, sve češće, približavati izgledu „propalih ruskih grofica". Sačuvane svilene i somotske stvari biće jedina naša pristojna odeća koju ćemo na kraju nositi makar prilika i ne bila najprikladnija, jer će nam nova, „obična" odeća, biti nedostupna. A onda će tragovi vremena i lošeg života početi da se primećuju ne više samo na nama nego i na našoj svili i kadifi. Ali svila i kadifa, za razliku od onih koji ih nose, uvek, i kad su u najjadnijem stanju, čuvaju izvesnu dostojanstvenost i podsećaju na bolja vremena, na dane lepote, sreće i uživanja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine