foto: a. anđić

Crna Reka i kult batine >

Uloga motke u kolektivnoj svesti

Iako se Srbija nalazi na kontinentu čiji je veći deo usvojio zakone protiv fizičkog kažnjavanja, slučaj "Crna Reka" inspirisao je mnoge da iz svojih mentalnih arhiva izvuku poslovice, motke, pretnje, zaklinjanja i predanja u kojima je batina neprikosnoveno sredstvo ubeđivanja

Još od trenutka kada je "Vreme" objavilo snimak prebijanja u Duhovno-rehabilitacionom centru Crna Reka, bilo je onih koji su tvrdili da sa "narkomanima ne može drugačije". Kako se priča razvijala, takvih je bilo sve više. Postepeno, bar sudeći prema "glasu naroda" u TV emisijama i na internet forumima, moglo se zaključiti da je u Srbiji podjednak broj onih koji opravdavaju nasilje u određenim situacijama i onih koji mu se protive bez obzira na okolnosti.

Ispostavilo se pritom da mnogi još nisu u stanju da zaborave načela srednjovekovne pedagogije.

Posle svega, ostaje pitanje da li je takva pedagogija neka naša specifičnost ili bi priča o Crnoj Reci, i da se dogodila negde drugde, izazvala slične komentare. Konačno, ostaje možda pitanje svih pitanja: da li je ikakvo čudo što se Crna Reka desila baš ovde?

RATNIČKA KAZNA: Još sredinom prošlog veka, naučnica Vera Erlih praktično je dokazala da je Srbija mesto na kojem se fizičko kažnjavanje prilično ceni. U knjizi Jugoslovenska porodica u transformaciji, objavljenoj 1971. godine, ona navodi da se za batine opredeljuje 75 odsto roditelja u Hrvatskoj, 80 odsto roditelja u Bosni i Hercegovini, i neverovatnih 90 odsto u Srbiji. Još su porazniji rezultati u kategoriji "izuzetnog fizičkog kažnjavanja", odnosno kažnjavanja koje se dešava često i koje je veoma surovo: u vreme ovog istraživanja, takvoj formi "vaspitavanja" pribegava 12 odsto roditelja u Makedoniji, 20 odsto roditelja u Hrvatskoj i čak 40 odsto roditelja u Srbiji.

Iako tokom poslednjih nekoliko godina nije bilo validnih komparativnih istraživanja, rezultati onih koja su sprovedena samo u Srbiji dovoljno su ilustrativni i jasno pokazuju da se od sredine XX veka na planu fizičkog kažnjavanja nije mnogo promenilo. U anketi sprovedenoj u novembru 2008. u Vranju i Beogradu, o batinama kao neefikasnoj vaspitnoj metodi izjasnilo se 54,1 odsto ispitanih, 32,4 odsto reklo je da ih povremeno odobrava, a 7,1 odsto istaklo je da su batine neophodne u vaspitanju. Četrdeset odsto, dakle, smatra da je batina sasvim prihvatljivo, ako ne i nezaobilazno vaspitno sredstvo.

Razlozi za ovakvu situaciju i ovakva shvatanja odavno su tema psiholoških, etnoloških i antropoloških studija, a većina naučnika saglasna je da na "kult batine" u Srba istovremeno utiče više faktora. Pre svega, u pitanju je takozvana ratnička kultura. "Izrazitim fizičkim kažnjavanjem podstiče se ratnički duh deteta, kod njega se razvijaju izdržljivost, čvrstoća i agresivnost", objašnjava u razgovoru za "Vreme" dr Žarko Trebješanin, profesor Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Po njegovim rečima, psihoprofil osobe koja se zalaže za primenu fizičke sile nije baziran toliko na pojedinačnim karakteristikama, već pre svega na patrijarhalnoj kulturi u kojoj se ta osoba formira: "Deca se vaspitavaju da budu uspešna u toj kulturi, da budu deo autoritarne porodice u kojoj je poslušnost glavni cilj i najveća vrlina. Batina se pokazala kao najefikasnije sredstvo za dostizanje tog cilja. Uz njenu pomoć deca nauče da cene moć. S druge strane, na taj način se detetu slomi volja. Kada kasnije to dete poraste i dostigne moć, onda i ono može da tuče."

Pri svemu tome, potrebno je imati u vidu i istorijske činjenice. Primera radi, u gorenavedenom istraživanju Vere Erlih, upadljiva razlika između Srba i Hrvata ne može se objasniti toliko razlikama u (ratničkom) mentalitetu, već okolnostima: za razliku od Hrvata, koji su u ne tako davnoj prošlosti, u sklopu Austro-Ugarskog carstva, imali priliku da se za svoja prava izbore pred sudovima i institucijama sistema, Srbi su u vreme turske vlasti bili prinuđeni da primenjuju druge "metode ubeđivanja".

RUKE, MOTKA, TANJA: Sve to, međutim, samo donekle objašnjava "bisere mudrosti" koji su se tokom prethodne nedelje rasipali u svakom TV studiju i na svakom mestu gde je bilo omogućeno iskazivanje stavova o fizičkom kažnjavanju narkomana. Najzastupljeniji su bili ljudi koji su direktno ili indirektno iskusili batine. Izvesni P. T. tako je konstatovao da su "batine ne samo opravdane već i krajnje neophodne", što on dobro zna jer je i sam "prošao kroz fizičku torturu". Majka jednog narkomana konstatovala je da je "bolje u Crnoj Reci s batinama, nego u kovčegu ispod zemlje".

No, dok su ovakve teze donekle i razumljive, bilo je i onih koje zaslužuju istaknuta mesta u antologiji nonsensa. Na internet forumu jednog tabloida, čitalac piše: "Ne znam stvarno šta ste digli toliku frku na crkvu zbog batinanja i narkomana, dok u isto vreme imate svakodnevna prebijanja žena u zemlji Srbiji, a od strane sopstvenih muževa i dece. Batina jeste iz raja izašla, skrivili su sigurno i ti narkomani i žene zbog npr. preljube, ali i jedno i drugo ukazuje na nepostojanje sistemskih, čvrstih zakona, i organizovanih institucija koje preventivno rešavaju ovakve stvari. Drugim rečima, zatvor za batinaše, ili preventivni državni centri koji se bave problemom narkomanije, prostitucije i sl." Pošto su internet forumi "otvoreni za sve", nekako se i očekuje da se bar povremeno pojavi šizofrena teza, da bar povremeno neko istakne kako su "skrivili i narkomani i žene zbog npr. preljube", da neko istovremeno opravdava batine, ali i poziva državu da ih spreči. Ono što se nije moglo očekivati jeste da će na mestima koja nisu "otvorena za sve" biti još većih mentalnih gafova.

U tom smislu, briljirala je glumica Tanja Bošković koja je 28. maja u jutarnjem programu Studija B objasnila tajnu evolucije i vaspitanja: "Bog je čoveku dao dve ruke i motku... Molitva, molitva, molitva, ali kad vidite da je on nedokazani stvor – onda uzmete motku." Da gošća ne bi ostala usamljena, voditeljka se, istina ne tako slikovito, takođe založila za to da u nekim slučajevima samo batina pomaže. Pošto je prethodno veče na RTS-u emitovana emisija u kojoj su batine opravdavali roditelji narkomana iz Crne Reke, ona je konstatovala da joj se zbog te emisije "od sinoć sve okrenulo za 180 stepeni". Napori novinara Aleksandra Gajšeka (koji je takođe bio u studiju) da primiri kako gošću tako i osvešćenu domaćicu programa, ostali su bez uspeha – ipak, njegov glas razuma bio je zaista dragocen, pre svega onim gledaocima STB-a koji su navikli na drugačije tonove.

Šta je to što je ove ljude opredelilo da se zalažu za batine? Konačno, ratnička kultura i ratnička istorija trebalo bi da utiču na sve nas, a ne samo na neke. "Ako bismo pokušali da napravimo neku vrstu psihološkog profila osobe koja redovno primenjuje fizičku silu u vaspitanju dece ili u komunikaciji sa partnerom, iznenadili bismo se koliko je teško napraviti jedinstveni profil takve osobe", kaže za "Vreme" dr Jelena Vlajković, profesorka na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. "Fizičkom nasilju sklone su i one osobe koje već na prvi pogled deluju grubo, koje zahtevaju neprikosnovenu poslušnost od svoje dece ili bespogovornu odanost od partnerke, ali i one osobe za koje okolina veruje da ‘ni mrava ne bi zgazile’. Što se tiče uverenja da je uvek reč o osobama koje su i same bile fizički kažnjavane u detinjstvu, i ono se menja, ali ipak i dalje postoji pravilo da ‘nasilje uvek rađa nasilje’."

GLUPOST I GRESI: Osim opšteg mesta da je "batina iz raja izašla", oni koji se zalažu za fizičko kažnjavanje ovih su dana ponavljali još dva glavna argumenta: onaj po kojem čak i Biblija propoveda batinu kad je to neophodno i onaj po kojem je batina poslednje sredstvo prevaspitavanja. Teza o Bibliji kao mestu na kojem su batine ocenjene pozitivnom ocenom nije nova i nije domaći specijalitet. Naprotiv. Često se po belom svetu pojavljuju oni koji seciraju Sveto pismo i u njemu nalaze baš ono što im je potrebno – u ovom slučaju, preporuku za fizičko kažnjavanje. U tom smislu možda je najzanimljiviji slučaj novozelandskog hrišćanskog udruženja Funkcionalna porodica, koje je u julu 2006. pozvalo roditelje da neposlušnu decu obavezno tuku. "Tucite decu od deset do 15 minuta. Biblija to dopušta, pa čak i preporučuje, da bi dete izbacilo greh iz srca. Umerene batine su dobre i za decu i za vas. Svrha batina je da iz dece budu izbačeni glupost i gresi, kako oni ne bi postali deo njihove ličnosti. Bes deteta posle dobijenih batina je znak da ga niste dovoljno tukli", preporučuju u svojoj brošuri hrišćanski orijentisani "pedagozi".

Slična stvar propagira se i na nekim ovdašnjim veb sajtovima koncentrisanim na pravoslavne vrednosti. I tu se do iznemoglosti ponavlja, recimo, sledeće: "Da istučeš svoje dete je zapravo zakonom zabranjeno u nekim zemljama. Mnogi roditelji se boje da istuku svoju decu jer neko može da ih prijavi i da im deca budu oduzeta. Ne želimo da nas pogrešno shvatite – ni na koji način se ne zalažemo za zlostavljanje dece. Dete nikada ne treba da bude fizički dicsiplinovano do te mere da mu to pričini fizička oštećenja. Prema Bibliji, međutim, primereno i ograničeno fizičko kažnjavanje dece je dobra stvar, i doprinosi dobrobiti i ispravnom odgajanju dece". Sledi nabrajanje biblijskih stihova koji propagiraju batinu, sa sve numeracijom. Problem, međutim, nastaje kada tu numeraciju uporedite s originalnom Biblijom: od ukupno 13 navedenih segmenata Biblije u kojima se, navodno, pominje blagodet batine, "Vreme" je pronašlo svega dva mesta na kojima se batina zaista pominje u tom kontekstu. Sve ostalo su stihovi koji veze nemaju s kažnjavanjem. U prevodu, pisci teksta su lagali. Prosečan čitalac verovatno će im poverovati na reč i biti ubeđen da se u XY biblijskom poglavlju zaista priča o batinama – što bi proveravao, kad tu tako piše. Prosečan komšija tog prosečnog čitaoca potom će od njega slušati kako Biblija "propoveda batine" i stvar se već tu otima kontroli. Poput svake lažne vesti, i ovo lažno tumačenje doći će do hiljada ljudi, a zatim i do hiljada njihove dece, odnosno delova njihovih tela zgodnih za propagiranje Božje reči. A šta kaže Biblija? Na nekim mestima zaista se navodi da je batina zgodna metoda vaspitavanja i kažnjavanja: "Prut i kar daju mudrost, a dete pusto sramoti mater svoju"; "Na usnama razumnoga nalazi se mudrost, a batina je za leđa nerazumna čovjeka"… Ipak, daleko je od pameti reći kako hrišćanstvo odobrava fizičko kažnjavanje. Stihovi koji na to upućuju više su nego retki, a Biblija je i inače štivo podložno različitim tumačenjima.

Pored biblijskog, istican je ovih dana i argument o tome da su batine u redu kada je prethodno bezuspešno primenjeno sve drugo. Profesorka Vlajković ističe da je upotreba sile "uvek znak nemoći onih koji tu silu primenjuju" i da "ne postoji nijedna situacija koja može i sme da se razreši jedino fizičkim kažnjavanjem". Sličan stav zastupa i profesor Trebješanin. "Preko 90 odsto roditelja bar je jednom upotrebilo silu. To je loše, ali ponekad postoji fenomen nužnog zla. Ako je dete u nekoj opasnosti, vi ćete ga odgurnuti, nećete ga sa distance ubeđivati da nešto radi ili ne radi. U takvim situacijama roditelj se uplaši i mora brzo da reaguje." Ipak, po njegovim rečima, roditelji i batinaši iz Crne Reke ne mogu da upotrebe isti taj argument: "Batinanje nikako nije isto što i slanje signala detetu da je u opasnosti."

U čitavoj toj priči, utešno je jedino to što vreme ipak prolazi i što se vremena ipak menjaju. Generacija koju je ispitivala Vera Erlih tukla je svoju decu. Njihova deca ponašaju se onako kako su ih roditelji naučili – i ona tuku svoju decu. Ipak, procenti onih koji fizički kažnjavaju ili to odobravaju sve su manji i sva je prilika da će se za koju godinu dodatno smanjiti. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što deca koju niko nije tukao verovatno neće tući svoju decu, kao i zbog uticaja Evrope u kojoj je batina zabranjena ne samo kao vaspitno sredstvo već i kao tema rasprave. U kontekstu takvog okruženja, gledano na duže staze, ratnička kultura, mačo modeli ponašanja, pozivanje na tradiciju i poslovice osuđeni su na propast.

O motkama će tada verovatno hteti da pričaju samo Tanja Bošković i Branislav Peranović. Ukoliko iko bude hteo da ih sluša.


 

Istorija batina u Srba: Šiba, batina, kamdžija...

Batinanje se kao telesna kazna u Srbiji prvi put pominje u Žičkoj povelji 1220. godine

Kazna je bila predviđena za ženu koja bi svojevoljno napustila muža, a primenjivala se u slučaju kada okrivljena nije imala mogućnosti da plati propisanu globu u stoci. Sledio je Zakonik cara Stefana Dušana (Dušanov zakonik) iz 1349. i 1354. godine. U njemu se o batinanju govori na pet mesta: za crkvenog upravitelja, ako bi primio mito (čl. 29); vlasteličića, ako uvredi vlastelina (čl. 50); za sebra (nevlastelina, prim. Z. J.) koji izgovori jeretičku reč (čl. 85); za vojnika koji bi se umešao u dvoboj drugih vojnika (čl. 131), i za pijanicu, ako koga uvredi ili zlostavi (čl. 166).

Posle 1804. je ustanička Srbija (pod Karađorđem), a zatim Kneževina Srbija (pod Milošem, Mihailom, Aleksandrom i Milanom) propisivala batinanje. Tako već prve godine ustanka prota Mateja Nenadović piše, a skupština Valjevske nahije donosi Zakon po kojem se određuje batinanje za otmicu devojke (čl. 2), za krađu stoke (čl. 3) i za krivokletstvo (čl. 6). Kazne su bile određene samo po vrsti ("šibu da trči", "štapovima da se kazni"), ali ne i po broju, što je ostavljano sudijama da presuđuju sami.

Drugi krivični zakon ustaničke Srbije bio je Karađorđev Kriminalni zakonik, za koji nema pouzdanih podataka kada je nastao. Posle smrtne kazne, šiba je bila najteža kazna. Zbog svoje surovosti zvala se i mrtva ili smrtna šiba, jer je kod osuđenika, pored užasnih bolova u toku izvršenja, često nastupala i smrt. Čim je presuda bila javno saopštena, osuđenik je, go do pojasa i s rukama privezanim uz telo, morao trčati kroz špalir od 300 odabranih snažnih ljudi, koji su ga bar jednom morali šibom udariti. Prema sačuvanim sudskim dokumentima osuđenik je morao kroz špalir da prođe "12 puta gore i 12 puta dole", dok je po Karađorđevom Kriminalnom zakoniku (čl. 14) mrtva šiba trčana šest puta, ali kroz 600 momaka. Kada osuđenik nije na nogama mogao do kraja da izdrži kaznu, onda je bio stavljen na kolica, pa je nastavljeno šibanje. U najtežim slučajevima, broj udaraca nije bio ograničen, pa je tako šiba bila i sredstvo za izvršenje smrtne kazne.

Kazna batinom je bila mnogo blaža i češća kazna. Izvodio ju je jedan krvnik, a sredstvo za izvršenje mu je bila batina (čvrst i nesalomiv predmet) ili, kako su je još nazivali, štap, motka, močuga, budža, toljaga, palica (u Vukovom Rječniku za reč batina postoji 16 sinonima). Najmanji broj udaraca je bio 25, a najveći 100, mada su u sačuvanim dokumentima zabeleženi slučajevi (Protokol šabačkog magistrata) kada je kazna iznosila i 200 udaraca, ali se izvodila iz više puta u razmaku od dva meseca.

Udarci kamdžijama ili bičevanje primenjivano je kao kazna za žene i maloletnike počev od Drugog srpskog ustanka (1815). Broj udaraca je bio ograničen na 100, a ne više od 50 odjednom. Tek nakon prvih državotvornih uspeha Miloša Obrenovića (1830–1838), donose se novi krivični zakoni, koji će sve više precizirati slučajeve za koje je predviđena telesna kazna.

Ipak, moralo se ići u korak sa vremenom (svetom) i pratiti civilizacijske tokove. Tako je popečitelj pravosudija (ministar pravde) Dimitrije Crnobarac prvi pokrenuo ukidanje torture (Savet doneo odluku), da bi daljim razvojem srpskog društva, 1873. godine na predlog ministra pravde Đorđa Cenića, bilo ukinuto i batinanje. Iako je bilo ukinuto zakonom, batinanje je za vreme balkanskih i Prvog svetskog rata naredbom Vrhovne komande bilo primenjivano kao kaznena mera za lica bez čina u srpskoj vojsci. Odluka je pravdana vaspitnim dejstvom, nemogućnošću organizovanja zatvora kada je vojska u pokretu, i smanjivanjem borbenog sastava. Na insistiranje francuskog generala Saraja, glavnokomandujućeg savezničkih snaga na Solunskom frontu, kazna je ukinuta.

Brojna svedočenja govore da su tortura, šiba i batina primenjivane na Golom otoku (1949–1956). Bilo je to van zakona, kao i više puta posle toga.

(Izvodi iz teksta Zorice Janković: Batina iz zakona izašla, "Vreme" br. 886-887)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Ko u Srbiji leči narkomane

Ko u Srbiji leči narkomane

(PROGRAM LEČENJA ZAVISNIKA: Manastir Kovilj)

Zavisnicima od droge u Srbiji je na raspolaganju sedam specijalnih bolnica (pet u Beogradu i po jedna u Nišu i Novom Sadu), 32 državne ustanove, 57 privatnih ordinacija koje imaju dozvolu Ministarstva zdravlja i nekoliko terapijskih zajednica sa svojim pridružnicama. Nude se i razni alternativni načini koji obećavaju brzo i jeftino izlečenje, kao što je, recimo, hipnozom (na jednom od sajtova, na primer, hipnotizer leči zavisnost od narkotika za 150 evra). Prosečna cena tretmana u privatnim ordinacijama kreće se od oko 5000 ili 6000 evra, a nezvanično se saznaje da jedna psihoterapijska seansa "vredi" 50 evra pa naviše.

Najpoznatija državna ustanova za lečenje zavisnosti je Specijalna bolnica u Drajzerovoj, koja po mnogim svedočenjima predstavlja prvu stanicu kada se zavisnik odluči da potraži pomoć. Lečenje je besplatno i, po rečima zaposlenih u Drajzerovoj, ne odbijaju nikoga.

Za višestruke povratnike i obolele od HIV-a koristi se "tradicionalan" način, odnosno supstituciona terapija gde se heroinskom zavisniku daje metadon. Ovaj opijat deluje na receptore u mozgu i otklanja znake apstinencijalne krize, a trebalo bi da se kombinuje uz psihoterapiju. Metadonska terapija je dosta kritikovana kao institucionalno drogiranje narkomana i kao prelazak sa jedne zavisnosti na drugu.

U Beogradu postoje dve privatne klinike koje rade po ruskim metodama dr Zobina. Tretman u klinici dr Vorobjeva u Zemunu traje tri nedelje, a bazično se zasniva na "brisanju droge iz sećanja". U ovoj klinici tvrde da se određenim preparatima može delovati na mozak, tako da osoba posle tretmana ne oseća potrebu za narkoticima. Kao dopuna, uz ovaj, glavni metod, oni predlažu i netradicionalne terapije kao što su pranajame (vežbe disanja u jogi), hladno polivanje, terapija podvigom, terapija ljubavi. Nezvanično, cena ovog, kompletnog, dvadesetjednodnevnog tretmana je oko 6000 evra. Takođe, na ovoj klinici se zavisnicima može ispod kože ugraditi implant naltrekson koji blokira opijatske receptore u mozgu.

Slična je cena i trajanje tretmana u Rus mediku gde se određenim preparatima deluje na mozak, pri čemu, laički govoreći, dolazi do lučenja hormona sreće i zadovoljstva.

Kompletan program odvikavanja u privatnoj Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti u Miklošićevoj traje oko godinu dana, ali, zavisno od težine problema, može trajati i znatno duže. Tu se podrazumevaju individualne, grupne i porodične seanse, a u drugoj fazi se svakodnevno kao blokator opijat uzima subokson (kao i drugi lekovi ovakve vrste, neophodan je stalni lekarski nadzor i dobro "pogođena" terapija). Cena tretmana za dvanaest meseci je od 5000 do 6000 evra. Kao poznatije bolnice pominju se još i Singidunum, Lorijen i određene privatne ordinacije psihijatara i psihologa zaposlenih u državnim ustanovama.

Zanimljivo je pomenuti da se u Beogradu, na pojedinim klinikama ugrađuju blokatori koji su zabranjeni u zemljama Evropske unije, a njihova cena je nekoliko stotina evra.

Poslednjih nedelja se ipak najviše govorilo o komunama ili, drukčije nazvanim, terapijskim zajednicama. Četiri su najpoznatije (sve četiri su religioznog tipa). Osim Crne Reke i tri njena izdvojena odeljenja u Cikotama, Joševu i kod Krupnja, tu je pravoslavni manastir Kovilj, Reto centar na Avali, koji "pripada" adventistima, i Raskršće u Novom Sadu, gde je, takođe, "vladajuća" religija protestantizam (pentakostalci). Doskora je postojao i pravoslavni centar za lečenje narkomanije i alkoholizma "Sveti velikomučenik Pantelejmon" u banji Badanji, međutim, po rečima protojereja Vojislava Petrovića, ovaj centar je ugašen zbog "nedostatka strože discipline prilikom lečenja zavisnika".

U manastiru Kovilj, čiji je iguman episkop jegarski Porfirije, bolest se pokušava prevazići pevanjem duhovnih pesama, molitvom, razgovorom i radnim aktivnostima. Ovaj projekat se zove "Zemlja živih" i boravak tamo je besplatan. Problem je što je broj onih koji traže pomoć u ovom centru mnogo veći od raspoloživih kapaciteta. Po nekim saznanjima, čekanje na svoje mesto u Kovilju može trajati i do dve godine.

Reto centar na Avali je takođe besplatan, odnosno održava se radom onih koji borave u njemu kao i donacijama, a radna terapija je intenzivna i raznolika. Otvoren je za oba pola, za razliku od "Zemlje živih" koja prima samo muškarce. Pri ulasku u ovu komunu ostavljaju se sva lična religijska obeležja (ikone, krstići i slično). Reto centri rade širom Evrope, a brojni su i u regionu.

U Novom Sadu nalazi se Raskršće, komuna koju vodi bračni par Ivanović, koji su i sami bivši zavisnici. Rade po programu Teen Challenge koji se primenjuje u više od trista zemalja. Boravak se plaća.

Jelena Jorgačević

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine