Proleće

Nemoguće je nabrojati sve ono po čemu se zna da je proleće stiglo. To, naravno, isključuje sve metafore koje bi da godišnjim ciklusima kvalifikuju politička zbivanja; uostalom, u političkom kalendaru jedva da postoje dva godišnja doba. Proleće, praško na primer, tu se pominje i uzima u obzir samo kao signal za početak – sibirske zime.

Još je gore sa dokazima i takozvanim činjenicama u javnom opticaju.

Opravdana je sumnja da je ijedan od onih sedam mrtvaca koji danas leže iza svakog živućeg čoveka, sve od trenutka kad je vrsta rešila da siđe sa drveta, doživeo dolazak proleća u onom "egzaktnom", dakle astronomskom trenutku njegovog početka. Pomenuta vrsta, uostalom, i danas živi po različitim kalendarima, neki dve nedelje u budućnosti nekih drugih, neki nekoliko vekova, a, ako je verovati antropolozima i etnolozima, neki "zaostaju" čitave milenijume: sva sila ljudske vrste još nije otkrila blagodeti kretanja na točkovima. Ukratko, malo je vajde od kalendara.

I od poverenja u, pesnicima blizak, tzv. sat prirode: svako malo, bilje odluči da napupi i procveta, e da koliko sutradan osvane – pod snegom. A proleće, navodno, počelo. Međutim, ništa od svega toga neće sprečiti nijednog TV-meteorologa da, uoči prvog prolećnog dana, održi danima pripremanu, uvek istu pridiku o istorijskom značaju sutrašnjeg prelaza u novo doba. Pa taman sutra i sekire padale, kao što najčešće biva. Dirljivo poverenje u medije ispoljavaju, na primer, Norvežani. Na televizijsko obaveštenje da je prolećna stvar krenula, čak i malobrojni stanovnici polarnog kruga pred kuće izvlače ležaljke za sunčanje, oblače sandale i košulje s kratkim rukavima i, umesto onih za sneg i led, natiču naočari za sunce, sve u nadi da će narednih petnaestak dana – koliko polarna kombinacija proleće/leto najduže traje – uživati u ubrzanom filmu pupljenja, rasta, ozelenjavanja, cvetanja, oprašivanja, rađanja i pakovanja "prirode" za narednih jedanaest meseci zime.

Mada se stvari u pogledu tačnog predskazivanja proleća zasigurno neće popraviti i narednih nekoliko hiljada godina, očajavanje se ne preporučuje. Prolećni optimizam je mogućno zasnovati na dve čvrste činjenice. Prva se tiče svakog, ili skoro svakog čoveka pojedinačno. Ima, naime, osnova za uverenje da se stari Aristotel prevario tvrdeći kako samo između muzike i ljudske duše ne posreduje nikakvo čulo u obliku fizičkog organa. Jer, to je slučaj i sa osećanjem za proleće. Prosto, neki ljudi prirodno, većina uz malo dobre volje i strpljenja – prihvatajući banalnu činjenicu da, ipak, imaju dušu kojoj valja posvetiti malo brige i pažnje – samo osete nešto po čemu se zna da je proleće već tu, uprkos zimi, vetru, snegu, političkoj situaciji i činjenici da je život smrtonosan. Stvar se desi, posrednici su slučajni: dašak nečega, jedna ulica, naglo isplivalo sećanje na nešto ili nekoga, miris, glas ili zvuk koji se čuje kroz otvoren prozor, osećanje da sunce greje...

Ipak postoje i neoborivi dokazi proleća. Istina, njihova primena ograničena je na ljude poznate pod zajedničkim imenom Beograđani, što je ugrožena vrsta, po strogim kriterijumima ograničena na rođene unutar kruga "dvojke", po rigoroznim samo na one rođene u zoni ograničenoj Kalemegdanom na najsevernijoj, Slavijom na najjužnijoj tački. U toj vrsti ljudi, čak i oni bez duše jednostavno znaju kad je proleće stiglo.

Beogradski dokaz je izlazak na ulice prošlogodišnjih klinki, koje su prezimile negde u nekim stanovima, u nekoj tajnosti, još jesenas označavane zamenicom "ono", ni muško, ni žensko (ni pomorac, dodao bi Džoni Štulić), ukratko – deca. Proleće počinje trijumfalnim izlaskom napolje svih devojčica koje su zimu provele puštajući noge u dužinu, grudi prema napred, sve što treba unazad, tako da suknjice, koje su koliko jesenas nosile do kolena, sad postaju kratke taman koliko treba da svu silu novopečenih "Beograđana", sredovečne naročito, samo jedan pogled na te nove, prolećne generacije, baci direktno u – predinfarktno stanje. Oni pravi Beograđani toj prolećnoj blagodeti pristupaju potpuno u duhu kriterijuma jednog Imanuela Kanta, kao predmetu apsolutno estetskog, to jest bezinteresnog sviđanja. Uživanje počinje, završava se i ne traži ništa više od gledanja širom otvorenih, ushićenih očiju.

Očajavaju, svakog proleća, samo očevi tek stasale ženske dece.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine