Trileri

Svakom ovisniku od trilera unapred su poznata dva domaća pravila: ono što čini nije u nacionalnom interesu – jer se engleski još ne piše ćirilicom; i da svet, stvoren čitanjem knjiga, nikako nije identičan okolišu u kojem živi. Prihvativši oba postulata, uzbuđeni vlasnik najnovijeg bestselera miri se sa činjenicom da je Jugoslavija tek kap u okeanu i da, srećom, Englezi i Amerikanci odavno znaju gde treba vrteti burgijom: tamo gde špijuni rovare, ili bar, aktivno furaju masovni zločinci kao „Son of Sam".

Osuđeni da pod trilerima podrazumevamo „krimiće" (eufemizam stvoren pre mnogo decenija, u koji se pravolinijski uklopio i Kongres kulturne akcije u Kragujevcu 1972, kad su vredni omladinci na lomaču bacili romane iz edicije „X-100", „Zeleni dodatak" ili „Crni cvijet"), jer je Partija godinama smatrala da ćemo tako, lako, svi postati Mensoni, jedino nam preostaje da verujemo Džefriju Arčeru kad kaže: „Triler je najzaguljenija književna forma: u njemu nema metafora, nema nacionalnog zaloga, nema simbola. Postoji samo istina. I činjenice. U obliku mašte".

Zahvaljujući sekretarima Komiteta, ovdašnji narodi ubeđeni su da su „krimići" organizovano-oružani napad na državu: nekadašnja „Zelena biblioteka" (u kojoj su objavljivana dela Agate Kristi i Edgara Alana Poa), osnovana krajem pedesetih, bila je mučena dok nije izdahnula; sličnu sudbinu, nakon Pisma Izvršnog biroa SKJ, imali su i ostali „narodni neprijatelji", nesavesni da sudbina zemlje zavisi od količine metaka u njihovim romanima. Samo zato su u romanima edicije „X-100" posle „čistke" objavljivani „Hajduk Stanko" i „Nečista krv", tek kao monstruozni dokaz da od kriminala, čak i u ozbiljnoj literaturi, ne možemo da pobegnemo.

Naravno, niko nije postavljao pitanje „ko je ubio Sofku", ali na pitanje „ko je ubio krimiće" nije bilo decidiranog odgovora; eventualni manijaci upućivani su na inostrano tržište, nesvesno činjenice da je Jugoslavija rešila da raščisti sa „šundom" (omiljeni partijski pojam) koji joj se vraćao u obliku žive, real-soc-politike.

Taman kad su na Zapadu definitivno zaboravljeni Piter Čini i Miki Spilejn – koji su, u ovdašnjim okruženjima, imali status zločinca Hrkaća – porodila se generacija koja je s indignacijom zaboravila na šemu „ko je ubica" i pokušala, više nego uspešno, da politiku i zločin sjedine u formu scenarija prihvatljivog za čitaoca koji je imao tri čiste da raskrsti sa samim sobom; zato je, sasvim sigurno, literatura Zapada u poslednjih petnaestak godina za deset nautičkih milja ispred ovdašnjih uvaženih pisaca, nesposobnih da shvate da je svet – jedan, i da emociju nikako ne vredi deliti na „srpsku" i „hrvatsku", naročito ne na „kinesku" ili „američku".

Najnoviji talas trilera (Ross Thomas, Elmore Leonard, Joseph Wambaugh, Jeffrrey Archer, Ken Folett, Derek Lambert, Frederick Forsyth ili Marcel Monteciono) operiše s postavkom da je dobar roman informacija, plus zanat, plus mašta, plus sloboda mišljenja. Otud, verovatno, i ovdašnje nepoverenje u majstore profesije koji, bez frke, na Zapadu prodaju po milion kopija, da bi, eventualno, u Jugoslaviji, završili u „Noćnom programu" odakle, razume se, povratka nema.

Čitanje i uživanje u trilerima vrsta je protuprirodnog bluda; viša faza šaha kao misaone igre; otkopavanje stilskih polja po kojima vešti na rečima i na delu, pisci-profesionalci domaćim kreaturama/kolegama dokazuju samo jedno: lako je pisati nacionalni roman, teško je raditi triler.

U novom trileru, sa svojom podvrstom „politički triler", ništa nije unapred zadato; junaci nisu heroji kao Milan Paroški; nisu ni toliko hrabri kao Mihalj Kertes; naprotiv, kao u romanu „Crosskiller" (Marcel Montecino), glavni lik je ostareli detektiv, Jevrejin Gold, kojem sav mehanizam čovečanstva ide na nerve do trenutka kad shvati da pred sobom ima neprijatelje/fašiste; na globalnom planu – istina, na lokalnom – akcija, mogao bi da bude, ako se složimo, i novi poklič za trilere, u našim budalastim okvirima kastriranim za pokolenja koja, izgleda, na žalost, neće ukapirati šta im poručuje izvesni Joseph Wambaugh.

Kako to nije ni „srpska", ni „hrvatska" književnost, trileri će ostatati ljubav onih zanesenjaka koji su uvereni da je „ljudsko" jače od „nacionalnog"; zatvoreni po svojim sobama, kasno uveče, i dalje će uživati u dogodovštinama tuđih života, pokušavajući, ne retko, da nađu paralelu sa svojim drugim „ja" koje beskonačno luta stranicama ispisanim na engleskom.

Ili, što bi detektiv Gold rekao u originalu: „Don´t play soldier with me, son. You might hurt yourself".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine