Volite li šah?

Svi čitaju o Kasparovu i Karpovu, ili, ako smo na domaćem terenu, o Nikoliću, Ljubojeviću, Alisi Marić... No tih nekoliko desetina imena s rezervisanim mestom u medijima samo su kap u moru šaha.

Svakog trenutka širom sveta na hiljade ljutih suparnika bez titula i rejtinga igraju svoje mečeve bez novčanih nagrada isto toliko strasno i zaneseno kao oni velikani.

U ovom našem podneblju, malo ko ne zna da igra šah. Možda ne igra, ali osnovna pravila i kako se figure kreću – to zna. Pitajte ljude oko sebe, uverićete se.

Neki dan, priča mi sused: "Pobedio sam ga prošli put sa 27:16, a neće da prizna da sam bolji". Obično zasednu petkom popodne, pa teraju do jutra. Umesto komentara, ispričam mu vic koji među šahovskim vicevima najviše volim. Elem, dođe prijatelj u posetu i zatekne domaćina kako igra šah sa psom. "Pa to nigde nema", kaže, "taj je pas fantastičan". "Nije baš nešto naročito", uzvraća domaćin. "Nalupao sam ga sa 7:2".

Zaustih da pitam suseda zašto voli šah, ali bilo je prirodno da prvo sebi postavim to pitanje. Ne mogu se pohvaliti da sam našao odgovor. Pročitao sam mnoge definicije šaha. Uglavnom se opredeljuju u dilemi je li šah umetnost (stvaralaštvo) ili sport (borba). Svakako je i jedno i drugo, i još mnogo toga "trećeg" i "četvrtog"... Ako su individualni sportovi – simulacija megdana, a ekipni – simulacija rata, šah je, čini mi se, simulacija života: i ograničen i neiscrpan, i zakonit i nepredvidljiv, i zna se šta je i ne podaje se definicajama, i, nadasve, bogat, prebogat.

Beli može na dvadeset načina da odigra prvi potez. Crnom za odgovor takođe stoji na raspolaganju dvadeset poteza; to je ukupno četiri stotine mogućih pozicija. Posle drugog poteza (a izračunavanje, ovako, "peške", moralo bi potrajati mnogo duže nego što treba da se napiše ovaj tekst), može nastati ne manje od sto hiljada pozicija (i ne više od dvesta hiljada). To je gruba procena.

Progresija se iz poteza u potez nastavlja. Broj varijanata, u principu, nije neograničen, ali su granice tako daleke, a brojke tako velike, da nijedan današnji kompjuter nije u stanju da ih savlada, makar mogao da obavi nekoliko stotina, čak nekoliko hiljada operacija u sekundi.

No, jednog dana kompjuteri će odigrati najbolju moguću partiju. Verovatno se to neće dogoditi za života sadašnje šahovske generacije, pa je Kasparov u pravu kada kaže da ga kompjuteri ne brinu, ali, jednom će se to dogoditi. I kada se ta "apsolutna partija" bude odigrala, dobićemo odgovor na pitanje da li belom "sleduje" pobeda, ili je ishod nerešen. Usput će, verovatno, vrhunski šah umreti.

Nekakve paranoične magle vuku se oko tog vrha, barem otkako je, u posleratno vreme, šah postao više od igre i slave: politika i veliki novac. U Bagiju, na Filipinima, Korčnoj se ozbiljno žalio da ga Karpovljev parapsiholog Zuhar mentalno ometa iz gledišta. Tokom njihovog sledećeg meča u Meranu, Ialija, iz Korčnojeve okoline lansirane su pretpostavke da Karpov u šupljem zubu, pod plombom, ima minijaturni radioprijemnik, pa u toku partije prima instrukcije od svog štaba, iz obližnjeg hotela.

Zanemarimo tehničku stranu ove besmislice. Vrhunski šahisti dobro znaju šta sekundanti mogu, a šta ne mogu. Oni dobijaju "domaće zadatke", pre svega, analizirajući prekinute partije i varijante otvaranja za koje se pretpostavlja da će ih protivnik zaigrati. A da svom principalu pomažu dok sedi za tablom – to ne mogu, čak i da ne postoje tehničke teškoće. Prvo, zato što nisu na njegovom šahovskom nivou; drugo, i kada bi svojom brojnošću nadoknadili razliku u šahovskom kvalitetu, oni ne funkcionišu u takmičarskim uslovima, rade "na hladno" i ne postižu onu stvaralačku temperaturu koju takmičar ima za tablom.

Indirektno sam se o tome osvedočio na trećem meču između Kasparova i Karpova, u Lenjingradu, 1986. Pred kraj meča, pri izjednačenom rezultatu, partija koja je praktično odlučila ukupan ishod, bila je prekinuta u povoljnijoj poziciji za Kasparova. Posmatrao sam kako Bronštajn, Tajmanov, Suetin i još nekoliko mlađih matadora sovjetskog šaha preoravaju tablu dobrih pola sata. Nisu našli dobitak za Kasparova. A šampionov šofer je već znao, i to došapnuo nekim jugoslovenskim poznanicima, da Kasparov forsirano dobija. Rekao mu je to dok su se vozili kući.

Što sekundanti i analizatori ne mogu, kompjuter će jednog budućeg dana moći. Pa ako zbog toga vrhunski takmičarski šah izgubi smisao, nepregledno šahovsko more ipak se neće promeniti. Bibaće se kao što se sada biba. Sused će pobeđivati suseda sa 27:16, ili će biti obratno, nastaviće da igraju zato što obojica vole šah i ne postavljaju sebi i drugima suvišno pitanje: zašto.

Jedino za psa neće biti mesta, osim u vicu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine