Vinetu

Howgh! Nema više!

Sa poslednjim stranicama na kojima je lebdeo čelični sjaj večnih lovišta nestajao je i dobri duh Vinetua. Nestajali su i poslednji dani ranog detinjstva, a ja sam se nevoljno okretala knjigama koje su mi nudile najrazličitije puteve da me uteše što Vinetua više nema; valjalo je samo izabrati.

Mamio me je ljubavnik ledi Četerli, a od njega odvraćala stroga bibliotekarka, pa još sa jakim crnim brkovima, valjda da me još „kako tako malu, a već..." zaplaši i sačuva od strahota koje me u svetu erotike mogu snaći. Pa me je, onda, kada sam ljubavnika već savladala, mamila hladnoća Čarobnog brega i nesrećna i pomalo tužno frivolna Madam Šoša. Onda sam od Aleksandrijskog kvarteta pokušala da načinim kvintet: nije išlo. Darel me je stalno izbacivao iz koloseka i gubila sam se u kolopletu istočnjačkih vrleti noći i uličica nalik na ćorsokake.

Kasnije sam shvatila zašto.

Sve se, nekako čudno, uklapalo u sliku većih lovišta u kojima sam ostavila Old Šeterhenda i Vinetua. Pa Inču-čuna i Nšo-či, jednog Lepog Dana...

I uvek mi je bilo čudno to kako da jedan Nemac Karl Maj uspeva da dočara lepotu indijanskih prerija i vrelinu daha rasnih indijanskih konja čija griva vijori i stapa se sa vetrom. Pa sam onda shvatila da on i nije morao da tamo putuje niti da se druži sa Indijancima, kao što je jasno da se ni Tomas Man nije družio sa Madam Šoša. Ali, s druge strane, da li je moguće da Dostojevski nije doživeo ama baš nijednu jedinu belu noć?

Kako logika teško ide zajedno s osećanjima, osetila sam potrebu za čistim naučnim objašnjenjima: nisu mi pomogli ni Frojd, ni Adler, ni Jung. Dosetila sam se da se privolim zlatnoj sredini, negde između Fromovog umeća ljubavi i neurotične ličnosti našeg doba Karen Hornaj. Ova poslednja nešto mi je postajala sve bliža. Razlog: da bih naučila da volim.

Mladost je prošla a ja sam redovno brisala prašinu sa mojih omiljenih knjiga, ne nalazeći vreme – a još manje vreme uživanja – da im se ponovo vratim. Rukom dodirnuti korice bilo bi, ponekad, kad nisam ispunjena negativnim talasima, dovoljno da se opet oseti uzajamno poverenje i draž prijateljstva. Samo jednu knjigu nisam držala sa ostalima: bila je to prva knjiga na čijim je poslednjim stranicama ostala i moja prva suza u tom svetu.

Vinetu.

Prolazeći tu skoro gradom i posle dugog vremena skupivši snage koja se tako uludo troši na sve, samo retko na opušteno lutanje knjižarama, naišla sam na mladog, zgodnog, zdravog i mišićavog Indijanca iz mog detinjstva. Stajao je u kompletu, i kao sin lovca na medvede, i kao lovac na blago u Srebrnom jezeru. Bilo mi je svejedno što me nije u knjižari sačekao sam, i onako nevin kao kada sam ga prvi put zagrlila kao prvog, i najdražeg.

Starost je iskustvo. Kupila sam ga, zajedno sa svim njegovim iskustvima, i platila – kreditnom karticom. Dok ne stigne račun, otkrićemo jesmo li se prepoznali.

Okrenula sam uvek najdraže stranice: poslednje.

Onda je još rekao:

"Ovde ćemo se rastati. Veliki duh zapoveda da se sada rastanemo. Ali mi ćemo se ponovo sastati, jer Old Šeterhenda i Vinetua ništa ne može rastaviti. Moram otići zbog neprijateljstva, a ti ostaješ zbog prijateljstva. No ljubav će me ponovo sjediniti s tobom. Howgh!"

To je – to.

Prepoznali smo se.

Odložila sam knjigu, ne pogledavši gde. Vinetu je stajao, onako sa dugom i prekrasnom kosom, kao grivom. Uz Karen Hornaj.

Podsvest smiruje njenu neurotičnu ličnost.

Između ove dve knjige, krijem se i ja.

„Hoćeš li uhvatiti neprijatelja? Kada ću te ponovo videti, dragi, dragi Vinetu...?"


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine