Grčka kuća

Zahvaljujući prethodnoj vladi, u Grčkoj, a posebno Atini, donekle je zaustavljeno besomučno rušenje starijih kuća da bi se zamenile luksuznim betonskim kockama; namnožili su se ponekad patetično mali pešački prostori sa prašnjavim zelenilom, obnovljena je Plaka, centar novovekovne Atine. Program je postao moda, pa se danas po celoj Grčkoj mogu videti kuće sa crepovima, drvenim tremovima i belo okrečene. Pa čak i ako ponekad prizemlje stremi Pindu a terasa Kikladima, želja da se ostvari ono što Grci zovu litotita (skromnost, oskudnost) je vidljiva.

Estetika siromaštva je nešto što putnici relativno brzo nauče, posebno ako su prethodno bili izloženi estetici klasičnog. Na kraju rezultat strasti opominju uvojci lorda Bajrona u vitrini atinske biblioteke Genadion. Ali pre toga je uživanje i za same Grke koji – kao sve zajednice opsednute progonima, seljanima i ratovima – mnogo polažu na pokretno bogatstvo. Bogate atinske kuće su toliko nepodnošljivo pune srebra, ikona, antičke plastike, tepiha i sličnog, da je težnja ka jednostavnosti izvan toga pitanje postizanja osnovne ravnoteže. Paradoksalno, sirotinjska grčka kuća jednako je dostupna bogatima kao i većini ostalih: dovoljno je da umesto svojine steknu prijateljstvo.

Za samo nekoliko sati klackanja po zaboravljenom putu, ili tridesetak sati ljuljanja po besnom moru, dolazite do kamenite epirske kuće ili do ostrvske kuće dopola izdubljene u steni. U obe kuće nameštaj je nepotreban: ili se spava na ugrađenom minderluku a stvari ostavljaju po dolapima, ili su ležaji uzidani, a stvari se ostavljaju po nišama koje su po volji izdubljene u kamenu. U obe kuće obilato je upotrebljen kreč, masna boja i boja za beton, najčešće u nekoliko slojeva: moći ćete da čitate hromatske hirove vlasnika u poslednjih nekoliko decenija, sa nesumnjivom dominacijom tamno-tirkiznog ili „grčkog plavog".

Uklonjeno je sve suvišno (pločice, parket... struja), a najnužnije u tom savršeno improvizovanom prostoru dobija status umetničkog predmeta: rešo za kafu sa peskom koji se usijava i u koji se zatakne džezva za jednu šolju: oljuštena boja na metalnom stolu; plastična zavesa; metalna pločica sa likom Svete Paraskeve, u živim kič bojama; sasušeni nar na metalnom tanjiru.

I biljke ove kuće su skromne, ili ih bar takvim smatraju u mediteranskoj klimi: muškatle u starim konzervama za maslinovo ulje (nazire se ime firme, obavezno „klasično"), glicinije, bugenvilije, hibiskusi. Ako u kući ima tekstila, to je onda još uvek najjeftiniji ručno tkani pamuk, koji zadržava miris sunca dok se suši, pomalo grebe i donosi zdrave snove.

Koja uživanja pruža grčka kuća? Stalno provetravanje, pre svega, fizičko i psihičko: reumatični i migrenozni izgube sav stečeni rafinman svojih bolesti i jednostavno ih zaborave uz meltemi koji leti duva 24 sata bez prestanka, a namćori počinju komunicirati i po imenu se obraćati svoj tridesetorici ostalih stanovnika sela. Grčka kuća nije za ljubav i ušuškavanje: ona je za privremeno monaštvo, slikanje, pisanje ili prosto upijanje. Kada sneg prestane padati, ili kad sunce prestane peći, silazi se na trg, platia, koji, bez obzira na geografski položaj, mora imati platan, kafanu i starce. Tu se uz uzo i meze obave poslovi svetske politike. Isto tako se prisustvuje svadbama, pogrebima i panađurima, jer grčka kuća je kuća u zajednici, koja vas pamti i ako ste pre deset godina samo prespavali tu: vrlo prijatna zamena za besmrtnost. Ne podnose je svi podjednako dobro: komforni odlaze na Svetu goru, poneki zapadnjaci (posebno Englezi) lako podležu „grčkom ludilu", zapuštanju uz alkohol i potpuno gubljenje radoznalosti.

Grčka kuća je hladovita, tvrda, tiha i zahteva stanovnika koji će umesto mehaničke muzike sam prebirati po gitari, baglami ili sanduriju, koji će se hraniti skromno i ostavljati božjim bićima, koji će svake nedelje okrečiti ponovo svoje dvorište i deo sokaka. Za uzvrat, stanovnik grčke kuće za najkraće vreme postaje umetnik u opservaciji, toleranciji i kreativnom lenstvovanju. Grčka kuća uspeva da pretopi i individualizuje otpatke savremene civilizacije, jer ih ne nagomilava i ne proizvodi.

Nigde drugde u Evropi granica između kiča i laičke umetnosti nije tako bliska i, ponekad, nevidljiva. Uostalom, jedino se u Grčkoj mogla pojaviti enciklopedija kiča. Nešto onako lepo... Koja je nedavno prevedena i na engleski. Ovaj obiman posao, za koji je uvod napisala bivša ministarka kulture Melina Merkuri, obavio je veliki tim pisaca, kritičara, umetnika, istoričara i sociologa, ne zaboravljajući državni i nacionalni kič u posebnim poglavljima. Grčka kuća upotrebljava i kič kao izražajno sredstvo, ponavljajući poruku za svog stanovnika: tema i motiv su nevažni, važni su struktura i povezivanje. Kao izrazito nemoderan model, izvan fjoritura postmodernizma i neobaroka u uređivanju kuće i načina života, grčka kuća, monaška i vanvremenska, može se ostvariti bilo gde, posebno u duhu. Malo ko će se usuditi da je kopira u kulturi gomilanja predmeta i stvaranja potreba, čak i ako vlada ekonomska kriza, čak i ako su njene finansijske prednosti očigledne.

Grčka kuća, konglomerat nomadskog osećanja za tekstil, sedentarnog za kamen i drvo i mediteranskog za boje, subverzivna je i destruktivna za malograđansku pohlepu i zatavorenost. Grčka kuća je kuća koja putuje: ako ste jednom putovali do nje, putovaće uvek sa vama.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine