Trojka

Zaokupljeni prištevima međusobnog podozrenja, ni Istok ni Zapad ne pomišljaju na to da su se odvajkada najdoličnije susretali i najplemenitije nadmetali ukrštanjem svojih rasnih grla. Srednja Azija je uživala u konjima kad još Egipat i Grčka nisu za njih znali. Grčka će svojedobnu neupućenost sjajno iskupiti ritmizovanim prikazima ovih ratničkih ljubimaca na frizovima u kamenu. Čak će i Olimp delimično preurediti u manjež. Do pojave engleskih punokrvnjaka, araberi će biti bez premca (po predanju, upravo je araber, glavom i vratom, bio obrascem za stilizaciju figure konja u šahu). Englezi, čuveni po konjima još za vremena Julija Cezara, priznaju da su u potku njihovih najdičnijih potkova utkana povesma tri istočna ždrepca, od kojih su dva bila araberi (jedan zaplenjen pri opsadi Beča 1683, drugi kupljen u Alepu 1710). Tek posle njih su u lozu pripušteni i evropski – napolitanski i hispanski – krvoslednici. Samo naivni mogu smatrati slučajnim da je sveti –orđe, koji na propetom belcu kopljem usmrćuje aždaju, poreklom baš iz Kapadokije, kao i to da je ovaj svetac najviše slavljen u Rusiji (kao Georgij) i Engleskoj (kao Džordž). O mestu konja u srcu Engleza možda najrečitije svedoči podatak da je prva knjiga rodoslova na Ostrvu uspostavljena 1973, sa genealoškim stablima čak iz 1660. Koliko se ljudi može pohvaliti da je toliko tamne šume prokrčilo prema vlastitim korenovima?

Istini za volju, konja ima raznih – od čilog paripa za kralja do Putalja koji samo Cigi valja, od teglećeg marvinčeta, čije srce jedva dostiže četiri kila, do rasnog trkača, čije vaga i svih šest kila. Ali, nije ni svako teglenje za bacanje. Ima prezanja sa ciljem obostranog uživanja čoveka i konja. Postoji – trojka. Danas prava retkost u svojoj postojbini, trojka je u svetskim razmerama oduvek bila jedinstvena – ruska. Iskonski ruska. Baš kao što je korida španska, ili lov na lisicu engleski, bez obzira na to što na mnogo drugih mesta na svetu ima i konja i bikova i lisica. Još koliko polovinom prošloga veka, trojka je bila beleg časovnih zona i rastojanja, otkucaj prostranstva ruske stepe (različite od mađarske "puste" i od argentinske "pampe"). Glasovita zaprega umela je da prevali i stotinu "vrsta" za tri sata. "A zašto baš tri konja?", zapitaće se uživači u startnim auto-zverima (isti oni koji se čude što se Rusi pri susretu tri puta celivaju). Zašto ne onoliko konjskih snaga koliko u širinu šora može da stane? Pa zato što kod trojke nije cilj razmetanje, već letenje (Gogolj je u "Mrtvim dušama", još 1842, naziva "pticom"). Neparan broj ždrebaca, sa jednim u osovini, jemči lako držanje pravca. A i prezanje tri konja na dve rude štedljivo je u odnosu na dvokolice (čeze, sulke), gde dve rude služe samo jednom konju.

Snaga jezdećih čilaša i lakoća vučenih kola (saonica) čine od trojke instrument za vragovanje, nešto poput "garmoške" uz koju se čarovito pleše. Gogolj veli da je samo u živahnog naroda tako šta moglo da nastane. I zaista, sve poigrava. Od konjskih griva i repova, preko remenja amova sa sjaktavim mesinganim pucama i visećih kićanki čije lupkanje raspaljuje konje, do oslikanog drvenog luka nad rudama i saonica prekrivenih duborezom ili živopisom. A tek svadbarska trojka! A povrh svega praporci. I bič, više radi priče sa onim pored čega se promiče i što se pretiče. Pogrešno je verovati da se trojka pregoni sa vetrovima-garaganima. Oni su stalno nastanjeni u grivama ajgira koji "gutaju sneg", kako vole konjari da promrmljaju u zanosu. Zabluda je isto tako da je uživanje u vožnji trojkom od Boga dato svakom ko skupi tri konja. Posvećenici-uživači (sve ređi, kao i ptičja vrsta zvana trojka) znaju da tajna nije u sabiranju, niti u računskim operacijama. Znaju oni da korisnici nisu dostojni stvaralaca. Jedno su draguljari, a drugo razmažene kaćiperke. Jedno su vinari, a drugo pijanci, kojima je svejedno čime zalivaju utrnule krajnike. Nema razloga da sa konjarima bude drugačije – najžešće uživaju kad ih niko ne gleda zadivljeno.

Tajna hitrije trojke nije u konju-zvezdi, nego u slogu srednjaka (Rusi ga zovu korenik, što bi, otprilike, bilo osnovnjak) i povodnjaka (dva priprežna konja s boka). Povodnjaci "daju" u stranu, povijenih vratova (neko bi dodao "labuđih", ali nam se ne čini da to poređenje pristaje pastuvskoj silini). Vozari obično kažu da se povodnjaci moraju sklupčati upolje zbog lepote. I zaista, zaprega trojke izgleda kao kraljevski ljiljan razbokoren u sudaru sa sto vragova (rogatih sigurno, a možda i repatih). Ali, nije u pitanju samo pusta lepota zbog lepote. Povodnjaci su "pokupljeni" i zbog toga da bi bolje potegli, da se ne "izvlače" na srednjaka. Uloge su jasne: srednjak, omeđen rudama, svojim marljivim radom upravlja trojkom, dok povodnjaci, uz veću slobodu bočnog gibanja, podnose veći teret. Pravedno. Ukoliko je trojka znalački složena, srednjak pod lukom ispruža noge u reskom kasu, a povodnjaci grabe galopom. Takav spregnuti ritam čini od trojke trio u muzičkom smislu. Praporci i topot slivaju se u jedinstvenu ariju. Uzgred, krasota ukupnosti nalaže da svi konji trojke budu iste boje (pamti se da su na Svetskoj izložbi 1910, u Londonu, oduševljeno bile primljene dve ruske trojke, jedna sa kulašima, druga sa vrancima).

U stepama černozema voronješke gubernije, u doba kad pozlata žitnog ležaja sablažnjuje čednu plavet nebeskog baldahina, susreću se i trojke na točkovima. Ali ona na salincima – kad je plašt snežnog pejsaža Voronježa beo kao oblaci sa gornje, Gospodnje strane, ili kao sama brada Gospodova, u bajkama sa srećnim krajem – ta je trojka onaj pravi vrtlog uživanja. Zimska se trojka razlikuje od letnje taman koliko je klizanje umilnije od kotrljanja i od njega bliže letenju. Kao što je izvesno da se praznik Roždenija Sina Gospodnjeg slavi zimi, tako je nedvosmisleno i da je naziv "ptica" izdenut zimskoj trojki. Čudnoj ptici-selici koja uživa u zimi. Ptici-izbeglici koja ne ferma začkoljice i granice. Jasno je i to da zimska trojka, iako se ne služi uz votku, uz nju bolje ide nego letnja. Samo oprezno u zavojima, jer su salinci na mnogo manjem razmaku nego što bi se po širini saonica moglo zaključiti.

Nema sumnje da su svi konji-ptice u rodu sa onim najčuvenijim među njima – Pegazom, rođenim iz krvi Meduze, kad joj je Persej odrubio glavu. Ko se poveze trojkom, bliži je poimanju predanja da je konja stvorio glavom Posejdon, razulareni bog mora. Taj će naslutiti zašto zapenjene kreste talasa ljudi zovu "belim konjima", zašto se kaže "jahati na talasu" i zašto strasti valja "zauzdavati". Uvideće da je trojka ptica Belog mora. Shvatiće zašto su baš njoj u slavu ispevane tolike pesme. A ako bude posrećen da ga Pegaz, uz koju kapku votke, uznese na Helikon, možda će svim tim pesmama dodati i svoju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine