»Alo, alo«

Dana 18. oktobra 1991, kada je hrvatska ratna televizija počela ponovo da emituje gore pomenutu englesku seriju kao prvi znak popuštanja ratne psihoze, prekinute su telefonske veze između dobrog dela delova bivše otadžbine. Time su do nogu potučeni građani koji su iz nužde, potrebe, zadovoljstva ili inata pokušavali da ono što je ostalo i dalje koriste kao komunikacioni prostor. Anti-Bel koji je smislio ovako sjajan potez mogao bi se meriti samo sa genijem bojkota slovenačke robe, ako nije reč o istoj osobi. Alo, alo – gerilci su se, doduše, u kratkom vremenskom roku pokazali kao snalažljiva i odgovarajuće opasna grupacija: čim su nevolje sa telefonima počele presecanjem linija kod Okučana – u šta još može verovati samo neko ko nikad nije video telefon – našli su nove mogućnosti: od telefoniranja u gluvo doba, preko čudnih brojeva u Bosni, preko satelitske stanice za Srbiju ili posredno, preko prijatelja u Sarajevu, Splitu, Prištini ili već negde i, najzad, posredstvom radio-amatera u Dubrovniku. Pripremljeno je i novo tajno oružje – elektronska pošta. Razmenjivali su se dva ili tri puta preneseni telefaksi sa kojih se jedva čita, u krajnjem očajanju su pozivani slučajni brojevi, uglavnom uspešno. Telefonske sekretarice su beležile najneobičnije poruke: "Ako si čovjek, javi na broj"... "Da li se u Karlovcu neko javlja na broj..."

Ljubljana je uvela linije, kako izgleda, preko Austrije, i ograničila razgovore na šest minuta: taman počneš epski tuliti što nema telefonskih veza, kad te glas – koji te je morao sve vreme slušati – upozori na to da vam je oboma vreme isteklo. Što se moglo u jednom smeru, nije moglo u drugome; o opterećenosti linija da i ne govorimo: dok prst ne zaboli, dok se ne zaspi sa slušalicom na ramenu. Da i ne govorimo o saradnji reakcionarnih krugova iz zemlje i inostranstva: autorki poznata g-đa P. iz Beograda dobila je posredstvom Sarajeva i Atine vest o srećnom stizanju svoje kćerke u Prag, a zna i za slučaj lociranja izgubljenih posredstvom Australije, faksiranje teksta iz Ljubljane za Zagreb posredstvom Amerike... Najveći broj linija bio je slobodan u Bosni, a najviše ljudi za vezu angažovano u Sarajevu, čime je ono, bar za kratko vreme i bar pred kraj, zasluženo priznato za prestonicu Jugoslavije.

A sad jeste kraj – grupaciji kojoj su najočiglednije oteta građanska prava, ravnopravno na celoj teritoriji, grupaciji "mešanih", neodgovorno rasutih i putujućih oduzeta je poslednja mrva iz "helsinške korpe": pravo na komunikacije i informisanje. Pobedili su oni od "kolevke, ognjišta i praga" (i hiljadugodišnje duhovnosti, ako se ne varam), čuvari rasutih kostiju, oni što nemaju dedu na Romaniji, tetu u Zagrebu i nona na Korčuli. Poraženi se nisu razbacivali deklerativnim jugoslovenstvom, gadio im se opšti etno-bluz, a i nisu imali vremena. Pokorno su prešli iz vozova u avione. Iz aviona u autobuse, iz autobusa u kola i kamione. Vozili su se preko Banjaluke, Virovitice, putem pa trajektom, pa putem, preko Italije u Crnu Goru, preko Mađarske i Austrije u Sloveniju, preko Bugarske u Makedoniju i preko Grčke u Italiju, do Istre. Izdržali su po tri strane carine, odnedavno i više domaćih, oduzeli su im stečeno, gotovinu na drugom mestu, stanovi su im u opasnosti, otpuštaju ih, zimske stvari su im ostale, u jednoj neprijateljskoj državi, a u drugoj su stranci ili emigranti, bez mogućnosti da unovče svoje čekove, unesu svoj novac, zamene ga, prežive. Najgore je to što sporo shvataju.

Sedam Bosanaca je dobilo godišnji odmor u Ljubljani, pa su krenuli da oberu kukuruz kod kuće, u blizini Kladuše: mina ih je raznela na izlasku iz Karlovca. Nisu razumeli da je vreme za ljude posebnoga kova, za projekciju u večnost, samo za one, kako u "Mladini" kaže "srpski intelektualac" Aleksandar Tijanić, koji su se borili protiv Hrvata, ili obrnuto. Budućnost definitivno nije u branju kukuruza (sem ako nije ono sa zrnom i okupatorom), još manje u pisanju tekstova, a ponajmanje u komuniciranju, sa veleizdajom u izgledu. Neki vernik će već naći otpadnikove telefakse na kojima izdajnički stoje imena, brojevi, datumi i rukom upisano "Hvala!". Jer takvi su se – nama, naravno, tuđi – brinuli što rukopisi kasne kad su verničke reči sluge zapisivale i od njih knjige pravile. Jer samo su nas još te zapletene telefonske žice zadržavale u hrljenju ka Evropi.

Zato, dok telefoni ćute treba smisliti alternativne načine komuniciranja, ostaviti magnetofon uključen u tišini i hvatati duše. Ili otvoriti prozor u određenom trenutku, kao u američkom filmu, i sa hiljadama drugih urlikati: "Besan/sna sam kao ris, i došla mi je snaga". Oba postupka su, zajedno sa dimnim signalima, teško izvodljiva u krajevima u kojima se puca, kao i za vreme vazdušne uzbune. No, postoji još jedan koji ću formulisati kao poruku već pomenutoj g-đi P.: "Mama, javi se L.-u iz Obrenovca što nam je radio parket. On je golubar".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine