Deset s lukom

Ne mogu da slažem pa da, ne trepnuvši, kažem da mi ta večera u "Hajatu" (ili beše "Interkontinental" ili "Jugoslavija"?) nije prijala. Sve je bilo izvanredno, čak. Od toga kako je postavljen sto, kako je serviran specijalitet kuće, do vrlo ljubaznog i veoma diskretnog osoblja, koje "čita" svaku vašu želju. I ukupna atmosfera je još jedan od razloga da se, sigurno, jednom ponovo pojavim u "Hajatu".

Ipak, nešto mi nije davalo mira.

Biftek je bio divan, ali... nedostajao mi je moj "Božur" (ili to beše "Orašac", "Kalenić", "Orač"?) i deset s lukom.

U "Božuru" je vazduh zadimljen od cigareta. Nema er-kondišna, nego se samo širom otvore vrata i eto svežeg vazduha. Čaršav na stolu je čist, ali ivice su iskrzane. Iz kuhinje dopiru mirisi roštilja i sitno seckanog crnog luka. Zimi – salate od kiselog kupusa. Domaćeg.

Kada sam u "Božuru", nikada ne žalim što ne sedim u "Hajatu".

Kada sam u "Hajatu", žao mi je što u tom času ne sedim u "Božuru".

Pretpostavljam da je takav inadžijski, možda pomalo namćorski stav, posledica čuburske duše. I čuburskih navika, iz detinjstva.

Odrasla sam u maloj ulici preko puta stare "Toplice". Malo niže bio je stari "Trandafilović". Ispod "Trandafilovića" – škola. U kraju smo se svi poznavali. Sretali se, dolazeći sa praznim porcijama i odlazeći sa punim iz ove dve kafane koje su nestale, baš kao i mnogo toga u Beogradu.

U moju kuću, u "višak prostora" uselila se brojna porodica, sa glavom porodice – pobednikom, dinarcem. Mi, starosedeoci, dobili smo, po zasluzi, manjak prostora i svakog jutra se budili uz oslobodilački slavodobitni usklik: "Ustaj, ovo je naša kuća!".

Zadržali smo, ipak, iskvarene navike velikosrpske buržoazije: bilo nam je važnije da kao porodica što više vremena provedemo zajedno, da uživamo u malim stvarima, pa makar to platili i time što ćemo, đuture, jednom u mesec-dva svratiti u "Toplicu" ili "Trandafilović". Za sto, ili sa porcijama.

Te razmaženosti i sebičnosti građanske klase, koja je radio-prenosima govora velikog vođe i raspravama sa plenuma pretpostavljala ono "deset s lukom", uz obavezno "molim", u čuburskim kafanicama nisu bile nimalo jasne pridošlicama.

Sto, prvi zdesna kako se ulazilo u stari "Trandafilović", odmah do prozora, u tim retkim trenucima zamenjivao bi nam sto iz kuhinje, koja je spadala u "višak prostora". A na stolu bi se pušili ćevapčići, ispečeni na ćumuru, mirisao crni luk, a za decu bi se uvek našla malina sa sodom.

Za Čuburu je sve to bilo potpuno prirodno.

Jer, na Čuburi se ranije živelo kao u jednoj porodici.

Posle su se pobednici proširili i njima je, sada, pripao i "manjak" prostora. Novi višak pretvoren je u novu sintagmu: prostorni komoditet. Za to se, uostalom, izborilo.

Mi smo se preselili.

Umesto "Toplice" zašumela je "Vltava". Umesto starog "Trandafilovića" podignut je novi. Moja ulica je, odmah po mom odlasku, asfaltirana. Pitomih Čuburaca je u njoj bivalo sve manje. Čubura se promenila.

Čuburci su se rasuli po različitim delovima grada i različitim kafanama izniklim umesto starih; neke stare su nestale zauvek, a nekima se stalno preti rušenjem. Ovih dana na redu je "Manjež"...

Inače, u kafane retko odlazim. Za mene je "deset s lukom" bio i uvek će ostati ritual i vrsta otpora vrednostima koje je silom uspostavljala oslobodilačka kasta, svesna da od poštovanja stava "Ovo je moja kuća" – tad il' nikad – zavisi budućnost njenih generacija.

Priznajem, ne sa malim osećanjem trijumfa, da se kuća srušila pre nego što su te vrednosti pustile korenje, pa sa zadovoljstvom i danas naručujem mojih "deset s lukom". Molim.

Neka biftek poručuju "nouveaux riches".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine