Amsterdam

 

Ako bolje razmislim, ima mnogo više mesta za koja se neka (moja, u ovom slučaju) praistorija lakše povezuje s idejom uživanja, nego što je to Amstrerdam.

Fatu Hiva, na primer. Atol – atolčić, zapravo – usred Tihog Okeana, na kom je Tor Hejerdal došao na ideju da bi se na pitanje porekla "belih" Polinežana moglo odgovoriti jednostavno. Tojest, da su ti ljudi "nerazjašnjenog porekla" usred tog in the middle of nowhere dospeli koristeći se najprostijim načinom: plivanjem, odnosno plutanjem na splavu. Iz toga je, tamo negde oko 1948, postala ekspedicija Kon-Tiki i, takođe, jedna od dve-tri knjige koje znam gotovo napamet.

Katmandu, takođe. U eri trežnjenja od "hipija" gotovo bih ga zaboravio, da me od te vrste propasti nije spasao Stevan Pešić, kad se rešio da objavi knjigu koja se isto tako zove, Katmandu. I u kojoj – ako nigde više – Katmandu postoji.

Neki predeli u Kini, isto. Vidim ih, slučajno kroz Hokusajeve providne drvoreze (nema veze što on slika Japan, vidi se Središnje Carstvo): oštri vrhovi brda povezani belinom ručno pravljenog, maglovitog, svilenog papira: magla stvarnija od bilo koje čiji sam vonj osetio u nozdrvama. U kanjonu Jerme, davno, potom u novogodišnjoj noći pre dvanaestak godina, pored Save, zatim u Bosiljkinom čamcu na Premudi, jednom kad me je naterala da ustanem rano i bacin mriže pa što bude... Belina koja će nestati čim grane sunce, ostavljajući svakom ko je sam jasan ukus savršene sreće. U ustima, ne u pamćenju.

Lastovo, moram da kažem. Ono čega se sećam nema veze sa politikom bilo koje vrste: mi, "furešti", divlji uprkos urednom plaćanju svih turističkih dažbina, gasimo šumski požar. Nadleću nas "kanaderi", izručuju tovare vode koja se lako rasprši: moj slovenački prijatelj, "ideološki" (dakle: uzaludni) ribolovac, ne diže pogled sa spaljene zemlje. "Šta tražiš?", pitam. "Pečene ribe", kaže. Jednostavna nada: "kanaderi" sa vodom moraju da zahvate i mnoštvo ribe u svoje cisterne. Kad ih izruče na požar, one mogu biti samo kuvane (u vrelom isparenju) ili pečene (na usijanom kamenju). Nismo ih našli, priznajem. Požar je tada – i to je bilo davno – ugašen.

I Zadar, njegov Poluotok, zapravo. Mesto koje se može porediti samo s talogom kafe u šolji; u njoj se sakupio "soc" milenijuma. Pag, uvala Caska: isti ukus, ali kao pred vitrinom: tamo je nejasna istorija ostavila trag u uskom segmentu iz perioda krize Imperije: osim žrtvenika koji je Kalpurnija, rođaka Skipiona, republikanca i pobunjenika, podigla na placu svoje vikendice (tada se to zvalo villa rustica), jedino što se vidi na površini jesu tegule, rimske opeke ugrađene u dimnjake, kuće ili gustijerne današnjih vikendaša.

I to je propalo: malter koji nas vezuje valjalo bi da bude mnogo tvrđi od onog kojim su Kalpurniji robovi (pretpostavljam) ozidali kanalizacioni odliv, zvani kloaka, kojom sam, puzeći preko naslaga za koje nije prejako reći: naslaga vremena, pokušao da dospem u jednu od mnogobrojnih vrsta samoće. Kalpurnijin malter preživeo je 1800 godina. Ne znam koliko je trošan svaki naš.

U zovu daljine (kojem se radije odzivam no zovu divljine) čujem i druga mesta: Fajst na Kritu (tu sam video najveći Mesec na svetu), Mitimnu na Lezbu (gde nas je gazda "naše" kafane trećeg dana upozorio da posetimo i druge, inače će se njegove komšije naljutiti), Pil u Meseniji na Peloponezu (maslinova džungla strašnija od bilo koje filmske strave, ako u njoj noćite sami), Palm Springs u Kaliforniji (noćni bazen osvetljen podvodnim reflektorima, plivaju gole Crnkinje), Bikini arhipelag, Madagaskar, Nova Gvineja, Sejšeli... I Tahiti, bez obzira na tuberkulozu, sifilis i panoramu napravljenu od talasastog lima u "boljem", odnosno talasastog kartona u "gorem" slučaju. Dogodilo se da sam – malo ljutit, malo pijan, malo naduvan – prijatelju na rastanku opisao sliku savršene sreće: biti vlasnik benzinske pumpe u Dolini smrti, Arizona, USA. Otišao je, ali to nije bilo to. Ili se on te vrste sreće nije dokopao.

Najzad, otkud Amsterdam? Ne zato što je Holandija koliko do pre dvesta godina bila najveća pomorska sila sveta (i, prema tome, doprinela mom "poznavanju" daljina o kojima pričam), niti zbog mnoštva tolerisanih ako već ne i "dozvoljenih" sloboda nekadašnje "Države narandžastih patuljaka", ni zbog "odsustva" tzv. nacionalističkih problema, ni zbog Evrope (koja, uostalom, uopšte ne živi tu), ni zbog svetske budućnosti (što god to značilo)... Ima samo jedan razlog, koji traži dva objašnjenja, a predstavlja tri stvari.

Prva je: nikada do sada nisam bio u Amsterdamu. Druga: nikad, tamo od neke šezdesetineke, nisam uspeo da izbijem iz glave refren Brelovog "Amsterdama"... Treća stvar, drugo objašnjenje i jedini razlog: u Amsterdamu žive neki moji prijatelji. To je sve.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine