foto: m. milenković

Intervju – Episkop jegarski Porfirije >

Što vam se šapne na uho, propovedajte sa krovova

"Moram da kažem da postojanje Duhovno-rehabilitacionog centra u Crnoj Reci nije bilo nepoznato, kako crkvenoj tako i široj društvenoj javnosti. Neretko, govorilo se o brojnim mladim ljudima koji su imali problem sa drogama a, prošavši kroz ovaj centar, izlečili se. Takođe, nije bilo tajna da se tamo, pored ostalog, kao metod lečenja primenjuju batine. Niko, međutim, nije mogao ni zamisliti do kojih razmera brutalnosti to ide. Na primer, lično sam bio u prilici da od nekih mladića koji su napustili centar pre isteka 'terapije' čujem kroz kakve su torture prolazili. Ali, budući da je reč o narkomanima, mislio sam da izmišljaju, odnosno da u najmanju ruku preuveličavaju. Posle objavljivanja snimka stravične 'fizioterapije' koji sam video na televiziji, bio sam ne iznenađen, već najdublje užasnut"

Sticajem okolnosti, prvo oglašavanje Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve u novom sazivu bila je reakcija na snimak brutalnog fizičkog zlostavljanja u Duhovno-rehabilitacionom centru u Crnoj Reci koji je objavljen na sajtu "Vreme", kojim oštro osuđuje "batinaške metode lečenja žrtava narkomanije", poziva episkopa Artemija da raspusti nelegalni stacionar kraj Crne Reke i "vinovnike opšte sablazni podvrgne kanonskoj odgovornosti, a nadležne državne organe poziva da ispitaju ceo slučaj i preduzmu mere iz svoje nadležnosti, dok samim žrtvama nasilja i svima koji su njime pogođeni izražava najiskrenije žaljenje". O ovom slučaju, ali i o upravo okončanom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, o (ne)postojanju podela u crkvenoj jerarhiji za "Vreme" govori vladika Porfirije, episkop jegarski.

"VREME": Reakcija Svetog arhijerejskog sinoda povodom događaja u Crnoj Reci mnoge je iznenadila, kako brzinom tako i sadržajem.

VLADIKA PORFIRIJE: Prizori brutalnog nasilja iz centra za lečenje bolesti zavisnosti Crna Reka su apsolutno suprotni biću Crkve. Jedina moguća odluka i javna reakcija Sinoda je onakva kakva je data u saopštenju Svetog arhijerejskog sinoda. Verujem da su oci Sinoda imali u vidu da ovaj pojedinačni slučaj, preko određenih krugova koji nisu naklonjeni Crkvi a glasni su u javnosti, može da kompromituje ostale mnogobrojne čovekoljubive socijalne crkvene delatnosti. Moram da kažem da postojanje Duhovno-rehabilitacionog centra u Crnoj Reci nije bilo nepoznato, kako crkvenoj tako i široj društvenoj javnosti. Neretko, govorilo se o brojnim mladim ljudima koji su imali problem sa drogama a prošavši kroz ovaj centar, izlečili se. Takođe, nije bilo tajna da se tamo, pored ostalog, kao metod lečenja primenjuju batine. Niko, međutim, nije mogao ni zamisliti do kojih razmera brutalnosti to ide. Na primer, lično sam bio u prilici da od nekih mladića koji su napustili centar pre isteka "terapije" čujem kroz kakve su torture prolazili. Ali, budući da je reč o narkomanima, mislio sam da izmišljaju, odnosno da u najmanju ruku preuveličavaju. Posle objavljivanja snimka stravične "fizioterapije" koji sam video na televiziji, bio sam ne iznenađen, već najdublje užasnut.

Pri manastiru Kovilj, čiji ste vi starešina, deluje centar "Zemlja živih" u kojem se, poput Centra "Crna Reka", leče narkomani.

Narkomanija je društvena pošast: to je razlog što i kod nas, kao i u svetu, Crkva i druge verske zajednice pokušavaju i na ovom planu da budu uz one kojima je pomoć potrebna. Pored Pravoslavne i Rimokatoličke crkve, slične centre kod nas vode i druge verske zajednice – na primer pentikostalna u centru "Raskršće" i subotarska u "Reto centru" na Avali. Osnovna razlika između našeg projekta, koji se zove "Zemlja živih", i projekta koji vodi Rimokatolička crkva s jedne strane i ostalih pokušaja s druge strane, jeste u tome što mi gostoprimstvo i svu negu u duhu Jevanđelja pružamo besplatno, a ostale zajednice ovim poslom se očigledno bave na komercijalnoj osnovi. Na primer, mesečni boravak u "Raskršću" (pentikostalci) košta 300 evra, a pri samom ulasku u kamp plaća se jednokratna kaucija u iznosu od 1000 evra. Pomenuti centar Crna Reka, u zavisnosti od platežne moći korisnika, mesečni boravak naplaćuje od 300 evra pa naviše... dakle, jedina sličnost između našeg centra i onog u Crnoj Reci je u tome što su štićenici narkomani. Po svemu drugom se razlikuje.

Šta vas je navelo da osnujete azile za narkomane pri koviljskom manastiru?

Možda zvuči čudno, ali narkomanija otkriva neutoljivu i neugasivu metafizičku žeđ čovekovu za smislom i ljubavlju. Jedino Bog može da zadovolji i ispuni ovu potrebu. Bez Boga, kod narkomana se više nego kod drugih vidi osećaj usamljenosti i praznine. A ako čovek ne nađe Boga, on poseže za različitim surogatima kojima pokušava da zameni autentični smisao. Surogati su, međutim, samo neka vrsta medikamenata koji na jedan kraći ili duži period mogu da prikriju prazninu. Droga je svakako jedan od najpogubnijih i najvarljivijih surogata. Stoga, kad neko postane narkoman, to je vidljiv znak da on nema samo psihološki, nego i duboki duhovni problem. Nažalost, iskreno govoreći, narkomanima se kod nas malo ko ozbiljno i s ljubavlju bavi. Oni su uglavnom prezreni. Jedini način da im se pomogne jeste spremnost da se s velikom pažnjom i saosećanjem osluškuju njihove duše, egzistencijalni bolovi i duboki vapaj za smislom, a to znači da im se pruži bezuslovna, jevanđelska, hristološka ljubav.

Kako vaš centar funkcioniše?

Budući da je narkomanija kao bolest zavisnosti veoma kompleksna, neophodno je da se u lečenju jednodušno angažuju mnogi društveni činioci. Pre svega, to je bolest što znači da moraju da budu uključeni stručnjaci iz oblasti medicine, psihologije, sociologije... U tom smislu, od samog početka, angažovali smo lekare, psihologe i psihijatre koji se bave bolestima zavisnosti. Na primer, najmanje jedanput u šest meseci u kuće u kojima žive štićenici dolaze medicinski radnici iz Higijenskog zavoda u Novom Sadu i testiraju ih na HIV i hepatitis. Jedanput nedeljno organizujemo psihološke radionice u vidu grupnih terapija uz pomoć tima psihologa i roditelja. Imamo dobru saradnju sa Odeljenjem za bolesti zavisnosti Neuropsihijatrijske klinike u Novom Sadu, koju vodi prof. dr Nikola Vučković, koji je i u Nacionalnom savetu za prevenciju. U poslednje vreme započeli smo saradnju sa Ministarstvom zdravlja. Dakle, bilo bi pretenciozno da se smatramo samodovoljnim u nastojanju da se uhvatimo u koštac sa jednim od najtežih problema društva danas. Skromno pokušavamo ono što možemo, svesni da bez pomenute stručne pomoći ne možemo doći do pravih rezultata.

U svom komentaru ovog snimka episkop Artemije izneo je tvrdnju da je reč o "montaži" i da je pozadina u stvari njegova zabrana da potpredsednik SAD Džozef Bajden poseti manastir Visoke Dečane, slično kao što je svojevremeno "slučaj Pahomije" povezivan sa secesijom Kosova i "slučaj Ilarion" sa "vojvođanskim separatizmom".

Zaista ne vidim na koji bi način to moglo da bude povezano.

Otac Sergej iz manastira Sopoćani zamerio je našem novinaru što je snimak "pustio" u javnost umesto da ga dostavi crkvenim vlastima i da je objavljivanjem snimka "naneo veliku štetu" Srpskoj pravoslavnoj crkvi, da je time pokazao da "nije hrišćanin i pravoslavac". Da li je šteta crkvi nanesena i ako jeste, ko je za štetu odgovoran?

Evidentno je da je kod nas danas Crkva po pravilu na meti bespoštednih kritičara iz redova takozvane građanski orijentisane "poštene i prosvećene inteligencije". Ponekad je na "tapetu" zbog premalo, ponekad zbog previše aktivne uloge. Po potrebi, od slučaja do slučaja, Crkva je ili uradila "nešto što ne treba" ili nije uradila "nešto što treba". Iz tih krugova često dolaze zahtevi da se spreči svaki ozbiljniji angažman crkve u društvu, zahtevi da se Crkva povuče u "kulu od slonovače", u izolaciju i da ne učestvuje u društvenom životu, a s druge strane, od Crkve se traži da ima stav o svemu što se događa, da sudi "nedoraslom", "necivilizovanom" i "grešnom" narodu. Delovala premalo ili previše, Crkva je uvek iznova pod kritikom svojih starih poznanika, iskusnih veterana "politički korektnog" antiteizma. Može biti da će neko iz ovako nastrojenih krugova upotrebiti snimke batinanja narkomana u Centru Crna Reka kao municiju i povod za novi napad na Crkvu. U tom slučaju, objavljivanje ovog snimka moglo bi se shvatiti kao nanošenje štete Crkvi. Međutim, problem ne vidimo u samom objavljivanju snimka, već da je to realnost. To je ono što nas brine, to je ono čemu treba tražiti leka. Jer, nije bitno i pre svega šta neko o nama misli i govori, nego je važno ono što mi jesmo. Dakle, mi svojim mislima i delima sami sebi nanosimo štetu ili zadobijamo korist, a Bog je onaj koji ljubavlju sudi svima.

Više od dve godine, otkako je patrijarh Pavle u bolnici, svako zasedanje Svetog arhijerejskog sabora je predmet medijske pažnje: govori se o podelama unutar jerarhije po ovom ili onom osnovu, prema starosti na "staru gardu" i "mlade lavove", teritorijalno na "bosance" i "srbijance". Da li rascepa ima ili ne?

Glasine o navodnom "tihom rascepu" u vrhu naše Crkve na "srbijance" i "bosance", na "mlađe" i "starije", a onda i tvrdnje o postizanju kompromisa između podeljenih strana na poslednjem saboru, prosto nisu tačne. One su ili plod neznanja i neobaveštenosti ili, možda, i plod zlih namera.

Ipak, neretko se preko medija oglašavaju pojedini arhijereji saopštenjima u kojima se manje ili više "uvijeno" međusobno "prozivaju", a kroz saborska vrata, koja su po pravilu za javnost zatvorena, "procuri" da po mnogim pitanjima episkopi imaju dijametralno suprotne stavove.

Sabor naše Crkve čine episkopi, koji su slobodni i različiti ljudi, a ne klonovi ili unificirani, neslobodni roboti. Ono u čemu su svi jedinstveni i jednodušni jeste Pravoslavna vera i pripadanje Pravoslavnoj crkvi. Što se, pak, tiče načina organizovanja života, kao i odnosa prema aktuelnim pojavama na različitim poljima naše svakodnevice, prirodno, postoje razlike, a ponekad i potpuno suprotna gledanja. To ni u kom slučaju ne umanjuje niti ugrožava jedinstvo. Naprotiv, bogatstvo razlika otvara mogućnost za konstruktivan dijalog u zajednici ljubavi. Razlike ove vrste, uostalom, javljaju se od samih početaka Crkve. Susrećemo ih već među apostolima, i one su sastavni deo istorijske dinamike hoda Crkve kroz sve vekove. Međutim, među episkopima danas postoji neformalna, spontana komunikacija i razmena iskustava i ideja. Pored toga, svi episkopi se i redovno sastaju dva puta godišnje na saborima u Patrijaršiji u Beogradu, između ostalog i zato da bi različite stavove u vezi sa vitalnim pitanjima života Crkve kroz dijalog usaglasili, da bi došli do zajedničkih saborskih rešenja koja su u datom momentu najbolja za Crkvu i njenu misiju u svetu, društvu. Prema tome, suprotna mišljenja nemaju za cilj da poraze i u "polemici" eliminišu drugoga, nego su bratoljubiva, brižna borba za sabrata i nastojanje da se blagim rečima oda poštovanje ličnosti, ali ujedno i čvrstim argumentima pokaže "korist" ili "šteta" nečijeg stava, po pojedinca i zajednicu. Pri tom, uvek smo svesni da sabor episkopa nije skup "nepogrešivih individua", nego zajednica ličnosti koje imaju i svoje vrline i svoje mane, ali koji se trude da, po daru Božjem, odgovorno, kroz mnoge teškoće i iskušenja vode kormilo Crkve putem spasenja.

Uobičajena reakcija jerarha na izveštavanje medija o životu Crkve je kritika, i to poprilično oštra.

Između medija, kakvi su danas, i Crkve, kakva je od postanka, postoji određeni nesklad. Naime, za Crkvu je najvažnije, ili jedino važno, da svetu prenese ono što doprinosi spasenju ljudi i tvorevine. Dajući uputstva apostolima, Hristos kaže: "Što vam govorim u tami, kazujte na vidiku, što vam se šapće na uši, propovedajte s krovova!" To je, ukratko, medijski program Crkve. Uz dužno poštovanje i razumevanje, vrhunski, ali i legitimni interes gotovo svih današnjih medija jeste profit, ostvaren kroz zadovoljavanje interesa vlasnika, oglašivača, političara i sl. Pored toga, mediji, vodeći računa o navedenim interesima, modeluju stvarnost, tačnije, po rečima jednog savremenog srpskog filozofa, "služe kao instrumenti za konstrukciju i distribuciju onakve slike stvarnosti kakva odgovara centrima moći". Imajući ovo u vidu, moramo biti svesni određene zadrške koju Crkva ima u komunikaciji sa medijima.

Znači, novinari jesu za sve krivi?

Ako želimo da budemo objektivni, u kontekstu današnjeg trenutka, problem postoji na obe strane. Crkva nije odnegovala dovoljan broj ljudi koji su vični radu s medijima; s druge strane, novinari, nažalost, često nemaju elementarna znanja o Crkvi. Dobrom voljom obe strane, i ulaganjem odgovarajućeg napora, problemi se mogu prevazići.

Imenovan je novi Sinod. Da li se sa te strane može očekivati više dobre volje nego što je do sada bio slučaj?

Članovi aktuelnog sastava Svetog sinoda imaju ne samo veliko medijsko iskustvo nego i znanje o medijima. Na primer, mitropolit Amfilohije već više od decenije u područnoj mu eparhiji ima radio-stanicu Svetigora i istoimenu tiražnu bogoslovsko-popularnu reviju, vladika bački Irinej je bukvalno pionir učešća jerarhije u medijskom životu, a u Eparhiji bačkoj se upravo pokreću četiri radio i jedna televizijska stanica. Vladika Grigorije, isto tako, pokreće televiziju u Hercegovini. I u Eparhiji niškoj je krenuo crkveni radio. Vladika Fotije, u uslovima u kojima živi i radi, obnavljajući razorenu Eparhiju, razvio je izuzetno bogatu izdavačku delatnost, uključujući i dva časopisa. Dakle, u Sinodu su ljudi koji osećaju važnost medija za misiju Crkve i spremni su za saradnju...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Kratka biografija

Episkop jegarski Porfirije doktorirao je teologiju na Univerzitetu u Atini. Iguman je manastira Kovilj, značajnog duhovnog centra nadomak Novog Sada i vikarni je episkop episkopa bačkog Irineja. Profesor je na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Beogradskog univerziteta. "Nasledio" je akademika Vladetu Jerotića na katedri za Pastirsku psihologiju a predaje i Novi zavet. Predsednik je Saveta Republičke radiodifuzne agencije.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine