Lastovo

Pre nekih tridesetak godina nekoliko beogradskih umetnika i avanturista, kojima je obala Jadrana bila preblizu, otkrila je u dalekom plavetnilu jedno zeleno rajsko ostrvo, najveće u arhipelagu od 46 ostrvaca. Bila je to ljubav na prvi pogled. Lastovo: 53 kvadratna kilometra, ni hiljadu stanovnika, siromašnih, odsečenih od sveta, ali ponosnih, časnih, vrednih, poštenih i ljubaznih...

Stići do Lastova bila je tada prava avantura. Zapuše li jače letnji jugo, otok je bio nedostižan. Nije se znalo kako ćete i kada stići, ali ako stignete, zaželećete da tu ostanete zauvek!

Zaklopatica, uvala na severnoj strani ostrva, sa nekoliko kuća-magazina za ribarski pribor, bez struje, vode i puta, osim tri kilometra kozje staze do sela, bila je nukleus buduće male beogradske umetničke kolonije. U noćima bez meseca, kada se pogase karbiduše i petrolejke, tu je nebo bilo najcrnje, zvezde najsjajnije, tu ste jasno, kao u snu, mogli da vidite ceo Mlečni put i da uživate u neviđenom nebeskom vatrometu julskih i avgustovskih meteorita, uz muzičku pratnju retkih crnobelih ptica artina, koje danju spavaju u špiljama a noću love, oglašavajući se zvukom koji je najsličniji plakanju bebe ili ljudskom kriku; tu je more bilo najbistrije i najplavlje, tu se jasno, kao na dlanu, videlo dno i na 15 metara dubine; jer je žeđ odraslima gasilo najbolje od svih vina – lastovsko težačko crno, a deci kozje mleko; tu se jela najbolja i najukusnija riba, blitva, zelje, slanutak i krompir; tu je maslinovo ulje bilo najmirisnije, a smokve, grožđe, jabuke, lubenice i dinje najslađe; tu je raslo sve što se posejalo, buno i bogato u mirisnim, zelenim poljima unutar otoka, na najplodnijoj zemlji na svetu.

Kako su godine prolazile i bežanija iz sve bučnijih i zagađenijih gradova postajala očiglednija (što dalje, to bolje!), rasla je i mala beogradska kolonija. Ko je jednom došao, došao bi i dogodine i doveo i svoje prijatelje. Ribarski magazini pretvarali su se u kuće, stigla je i struja i voda, a sa njima hidrofori, bojleri, zamrzivači, asfaltni putevi i automobili. Na sreću, u Zaklopaticu nije stigao vodovod – ostala je kišnica! Ostali smo i mi, „starosedeoci" i artine. I one su se navikle na struju, i za mračnu noć bez meseca i dalje stravično kričale, budeći iz sna našu gradsku decu. Došli su i prvi skijaši i jedriličari-daskači. (Ko drugi nego Slovenci!). I na to smo se navikli. Kuće su se pretvarale u pansione, pa i u prave male hotele sa tridesetak gostiju. I to smo prihvatli i ostali verni našem Lastovu. Nije više bilo „one" tišine, „onakvog" mraka i „onolikih" zvezda, ali su zato naši domaćini bili, kao i nekad, dobri, pošteni i ljubazni. Sa mnogim gostima iz Zagreba, Ljubljane, Maribora, Sarajeva i darugih gradova sprijateljili smo se i razmenjivali čestitke o praznicima: „Sve najbolje, vidimo se dogodine na Lastovu!"

Sa domaćinima nismo bili samo prijatelji – sa njima smo se davno orodili, pa i okumili. Naučili smo da govorimo „po lastovski", a njihovoj je deci glavna letnja uzrečica bila „bre". Radovali smo se svakoj prinovi u porodici, slali poklone i čestitke, ožalili umrle prababe i pradede; na Lastovu se dugo živi. Išli smo sa njima u procesiji za Velu Gospu i na mise u crkvu, radovali se njihovim paketima sa pravim mandarinama i lumunovima, maslinjakom, lozom, vinom i usoljenom ribom...

O zimskom raspustu oni su bili naši gosti. Trudili smo se da im uzvratimo, ljubav, pažnju i gostoprimstvo. Kuvali smo im naša jela, vodili ih u pozorište, muzeje i crkve. Naša Margarita prvi put je u životu jela ćurku na podvarku, sarmu i prebranac, a nama su u Beogradu ponovo zamirisale tople lastovske fritule. Matiša je na našoj terasi u svoje prvo beogradsko jutro prvi put u životu ugledao ogromne snežne pahulje i sankao se i grudvao sa decom iz komšiluka, na brdašcu iza kuće. Ima Boga, radovali smo se, jer poslednjih godina sneg je retko padao u Beogradu. Tog januarskog jutra vejao je za sedmogodišnjeg Matišu sa Lastova.

Ne znam da li to ostrvo više volimo zbog njegove lepote, ili zbog dobrote i plemenitosti tih ljudi. Niko od nas nije kupio ni pedalj lastovske zemlje, niti na njoj bilo šta sagradio. Nije bilo ni potrebno, jer celo je Lastovo bilo naš dom. Tu nam je svako nazivao dobar dan i zaustavljao atumobil da nas poveze. Odbrojavali smo svoje beogradske dane i vreme delili na ono do Lastova i posle Lastova. Odlazeći na letovanje govorili smo da idemo kući. A kada se trajekt, sada već veliki i prepun automobila, približavao ostrvu, na milju smo već osećali miris mediteranskog rastinja, ruzmarina, borova i makije, miris naše drage i voljene kuće. Ubli... pristajemo. Virimo odozgo i tražimo naše domaćine. Da li će nas i ove godine sačekati? Naravno, tu su kao i uvek, mašu... Zagrljaji, poljupci; pitamo za novosti, kako je rodilo, kakvo je vino, ima li ribe? Jesu li svi zdravi, kakva je bila zima? Delimo poklone, milujemo decu, opet smo u našoj Zaklopatici, „našoj kući", našoj sobi. Ustajaćemo opet u svanuće da sa njima u polju povežemo mladu lozu, da oberemo „naše" jabuke malo putem, u prikolici traktora, a onda dva kilometra peške uzbrdo i toliko nizbrdo, sa slatkim teretom toplih, najzdravijih i najukusnijih jabuka na leđima. Ne dao Bog da i ovog leta gori! Ožalili smo sa njima svaki bor, voćku i vinograd, izgorele u mnogobrojnim požarima koje smo zajedno, garavi i na kraju snage, gasili i ugasili. Uzrok se skoro uvek znao: dva puta piroman, a ostalo ljudska nebriga i neopreznost...

A onda je došao ovaj požar i spalio sve. Nije više bilo vozova, brodova, aviona, pisama, paketa i telefonskih veza. Naši veliki „piromani" temeljno su obavili svoj posao.

Zvali smo, zvali i zvali, na stotine puta, okretali 050, a sa one strane samo „klik" ili tišina. Zvali smo preko Sarajeva, Mostara i Dervente, i oni najuporniji probijali su blokadu. Onda smo pozdravljali sve koje znamo i koje ne znamo, od svih koje znaju i ne znaju, govorili da ih i dalje volimo, da mi nismo zapalili ovaj požar i da se, ovako malobrojni, trudimo da ga ugasimo; da smo, kao i nekada, tamo, garavi i na kraju snaga, ali da se, uprkos svemu, nadamo da ćemo i ovaj požar zajedno ugasiti. Plakali smo. I oni su plakali i rekli nam to isto. A onda smo zvali sve naše beogradske Lastovce i rekli im šta smo im rekli i šta su oni nama rekli. Pričali smo i drugima koji nikada nisu bili na Lastovu šta smo im rekli i šta su nam rekli. Neki su nam poverovali, neki nisu. Svejedno, šta god da urade, pa makar nikad više ne bilo vozova, brodova, pisama i telefonskih veza, Lastovo i Lastovci će i dalje živeti u našim snovima i našem srcu. Znam da će i oni za nas reći to isto. Posle svih strahota, za početak je i toliko dovoljno.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine