Bez leda, molim!

Svake godine sve je teže dobiti viski bez leda – dakle, čist, ili, svejedno, bez sode ili vode uopšte. Barmeni i konobaru bulje u vas u neizrecivoj neverici, a u Sjedinjenim državama taj problem već dobija akutne razmere.

Izgleda da su tamošnji barmeni, napuštajući pušačke navike, istovremeno napustili i naviku da razmišljaju; a kako verovati baremenu koji ne puši? Nikada neću zaboraviti jednog od njih, u starom Džordžtaun hotelu, D.C, kada sam tražio da mi servira čist Džek Denijels („Bez leda, molim!" - morate da izgovorite glasno, gledajućih ih pravo u oči kao sam Filip Marlou, inače ne pali). Čovek je bio zapanjen. A onda je nabacio jedan od onih „sve mi je jasno" osmeha – i to veoma širok – i usuo moj Džek D. u malu čašu (0,4 po evropskim standardima), svojski, do vrha. Otišao je zatim do drugog kraja bara i živo počeo nešto da šapuće na uho svom kolegi, pokazujući prstom u mene. Drugi Džek D. stigao je čim sam ga poručio, a treći je bio na račun kuće, što se u Džordžtaun hotelu nije desilo godinama, kako sam kasnije čuo. U međuvremenu, dok sam pijuckao prelistavjući „Soldier of Fortune", osećao sam se pomalo čudno, kao svinja usred Teherana: svi su buljili u mene.

Na to se još i možete navići, ali je krajnje teško navići se na gnjavatorski običaj da se led sipa u svako svakcato prokleto piće, gde god poželite da ga popijete. Ideja je očigledno američka i frojdovske prirode. Izgleda da je vreme umerenosti (obično zvano prohibicija) i predano bogorađanje priličnog broja crkava ostavilo duboke ožiljke na kolektivnoj američkoj podsvesti.

Amerikanci i dalje osećaju da je piće greh. Led u njihovim čašama nije tu da piće učini osvežavajućim. To je samo uvijeno licemerno opravdanje: piće je puno leda i ja u njemu ne uživam. A i ko bi u tako nečem mogao da uživa?

Ovaj neprikladan običaj proširio se diljem planete i mogu da se kladim da ima na milione ljudi koji nikada nisu osetili neuporedivi ukus čistog viskija. Žive u mraku, nesrećnici. Svuda, od Sajgona do Sarajeva i od Nigaragve do Angole, morate da naglasite, podviknete, prekorite, pripretite i čak podmitite pretarano revnosne barmene i konobare, ne bi li vam servirali viski kako valja, na tradicionalan način.

Izmišljotina zvana konzumentski led – suv, veštački – zatekla je viski već prihvaćen širom Carstva u kome sunce nikada ne zalazi. Britanski „imperijalistički kolonisti", kako ih danas zove levica – vojnici, državni službenici, trgovci i ostali – bili su suviše lukavi da bi verovali domaćoj vodi. Tek neznatan broj bakterija uništava se smrzavanjem. Sa bakteriološke tačke gledišta, Britanci su uspeli da osvoje i sačuvaju svoje ogromno carstvo samo zahvaljujući dobroj navici da viski piju bez leda. Svaki putnik u tropske krajeve to zna, osim Amerikanaca. To je i pitanje estetike: čist viski ide uz parobrode, vebli revolvere 455, tropske šešire, bakenbarde, lov na tigrove, Džozefa Konrada, Kiplinga i ostale. Čist viski je jedino piće za džentlmena. U redu, slažem se da neki ljudi jednostavno ne mogu da zamisle čašu belog vina bez kocke leda (jedna moja bivša žena imala je običaj da uspe belo vino u posudu za led i onda pravi kocke koje stavlja u belo vino). Slažem se i da je neophodno da votka bude ledeno hladna. Ali, pustite viski na miru, za ime boga! Ako niste ljubitelj tradicije, ponudiću i mnogo praktičnije objašnjenje: kad pijete čist viski, lakše je kontrolisati količinu. Led otupi čulo ukusa, jezik od hladnoće postane neosetljiv. Zato se Amerikanci i obeute tako brzo: previše leda. Poslušajte savet starih dobrih Britanaca, braćo u piću: čisto, bez leda, bez sode i ostalih sranja. Otkrićete taj neuporedibi ukus i umećete da razlikujete šta je dobro a šta loše piće kad su svi ostali već pod stolom.

Najzad, mi ozbiljni ljubitelji pića ne pijemo da bismo zaboravili. Pijemo da bisno se sećali, rekao je pesnik. Više o tome idući put.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine