Srbovanje

Kažu da čovek ima tri stupnja ličnosti. najvećim delom je kao svako, u izvesnim ispoljenjima kao neko, a samo suštinom kao niko. Oni skloni srbovanju smatraju da pravi Srbin treba da ima samo ovaj poslednji (u njegovom slučaju najširi) prsten osobenosti, koji, zaklaćen, izaziva nadnaravno grozničavo stanje. Fenomen pojave te srbobolje (u akutnom stadijumu srbonajbolje) jedni smatraju bolešću, drugi strašću.

Možda ne prvi napadnuti, ali svakako na smrt zaraženi, jesu takozvani Srboši. Izdaleka i zajedno – prpošne junoše; izbliza – stidljivost upravno srazmerna telesnoj razbacanosti. Trapavi, preplavljeni gorčinom sopstvene izlišnosti, osetljivi na prekore koliko i na hvalu, kraju svoju ljudskost iza žbuna od brade, ispod krošnje šubare od crne ovce, natučene do obrva (pored šubare u obzir dolazi još samo „petrovka" od šajaka u boji umiruće trave).

Srboš staje pod zastavu crne boje, sa putačom od kostiju i belom lobanjom u sredini. Nekadašnje gusarsko znamenje, danas sretano još samo na bočicama sa otrovom i na mestima visokog napona, govori o rešenosti na sve (umesto opredeljenja za nešto). Ispisana poruka „Sloboda ili Smrt" potvrđuje očajništvo, jer se reč „smrt" odnosi na onog pod stegom.

Srboši se za kratkotrajno uživanje pripremaju od samog rođenja, kaljeni očinskim batinama, crnim slutnjama i još crnjim pretnjama: da će ih rastrgnuti besan pas, pretući u ispostavi, ukrasti Cigani usred bela dana, da će ih s leđa zaskočiti Bugari u dosluhu sa Ugarima, da će im one stvari ojaditi Šiptari, da im vrat vreba Hrvat. Duše smrznute oskudicom porodične topline, uvereni da je svaki gušter pile krilatog zmaja i da je greota ne ubiti skota i postati patriota, ti prednjaci iščašene mladeži zamenjuju prirodni rast pritajenom strašću palikuće svetskih požara. Jedva čekaju prvi juriš, da ih bavljenje neprijateljem izbavi od ličnog tiranina (sraha) i omili očevima koji su ih od sebe otpadili.

Da Srboš nije nikakav ološ, nego loše voljeno dete, otkriva se po pravilu prekasno, kad ga donesu sa ružom u čelu, na mestu kokarde, pretvorenog u recku na rabošu usred uživačkog leta u strasto-sferu.

Druga vrsta podložna srbovanju, takozvane Srbende, obično su taze trećepozivci, zadrigli (srbovanje se slaže sa trbovanjem); kosmati taman gde treba i glatki preko svojih moći, ni dugokosi ni bradati, ali uglavnom neobrijani i neočešljani i, sve u svemu, nekako zapušteni (muškarčine imaju preče brige od lickanja). Kafana im dođe nešto između hrama i domovine. U njoj se ispovedaju, propovedaju i zapovedaju. U njoj se, shodno sramoti da Srbin na Srbina ruku diže, služe sa obe noge, razmahuju stolicom, pa i samokres (kao pretnju krajobrazu) povremeno potržu, sve uz stručnost koja na srči počiva. Viđaju se kako teturaju unatraške (da ne bi nekom dali ispred sebe), u sitne sate (kad je na ulicama najmanje onih podlaca što ratarima otimaju industriju poratno). Ako se na muci poznaju junaci, po boci se motaju poroci: kafanske priče, gledane kroz lupu na dnu flaše, prelamaju se u motive dugunih boja.

Emocije zadriglog uvek su praćene mršavim razborom zvanim zadrtost. Kao sva bića oskudnog kulturnog opsega, kafanske tata-mate pravo su gradivo za temeljno fanatizovanje. Po onoj narodnoj da je bespamet najgori zulum i uz obaveznu zastavu da začini „prestavu" (što bi reko neki „presednik"), Srbende i veselje i patnju oglašavaju istim mrak-etingom – preglasno, iz čega se da zaključiti da u oboma podjednako uživaju. Potpuno zaokupljeni gostoprimstvom po svaku cenu, Srbende veštinu gostovanja smatraju puškinim dimom: jednostavno, svi koji se zateknu ima da se zabezeknu, da kleknu i na potpunu očaranost da im se zareknu.

Za razliku od dve pominjane vrste, treća, Srbadžije, nije lakomislena. Ne srlja u rulji na ulice (kao društvene zgure i legure). Oni niti pevuše, niti penuše. Tiho se roguše, jer srbovanje za njih nije hir, nego kult. Viđeni doktori nauka (prirodnih i neprirodnih), izricatelji neporecivih olovnih sudova, univerzitetski vajari mladih duša srboških, akademici koji su udarili glavom o strop društvene priznatosti, kivni što u svet ne mogu načinom kojim su dotle stigli, ovaj soj ljudi uživa u već viđenom, jer se samo napamet naučena uloga može i u mraku odigrati (time mrak postaje naš jatak). I njegova zaslepljenost objašnjava se naglim povratkom posle dugog boravka po podrumima narodne prošlosti.

Poznato je da tiranin crpe snagu iz nesreće u izgledu. Srbadžija je zadužen za najavu te nesreće. U odsustvu širokih pleća, on to čini nekom vrstom srednjoškolskog pismenog sastava – takav oblik mladi bolje razumeju, a i on sam, sa viškom zasluga i viškom međ nogama, usporava vlastito hlađenje pregrevanjem već od prirode usijanih mladih glava. Njegova križulja sa lakoćom ispisuje buduće čitulje. Ražaljen nad izbeglom nejači, podstiče arčenje svega što je ojačalo. Ispoljava pripadnost narodu najstarijem, a prikriva sklonost prema zanatu najstarijem.

Iako je sam smislio izreku „Zla pamet vodi u bespuće", narod uvek iznova naseda igri ozveravanja u više koraka. Prvo ide soul-faza ili, narodski rečeno, „smekšo sliku svoju": nagovaranje svih čestitih Srba na oplakivanje sopstvene sudbe klete. U trenutku kad od suza nabubrela slika preti da se podere, nagli prelaz na ćiriš-fazu; kaširanje slike na tvrdu podlogu jednodušnosti ugroženih. Treća, drum-boogie faza nije sasvim u nadležnosti Srbadžija. Oni samo pripomažu španovanje slike na već pripremljeni okvir doboša (sa krstatim ojačanjem na poleđini).

Poslednja faza, zna se, odvija se u znaku gostovanja hevi-metak grupa obeju strana.

Kad trezvenjak sluša pokliče Srbadžija-poklisara, pomislio bi da je Stari Ras kolevka svetskog rasizma, da je Lepenski vir Lepenov zavičaj i da je registarska tablica „BG" skraćenica od „bad quys". Otud osećanje Srbadžija da im trezveni ugrožavaju nebesko poslanstvo i da im se svim sredstvima mora na put stati. Ta (st)rasna mržnja prema svima koji odbijaju (ili naprosto ne umeju) da mrze, ta pomamna potreba da svi oni budu proizvedeni u kolebljivce, pa u kukaice, pa, ako i to ne upali, u izdajice, besprekorno je celishodna: na crnom pozađu izdaje jasno se ocrtava čvrsta kontura rodoljubačke žrtve, a kad kola kliznu niza stranu (što je samo pitanje vremena), uvek će se to ubedljivo objasniti baš tim zlokobnim zaleđem.

Nema sumnje da onaj koji preteruje sa srpstvom ima problema sa sopstvom, sa vlastitom ličnošću – ratove izazivaju oni koji su u ratu sa sobom. A čovek bez sopstva najlakše pada u ropstvo. Ostaje neizvesno da li su Srbadžije žrtve ili izazivač.

I tako, po ne zna se koji put, srbovanje – ludom ratovanje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine