Put

Putovati u inostranstvo kao građanin SRJ u vreme embarga ima sasvim drugačiju čar nego ranije kada je odlazak u tuđinu često bio samo hir dokonih.

Neizvesnost počinje već utvrđivanjem maršrute koja, u ovom slučaju, treba da vodi do Pariza. Ljubazne službenice Er Fransa su od početka embarga na ivici nervnog sloma: sa zaleđenim osmehom i jedva prikrivenim očajanjem u očima one po pedeseti, po stoti put objašnjavaju putnicima sa već odavno kupljenim kartama da avioni iz Beograda više ne lete, ali da će njihova kompanija učiniti sve da ih ipak nekako otpremi. Na kraju, neki putnici dobijaju poziv da se okupe uveče u deset sati ispred hotela "Slavija", odakle će ih posebno zakupljen autobus prevesti do budimpeštanskog aerodroma, s kojeg u sedam ujutro može da se odleti u Pariz. Druga grupa putnika dobija uputstvo da se u pola šest ujutro zatekne na istom mestu: za njih je obezbeđena vožnja do sofijskog aerodroma. Tamo i stižu posle sedmočasovne vožnje preko nestvarno praznog auto-puta.

Autobus "Niš ekspresa" prevozi sasvim različite vrste ljudi: one poslovne koje raspamećuje gubitak vremena, uplašene majke sa decom, nekoliko bolesnika kojima je veština francuskih lekara poslednja nada, trojicu provincijskih muzikanata koji su dobili povoljan aranžman u nekoj srpskoj kafani blizu pariske opere, mnogo putnika sa zabrinutim izrazom lica. Jedino je raspoložen turistički vodič, koga je prevoznik, verovatno impresioniran činjenicom da prevozi francuske putnike, takođe stavio u autobus. Nastup pred putnicima Er Fransa doživljava kao jedan od vrhunaca u karijeri i ne zatvara usta. Opisuje privredni značaj (pirotski ćilimi), turističke znamenitosti (Sićevačka klisura) i istorijske zanimljivosti (Ćele kula) svih usputnih gradova, pa ga na kraju poneki od putnika i časte, kao što je običaj sa zaslužnim vodičima.

Jugoslovenski carinici su opušteni, čak i ne ulaze u autobus u kome domaći putnici po džepovima skrivaju devize za koje nemaju bankarske potvrde. Jedino teraju muzikante da iznesu harmoniku i druge instrumente na pregled. Bugarski pogranični službenici su poslovno hladni: od Francuza ubiru po 120 franaka (40 maraka) za tranzitnu vizu. Svi do jednog nose bele čarape (valjda je to sada u Bugarskoj moderno).

Tridesetak kilometara od granice prema Jugoslaviji, na poligonu pored puta, manevriše nekoliko tenkova. Sofija i njen aerodrom, naš novi prozor u svet, tužna su priča, verovatno o našoj budućnosti. Uprkos svuda prisutnom zelenilu, socrealizam u arhitekturi je kao tetoviranje – ružno je, a ne može da se izbriše.

Sletanje u Parizu posle trosatnog vazdušnog zaobilaženja sadašnje i bivše Jugoslavije. Prelazak iz jedne vremenske zone u drugu: iz balkanske čame u zapadnoevropski hiperrealizam oličen u Orlivalu, elektromagnetnom vozu bez vozača, kojim upravljaju računari. Njime putnici sa aerodroma stižu do prve stanice RER, sistema brzih prigradskih železnica.

Vraćam se vozom. Ljubiša, konobar iz Kladova u restoranu zapadne železničke stanice u Beču, politički simpatiše Vojvodu, ali je za popuštanje, da Srbija ne nagrabusi. Tri voza dnevno još saobraćaju iz Beča prema Beogradu. U onaj koji polazi u 23 sata ulazi pedesetak putnika, mahom radnika iz istočne Srbije, koji se nekim svojim poslom vraćaju u zavičaj. Jedan jedini putnik u vagonu kola za spavanje – Srećko, kondukter, upozorava na to da obe brave na vratima kupea obavezno moraju da se zaključaju. Kaže da gornju pljačkaši mogu spolja da otvore, ali da donja radi po principu lanca na bravi: dopušta da se vrata odškrinu desetak santimetara, ali ne i da se sasvim otvore spolja. Ukazuje na pogodna mesta u kupeu, gde mogu da se sakriju novac i pasoš. Objašnjava da je protekle nedelje prebijeno nekoliko njegovih kolega koji su se usprotivili lopovima.

Otvaranje očiju u pola četiri ujutro zbog osećanja da ima još nekog u neposrednoj blizini. Na tridesetak santimetara udaljenosti još jedan par očiju. Razmena pogleda kroz vrata otškrinuta onoliko koliko poluga dozvoljava. Spuštanje pogleda na bravu koju tuđa ruka pokušava da odvrne. Bunovan potez uz nekoliko besmislenih reči na francuskom (!); udarac po prstima đonom od cipele. Stenjanje, vrata se bez reči zatvaraju i čuju se odlazeći koraci. Srećko, u susednom kupeu, koji se probudio od zvuka zalupljenih vrata, počinje da se dere iz sve snage. U celom vagonu može da ga čuje jedino prestravljeni putnik u kupeu do njega.

Ujutro se pojavljuje mađarski kondukter. Njega su pljačkaši zatvorili u drugom vagonu i zapretili da će mu prerezati grkljan. Rumunski lopovi, kaže on; Srećko ima drugu teoriju: mora da su Albanci, smatra.

Do jugoslovenske granice ne pojavljuju se mađarski policajci. Na subotičkoj stanici ulaze jugoslovenski policajci. Na priču o proživljenom čak i ne sležu ramenima, samo kažu da je čuju od putnika maltene svakog noćnog voza.

Ponovni susret sa embargom: zapanjujuće odsustvo uličnog saobraćaja dok voz prolazi Novim Beogradom. U tišini jutra bez automobilske buke još razgovetnije se čuje šum crne gvozdene ptice – vojnog helikoptera koji preleće prugu dolazeći sa zapada. Spušta se prema Vojnomedicinskoj akademiji.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine