DEČANSKA, 1923/24. fotografije iz knjige "dva veka dečanske ulice"

Knjiga vredna pažnje >

Ulična istorija Beograda

Baveći se životom i radom "malih ljudi" u Dečanskoj ulici, cenama rente, brojem kafana, popularnim anegdotama, opisom dvorišta, vrstom vozila ili kaldrme u ovom ili onom periodu, Boško Mijatović zapravo priča priču o onome što čini ne samo život velegrada već život uopšte – o svakodnevnim, ali i decenijskim promenama; o promenama koje su prošle nezapaženo, ali i o promenama koje opstaju dugo nakon ljudi koji su ih zamislili i sproveli u delo

Ulica koja vodi od Doma omladine do Trga Nikole Pašića svakako nije najlepša ulica u Beogradu, baš kao što nije ni mesto vredno posebne pažnje nekog putnika namernika. Umesto bitnih istorijskih spomenika, u njoj se danas uglavnom može naći celodnevna saobraćajna gužva i skoro neizdrživi nivo smoga.

Zahvaljujući knjizi Dva veka Dečanske ulice (Službeni glasnik, 2009), pokazalo se, međutim, da to i takvo mesto ima priličnu istorijsku težinu, a da mu ne manjka ni urbane poetike. Oslanjajući se na obimnu arhivsku građu, istorijsku rekonstrukciju i obilje fotografija, poznati ekonomista Boško Mijatović prikazao je davno srušene dućane i građevine, davno zaboravljene ljude, davno nestale običaje i sve ono što je nekada činilo život Dečanske ulice, ali i grada u čijem se centru nalazi.

Prvi naziv bio joj je Dva jablana, zatim je tri puta krštena po manastiru Dečani, a u međuvremenu je nosila čak i imena Edvarda Kardelja i Moše Pijade. I baš kao što su nadležni menjali njena imena, menjala se i ulica. U njoj su živeli, radili ili dangubili svi oni koji su tokom dva stoleća formirali kako lice Beograda tako i njegov duh: od prvih gostioničara i zanatlija, preko bogatih rentijera i prvih srpskih izdavača do ambicioznih socijalističkih graditelja, čuvenih novinara i nezaboravnih gradskih vagabunda. U njoj su građene i rušene škole, benzinske pumpe, narodne kuhinje i kancelarije, a tempo i način možda najbolje ilustruju razvoj Beograda – za razliku od ulica koje su na neki način postale "žrtve" istorijskih građevina koje su se u njima nalazile (pa aktuelni vladari nisu hteli ili smeli da ih menjaju), Dečanska ulica oduvek je bila pravi teren za nove trendove, nove urbanističke ideje ili nove ideološko-graditeljske ambicije.

Baveći se životom i radom "malih ljudi" u Dečanskoj ulici, cenama rente, brojem kafana, popularnim anegdotama, opisom dvorišta, vrstom vozila ili kaldrme u ovom ili onom periodu, Boško Mijatović zapravo priča priču o onome što čini ne samo život velegrada već život uopšte – o svakodnevnim, ali i decenijskim promenama; o promenama koje su prošle nezapaženo, ali i o promenama koje opstaju dugo nakon ljudi koji su ih zamislili i sproveli u delo.

KRUNA

Raskrsnica Dečanske i Nušićeve, 1932.

Iako u Dečanskoj nije bilo kafana koje su ušle u legendu i književnost XIX i prve polovine XX veka, ova ulica nikada nije oskudevala u mestima gde se moglo popiti i pojesti. Uostalom, u Beogradu je tada bilo skoro nemoguće ostati žedan i gladan: sredinom XIX veka, u glavnom gradu bilo je čak 307 kafana. Imajući u vidu činjenicu da je tada ovde živelo devetnaest hiljada ljudi, odnosno šezdeset ljudi po jednoj kafani, Boško Mijatović pravi zanimljivu paralelu i navodi da je to isto kao kada bi danas u Beogradu bilo 25.000 lokala.

Najpoznatija kafana u Dečanskoj bila je Ruska kruna, locirana na uglu Dečanske i Nušićeve, na parnoj strani, odnosno tik pored današnjeg tunela ka Zelenom vencu. Osim što se u arhivama pominje kao mesto na kojem je povremeno bilo pucnjave, Ruska kruna važila je i za popularno mesto političkih i sindikalnih okupljanja (proslava Prvog maja 1894, skup molersko-farbarskog esnafa 1897, zbor službeničko-radničke zadruge 1897, vanredna skupština saračko-sedlarskog esnafa 1900...). Na mestu Ruske krune kasnije je izgrađena zgrada lutrije.

Za razliku od te kafane, jedna se održala i do naših dana, istina pod drugim imenom. U Dečanskoj broj 2, preko puta današnjeg Doma omladine, dugo je bila kafana "Volga", kojoj je tokom rata ime promenjeno u "Vila Ravijojla". Danas se tu nalazi kafana Mornar.

PRIZEMLJE I SPRAT

Krajem XIX veka, Beograd je "parterni grad". Pošto je zemljište jeftino, tehnologija još nedovoljno razvijena za gradnju uvis, a površina zemljišta po glavi stanovnika i dalje veoma velika, u Dečanskoj, baš kao i u čitavom gradu, grade se uglavnom prizemne i jednospratne zgrade, koje često ne gledaju na ulicu, već se nalaze u dvorištima uličnih zgrada. Tek posle Prvog svetskog rata, u ulici se pojavljuju prve višespratnice, dok se prava ekspanzija i građevinski problemi koji traju i danas, javljaju između dva rata. Pošto je postao prestonica Jugoslavije, Beograd dobija i nove žitelje: 1921. u njemu je živelo 135.000 ljudi, deset godina kasnije broj je skoro dupliran (266.000), da bi 1940. dostigao 320.000. Pošto gradnja nije pratila ekspanziju broja stanovnika, cene zakupa i postojećih nekretnina enormno su skočile (zvuči poznato?), a i ono malo što se gradilo nije bilo kvalitetno: " ...priličan deo gradnje u Beogradu tokom ovog razdoblja predstavljala je tzv. vagon gradnja, tj. jeftina izgradnja nizova prizemnih kućica od slabog materijala u dugačkim dvorištima...", navodi autor knjige Dva veka Dečanske ulice.

NA ĆOŠKU

Ugao Dečanske i Nušićeve

Za razliku od većine građevina u Dečanskoj, zgrada koja se nalazila na uglu s Nušićevom i Kosovskom (na neparnoj strani, preko puta tunela ka Zelenom vencu), decenijama je privlačila pažnju slikara i fotografa i zahvaljujući tome ostala prilično zapažena u gradskim analima. Sagrađena u prvoj polovini XIX veka bila je jedan od poslednjih preživelih primeraka osmanlijske arhitekture, a u njoj su tokom godina naizmenično bile prodavnica vodenica za kafu piljarnica, obućar, proizvođač ramova za slike, radnja za popravku mlinova za kafu i, konačno – kafana, odnosno narodna kuhinja.

Zanimljivo je, inače, da je ova prizemljuša uspešno odolevala svim zahtevima tržišta: iako je za njeno rušenje bilo mnogo planova, iako su bogati rentijeri bili i te kako zainteresovani da okupiraju tu prometnu lokaciju, preživela je sve do 1960. godine kada je srušena zbog proširenja trotoara i podizanja višespratnice u njenoj pozadini.

NESUĐENI BULEVAR

Izgradnja škole, 1930.

Urbanistički plan Beograda iz 1923. predviđao je spajanje Kosovske i Vasine ulice, odnosno izgradnju jedne široke ulice koja bi povezivala dva centralna dela grada. Ta ideja je, međutim, zahtevala rušenje priličnog broja zgrada, između ostalog i zgrade "Kolarca" na Trgu Republike. Pošto su na taj način bili ugroženi interesi "velikih igrača" (rentijera, pre svega), vrlo je verovatno da je ideja brzo napuštena zbog njihovog pritiska i uticaja. Umesto nesuđenog bulevara, u Dečanskoj 6 po hitnom je postupku izgrađena dvospratnica koja je sprečila svakog budućeg urbanistu da čak i sanja o spajanju ulica.

Tu je, naime, nikla nova škola – u to vreme najmodernija, pošto je imala svečanu salu s galerijom i pozornicom, ambulantu, kupatilo, školsku kuhinju, terasu za sunčanje i državno zabavište za manju decu. Danas se u ovoj zgradi nalazi muzička škola "Mokranjac".

KUJNE

Jedna od zanimljivosti predratne i međuratne Dečanske ulice jeste veliki broj narodnih kuhinja: u različitim periodima prve polovina XX veka, na različitim adresama, bilo ih je dvadesetak. Tu se jelo brzo i jeftino, a hrana se ponekad nosila i kući.

Autor knjige Dva veka Dečanske ulice navodi da su se vlasnici ovih gostiona često takmičili da "što zvučnijim imenima pridobiju mušterije". U Dečanskoj su se tako mogli naći "Mala Moskva" ili "Mali Pariz", iako su se u njima služili škembići i slični nimalo pariski specijaliteti.

KUZMANOVIĆEV ČUMIĆ

Kuzmanovićev prolaz

Osim škole i nekih kafana, svoju namenu do danas nije promenio prolaz koji povezuje Dečansku i Kolarčevu ulicu. Prolaz, čije je postojanje dokumentovano mapom iz 1893. i snimkom iz 1938, postao je početkom XX veka trgovačko-zanatski centar, što je ostao do naših dana: jedina razlika jeste što se nekada zvao Kuzmanovićev prolaz, a danas Čumićevo sokače. Naime, vlasnik tog velikog i duguljastog placa bio je Živko Kuzmanović, po kojem je prolaz i dobio ime.

Zanimljivo je takođe da je Kuzmanovićev prolaz na neki način bio žrtva predratne ekonomije. Radionice koje su tu uspešno poslovale početkom tridesetih godina XX veka, već krajem te decenije nestaju, a prolaz postaje nehigijensko naselje u kojem su uslovi za život i rad bili izuzetno loši. Gradske vlasti su zbog toga 1940. porušile većinu objekata.

23

Dečanska 23, 1936.

Prva međuratna višespratnica u Dečanskoj podignuta je u broju 23, a zgrada i danas postoji u nepromenjenom obliku (samo joj je fasada temeljno renovirana 2003). I ovde su se, kao i na drugim mestima u ulici, često menjali stanari, ali su baš na ovoj adresi zabeleženi primeri neobičnih privredno-umetničkih aktivnosti. Između ostalih, tu je tridesetih godina XX veka bio lociran Obaveštajni zavod Kredit-Inform – privatna informativna agencija, koja je istraživala kreditnu sposobnost privatnih lica, a svoje nalaze zatim objavljivala u sopstvenoj publikaciji. Na istom mestu nalazila se i firma Artistik film, koja se bavila dokumentarnom filmskom produkcijom: iz te radionice izašli su dokumentarci Put džinova (o biciklističkoj trci kroz Srbiju, 1939), Golgota Srbije (o stradanjima u Prvom svetskom ratu) i Priča jednog dana (1941). Upravo se u broju 23 nalazila i čuvena međuratna kockarnica – u nju se ulazilo uz lozinku, a vrata su čuvali "ogroman kozak sa krivom sabljom i dama u dugačkoj večernjoj haljini sa brilijantskom ogrlicom oko vrata". Autor knjige Dva veka Dečanske ulice navodi i da se u sklopu kockarnice nalazila i pušionica opijuma gde su "izvaljeni na otomanima i u ekstazi, muškarci i neke nage žene pušili ovu drogu". Kada je jednom prilikom policija izvršila raciju i pohapsila prisutne, nađen je spisak članova kluba, njih osamsto, iz viših slojeva društva. Istraga je, gle čuda, vrlo brzo obustavljena.

Posle rušenja zgrada na novoizgrađenom Trgu Marksa i Engelsa, na ovu adresu preseljena je početkom pedesetih i čuvena kafana "Prešernova klet" – dugo godina jedno od najčuvenijih okupljališta intelektualne i umetničke gradske elite, a kasnije jeftini bircuz.

PAR-NEPAR

Cene nekretnina u Dečanskoj najviše su skočile u vreme završetka izgradnje obližnje Skupštine Jugoslavije (1936), kada se na toj lokaciji i najviše gradilo. Međutim, neparna strana ulice rasla je i gradila se mnogo brže od parne – one na kojoj je danas Dom sindikata – na kojoj u tom periodu nije izgrađeno skoro ništa. Razlog je jednostavan: vlasnik imanja na parnoj strani bila je država, manje odlučna da investira u nekretnine, nego što su to bili privatnici s neparne strane. Istina, bilo je planirano da na najvećem delu parne strane bude izgrađeno zdanje Narodne banke, ali taj projekat nikada nije ostvaren.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

»VREME«

»<b>VREME</b>«

"Vreme", 1940.

Iako je Dečanska oduvek bila lokacija atraktivna za medije, najpoznatiji medij koji se tu smestio između dva rata bilo je "Vreme". Pošto je u pitanju bio popularni dnevnik, glavni konkurent "Politike", za potrebe redakcije podignut je krajem tridesetih godina jedan od prvih "nebodera" u Beogradu – reč je o zgradi u kojoj se danas nalaze "Večernje novosti" i "Borba". Iza "nebodera" podignuta je i štamparija, što je bio i jedan od glavnih razloga za sukobe s komšijama iz Kosovske: baš kao i danas, njima je izuzetno smetala buka koju je proizvodila štamparija, a u arhivima se navodi kako su tvrdili da "zakon zabranjuje lupu i larmu u gustom naselju". Pored buke, komšije su se u to doba žalile i na gradnju: dugo su se i bezuspešno žalili da je zgrada previsoka i da ugrožava njihovu imovinu.

Žitelji Dečanske upravo su "Vremenu" mogli da "zahvale" što je njihova ulica tokom savezničkog bombardovanja 1944. bila skoro potpuno uništena. Naime, "Vreme" je tokom okupacije izdavalo glavni okupacioni dnevnik "Novo vreme" i nedeljnik "Sport", čemu nije mnogo pomogla ni činjenica da su u rukovodstvu sedeli i neki osvedočeni komunisti. Kao nemačko sredstvo propagande, ono je zbog toga bilo i jedna od glavnih savezničkih meta: u krugu od 100 metara od "nebodera", 17. aprila 1944. palo je 37 bombi, između ostalih i jedna teška dve tone koja nije eksplodirala.

Posle Drugog svetskog rata, NIP "Borba", kao izdavač najvećeg partijskog glasila, preuzela je zgradu i štamparije "Vremena" koje su skoro neoštećene preživele bombardovanje. No, novinara tu nije bilo: oni koji su radili za "Novo vreme" završili su ili pred streljačkim vodom, ili im je zabranjeno da se dalje bave novinarstvom. Kako to obično u životu biva, izvukao se šef, glavni urednik i direktor Dragomir Stojadinović. Iako je posle rata dospeo u zatvor, legenda kaže da je oslobođen zahvaljujući dogovoru njegovog brata Milana (bivšeg premijera) s novim vlastima.

ORGULJE

ORGULJE

Izgradnja Doma sindikata, 1948.

Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina XX veka na parnoj strani Dečanske počela je izgradnja Trga Marksa i Engelsa (danas Trga Nikole Pašića) i zgrade Doma sindikata. Radi kompletiranja velike sale u toj zgradi, u kojoj su kasnije održavani koncerti, konferencije i slične manifestacije, bilo je neophodno da se u zgradu unesu orgulje teške nekoliko tona, s cevima dužine više desetina metara. Pošto bina nije bila dovoljno velika za takvu grdosiju, nadležni su odlučili da se produži osnova zgrade – jedina smetnja bila je građevina na broju 12. No, orgulje su orgulje: jedno krilo te građevine srušeno je, a orgulje su uspešno smeštene i montirane. Vrlo su retko korišćene, a danas su u izuzetno lošem stanju.

ATELJE

ATELJE

Novi deo "Borbe", 1954.

Vrlo brzo posle Drugog svetskog rata, nekadašnji neboder "Vremena" dobio je proširenje u vidu višespratnice koja se i danas pruža ka Makedonskoj ulici. Baš u tom dograđenom delu dogodilo se 1956. nešto što nikako nije bilo u skladu s ideologijom novih vlasnika zgrade. Tu se, naime, okupila ekipa novoosnovanog avangardnog pozorišta Atelje 212, koja je na istoj adresi dočekala i izgradnju sopstvene zgrade u Ulici Ive Lole Ribara (Svetogorska) 1964. godine. Pozorište je zapravo osnovano da bi se odigrala predstava Čekajući Godoa Semjuela Beketa, a naziv pozorišta bio je rezultat čudnog sticaja okolnosti: u sali u kojoj je trebalo da se održi premijera bilo je tačno 212 stolica.

AUTOMOBILSKA INDUSTRIJA

AUTOMOBILSKA INDUSTRIJA

Benzinska pumpa, 1932.

Dečanska je od samog početka bila prava galerija beogradskih zanata. Ipak, tokom tridesetih godina XX veka primetno je da su u toj ulici najzastupljenije radnje povezane s automobilima (kojih je u to vreme bilo manje od dve hiljade). Verovatno se oslanjajući na dugu tradiciju popravke i prodaje konjskih kola, kovača, kolara, bravara i lakirera fijakera u Dečanskoj, trgovci i zanatlije novog doba računali su da će oni koji su tu ranije dolazili zbog konja, sada rado dolaziti i zbog automobila. Od ukupno 19 prodavnica automobila u Beogradu, u Dečanskoj se 1930. nalazilo sedam; od ukupno 11 prodavnica auto-guma, ovde ih je bilo četiri; od ukupno 13 prodavnica auto-pribora, u Dečanskoj ih je bilo osam.

Jedan od poznatijih predstavnika ove grane industrije bio je i Branko Nedić, trgovac auto-delovima, gumama i priborom. Kao vojnik u Prvom svetskom ratu, vozio je kralja Petra do Albanije, gde je morao da gurne "kadilak" u Drim i nastavi peške. Posle rata još je neko vreme radio na dvoru, da bi potom počeo da se jako uspešno bavi trgovinom u Dečanskoj. Pošto mu je posle sledećeg rata nacionalizovana radnja, zatvorio se u sobu gde niko nije smeo da ga uznemirava, da bi nakon dva dana izašao i otišao u državni Jugoauto da traži posao. Postavljen je za savetnika direktora, bio je izuzetno uspešan i stoga je zaslužio da ga zovu "građanin Branko" umesto "drug Branko".

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine