Velosiped

Postoji li sprava verna kao pas, nečujna kao puma u gustišu, pouzdana kao štajerski konj, skladna kao Amatijeva violina? Pitanje drugo: postoji li mehanička sprava čiji rad izaziva stanje kontemplacije, uverava nas u to da smo apsolutno zdravi i, najzad, u to da smo pomoću nje postigli potpuni unutarnji sklad?

Postoji sve to u jednoj spravi nazvanoj velosiped ili bicikl. Ako se vernom čitaocu sklonom uživanju učinilo da pisac ovih redova preteruje, nije pogrešio. Do toga dolazi iz uverenja da ko jednom okuša umetnost uživanja na biciklu, nikad mu više neće pasti na pamet da su drugi hobiji sveobuhvatniji (sve i da jesu).

Velosiped je, kao i mnoge značajne stvari, otkriven u renesansi. Navodno je Leonardo prvi nacrtao bicikl – dabome, nešto slično današnjem pojmu tog aparata za povezivanje ljudskih mišića i mehaničkih sklopova. Bicikl je, u stvari, smišljen u ovom obliku pre oko sto godina, da bi sve do dana današnjeg jedva izmenio osnovna tehnička svojstva. Ipak, dva izuma bila su ključna: jedan je kuglični ležaj, a drugi pneumatske gume. Upravo zbog te dve nesrodne supstance – mešavine nerđaućeg čelika i gume napunjene ustajalim vazduhom – bicikl se smatra najefikasnijom spravom ikad izmišljenom. U pogledu odnosa bruto težine i brzine, bicikli su efikasniji od trkačkog automobila i ratnog aviona. Jedan bicikl omogućava vožnju od hiljadu kilometara za ekvivalent energije od nepuna dva litra benzina.

Međutim, sve to ne bi bilo dovoljno da bicikl postane idealan hobi. Jasno je da se u ovoj priči ne radi ni o dečjem biciklu, ni o biciklu za šampione Tur de Fransa, mada će i o tome biti reči, već o srednje ozbiljnom „višebrzincu" za putovanja na relacijama od 50 do 100 kilometara u jednom danu (pravo uživanje odvija se na toj relaciji). Slično zen-budističkoj praksi, a usuđujemo se reći i ljubavničkom iskustvu, bicikl sublimiše osećaj uzbuđenja, spokojstva i ispunjenja. Rađa fikciju letenja i beskonačne slobode. Ko se ni jednom nije vozio na otvorenom drumu, daleko od kućnog praga, nikada neće saznati zbog čega se u raznim japanskim veštinama govori o tome da je sprava samo povod, ili sredstvo, a cilj je sam čovek u borbi sa samim sobom. Na dugim vožnjama gubi se osećaj za mehaniku; biciklista stiče neobjašnjivo uverenje da šestari kao neki sedeći orao.

O svojstvima bicikla moglo bi da se govori mnogo, a da zauvek ostane tajna zbog čega ni jedan biciklista neće da prizna ni jednu manu ovog hobija. Primera radi, pisac ovih redova penjanje uz brdo nikad nije doživljavao kao nepriliku, već kao pripremu za furiozno spuštanje niz padinu, pri čemu se ukida osećaj prostora i vremena, a neuroze otpadaju kao blato sa točkova; prava priča o borbi dobra i zla svedena na pojam iskušenja.

Bicikl je, naravno, i korisna sprava. Tokom poslednjih sto godina korišćen je kao prevozno sredstvo, kao vojničko oruđe, kao trkački konj, seoska marva i kao vrhunska šminka. Najviše se upotrebljava u najrazvijenijim i najmanje razvijenim zemljama. To znači da će uskoro i kod nas biti glavno sredstvo prevoza. Njegova najvažnija tržišna osobina je da može da košta koliko i komplet knjiga za prvi razred osnovne, ali i mnogo više, čak nezamislivo mnogo. Zbog toga predstavlja idealno sredstvo za društveno spajanje i raslojavanje. Može da se vozi celog života, pa i onda kada se jedva stoji na nogama. Zbog toga je biciklizam jedan od najunosnijih sportskih biznisa. Nikad nije propala ni jedna fabrika bicikla, a ukupna zarada u svetskim okvirima veća je od svih sportskih industrija. Zbog toga proizvođači tretiraju bicikl kao predmet vrhunskog uživanja. To je uočljivo i na najjeftinijim modelima. Oni skupi imaju takvu tehnološku obradu i šminku da su u upotrebi zlatni farovi, svilena sedišta i plemenite legure premazivane bojama za svemirske brodove. Svako ko drži do sebe neće se zadovoljiti samo fabričkom serijom. Tražiće izradu rama prema anatomskim svojstvima, sedište rukom rađeno i ukupnu težinu jedva veću od cipela broj 45.

Naravno, modne ludosti dovele su i do „planinskih" modela, ali to je uživanje u koje se nismo upuštali. Kao što se vidi, upućeni smo na pretpostavku da su u izradi bicikla spojena iskustva holandskih brusača dijamanata, levantinskih trgovaca i čitalaca avanturističkih romana. Zbog toga može da se dogodi da se bicikl koristi kao rekvizit za modne revije, kao ukras u stanu i kao „glumac" u filmovima Žaka Tatija.

Lekari ga preporučuju kao idealno rekreativno i rehabilitaciono sredstvo. Biciklista ujednačava rad srca i pluća, harmonizuje pokrete i ujednačava metabolizam. Već posle tromesečnog treninga, običan građanin dobija želju da otputuje na olimpijske igre. Ipak, najvažniji je osećaj unutarnjeg očišćenja i nesputanog dijaloga sa samim sobom i prirodom kao takvom.

Što se tiče pisca ovih redova, on ne samo da vozi bicikl iz čistog zadovoljstva već o biciklu čita i piše sa istom strašću. U filmu „Brod ludaka" kaže se da su za sve krivi biciklisti i Jevreji. To je bila šala, a istina je da su biciklisti najbrojniji narod na svetu, a kada se nađu na jednom mestu izgledaju kao masonska loža na izletu dok izvode svoje rituale na otvorenom drumu i pod kapom nebeskom. Ukoliko mi neko predloži bolji hobi, rado ću ga usvojiti, ali bojim se da je trud uzaludan. U ovom slučaju i nije reč o pravom hobiju, već o umetnosti uživanja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine