foto: a. anđić

Veran Matić, glavni urednik i direktor B92 >

Komercijalna subverzija

Činjenica da se na B92 danas emituju emisije kao što je "Insajder" je subverzija zato što je takvoj emisiji mesto na javnom servisu, a ne na komercijalnoj televiziji. To što je B92 mnogo više javni servis nego onaj ko bi to trebalo da bude, najveća je medijska subverzija u Srbiji danas

Kada je, pre dvadeset godina, počeo da emituje program, Radio B92 imao je prostor od 15 kvadrata i samo jedan telefon, a signal je jedva uspevao da pokrije najuži centar Beograda. Danas je to najslušaniji komercijalni radio u zemlji i deo velikog medijskog sistema u kome su i televizija, internet portal, muzička produkcija, književno izdavaštvo. O tom odrastanju i njegovim prednostima i manama, o tajkunima, "Velikom bratu", subverzivnosti i komercijalizaciji za "Vreme" govori Veran Matić, predsednik Upravnog odbora, glavni i odgovorni urednik i generalni direktor B92.

"VREME": Da li se, na dvadeseti rođendan Devedesetdvojke može reći da je nešto u njoj ostalo nepromenjeno, u odnosu na pionirsko doba u sobičku Doma omladine?

VERAN MATIĆ: Mnoge stvari su se promenile. Ali imamo pravo da verujemo da su osnovni duh i ideja nepromenjeni. B92 je oduvek bio skup ljudi sa različitim interesovanjima, u zavisnosti od toga kojoj su profesiji pripadali, da li su bili novinari, aktivisti iz raznih društvenih oblasti ili medijski profesionalci iz domena muzike, kulture i umetnosti, tehnike, dizajna i marketinga. Ono što je kroz sve ove godine prenosilo duh B92 je idealistička vera u to da kao medij možemo učiniti da Srbija bude bolja zemlja nego što jeste. Biti najpopularniji i veliki ne znači izgubiti strast i veru u to da radimo najvažniju stvar koju jedan medij može raditi u jednoj osetljivoj zemlji sa takvom količinom nerazrešenih problema: da pokušamo da je promenimo i učinimo boljom. A tu je svakako i kritičnost i sumnjičavost koju i dalje gajimo prema onima koji imaju moć da upravljaju sudbinama hiljada, pa i miliona ljudi. To je ono što nam je davalo snagu pre 20 godina, na isti način na koji nam je daje i danas. Nama i dalje najviše veruju. Čak i oni koji nas ne vole vrlo dobro znaju da će kod nas dobiti vreme i prostor prema vrlo profesionalnim standardima.

U knjizi Dušana Mašića Talasanje Srbije, posvećenoj Radiju B92, kažete da je B92 uvek dosta pažnje posvećivao subverzivnosti. Ima li danas ičeg subverzivnog u delovanju B92?

Sve zavisi od toga kako razumete atribut "subverzivno". Za mnoge je "Insajder" izuzetno subverzivna emisija jer govori o onome o čemu se drugi ne usuđuju. Nažalost, još živimo u vremenu kada postoje tzv. tabu teme i kada se profesionalni pristup nekim temama tretira kao subverzivna strategija. Ukoliko je to cena profesionalizma i borbe za istinu, onda ne bežimo od subverzivnosti. A to što smo nacionalna televizija samo povećava našu odgovornost prema javnosti koja od nas očekuje da budemo takvi kakvi smo već godinama, znači: profesionalni i subverzivni.

B92 je prvih deset godina bio simbol medijske subverzije zbog proste činjenice da je bio ilegalan, da je bio izbačen iz sistema. Naravno, druga je stvar što smo mi, zapravo, obožavali tu situaciju kada nema pravila, u kojoj smo onda primenjivali omiljenu taktiku za zbunjivanje protivnika – "oštro i bezveze".

Možda je, ipak, danas najsubverzivnije to što smo tretirani kao komercijalni medij, a mi se ponašamo kao kombinacija komercijalnog medija i javnog servisa. Pitanje je koliko ćemo izdržati u toj poziciji, ali se nadam da ćemo, kao i uvek do sada, naterati druge da se prilagođavaju nama.

Danas je B92 subverzivan zato što je ponovo van sistema. Tu ne mislim na sistem ustrojen Zakonom o radio-difuziji, nego na model ponašanja u društvu, činjenicu da medije i njihov stav možete kupiti za novac lakše nego ikad. Činjenica da se na B92 danas emituju emisije kao što je "Insajder" je subverzija zato što je takvoj emisiji mesto na javnom servisu, a ne na komercijalnoj televiziji. To što je B92 mnogo više javni servis nego onaj ko bi to trebalo da bude, najveća je medijska subverzija u Srbiji danas. Ali možemo samo da se zahvalimo onima koji su nam ostavili taj prostor: zato smo toliko jaki.

Uz subverzivnost ide i inovativnost: mi danas imamo snažan superdesk u kojem svaki novinar radi za sve naše platforme: radio, TV, info-kanal, veb-sajt, teletekst, vesti za mobilne telefone. Konvergencija između medija je maksimalna: kada pogledate samo slučaj "Kažiprsta", znaćete o čemu govorim: uspeli smo da napravimo najslušaniju radijsku emisiju u Srbiji, onda smo joj dodali kamere, i ne samo da slušaoci nisu prešli na TV već smo duplirali publiku. "Kažiprst" na sajtu ima takođe svoju izuzetno vernu publiku i kada je reč i o video i o pisanoj verziji. Pametnom upotrebom tehnologija multiplikovali smo naš uticaj do maksimuma.

Prema jednom tumačenju, B92 je tokom devedesetih pre svega bio pokret, a tek u ovom veku postao je pre svega medij. Ako je to tačno, da li je to suštinski napredak ili ne?

Mi jesmo bili pokret sve dok je postojala opasnost da nas kao medij ugase. Da nismo bili pokret, nikada se onaj čuveni koaksijalni kabl ne bi osušio. Bez obzira na to što smo imali podršku od svih novinarskih organizacija i velikih svetskih medija, ne bismo opstali da ispred naših prozora nisu marširale stotine hiljada ljudi koji su se prvo pubunili protiv izborne krađe, ali koji su vrlo dobro znali da smo mi i te kako važni da bi se znalo ko su lopovi.

Ovo sada jeste suštinski napredak. Postali smo medij kojem više ne treba podrška sa ulice – mada, ima situacija kada i to zatreba. Danas možemo govoriti o određenom kulturnom obrascu, ukusu, načinu ponašanja i reagovanja, koji su blisko povezani sa onim što radi B92. Nismo se odrekli određene prosvetiteljske funkcije, pogotovo kada je reč o osnovnim vrednosnim idealima kojima težimo sve vreme.

U ovoj vašoj jednačini ostalo je otvoreno pitanje da li smo time što smo postali medij prestali da budemo pokret. Nismo. Ove dve dimenzije su u našem slučaju duboko povezane i nemoguće ih je odvojiti sve dok se iz onoga što radimo prepoznaju emocija i strast za koje se ljudi vezuju. Tačka oslonca B92 i dalje je radio i to je najčvršća karika našeg odnosa sa publikom. Postoji jedno zanimljivo istraživanje koje je davno sprovedeno. Ispitanike su pitali, ako bi jedan medij mogao da se pretvori u ljudski oblik i uđe u vaš život, šta bi on bio? Najveći broj njih, za radio je odgovorio – prijatelj. Rezultati anketa o poverenju medija gde smo ubedljivo broj jedan u Srbiji govore u prilog činjenici da se nama veruje kao prijatelju i da i dalje imamo snagu pokreta.

Jake elemente pokreta sačuvali smo u našim društveno odgovornim akcijama koje realizujemo upravo kao što smo nekada organizovali akcije za zaštitu slobode govora. I to je jedinstveno kada je reč o medijima u našem regionu, a rekao bih i u svetu. Samo prošle godine, prikupili smo više od milion evra za izgradnju sigurnih kuća za žrtve porodičnog nasilja i vodili ozbiljne kampanje protiv porodičnog nasilja i za kupovinu prvog pokretnog mamografa, vodili kampanju edukacije za prevenciju protiv raka dojke, akcije dobrovoljnog davanja krvi, doktore klovnove, prikupljanje humanitarne pomoći za različite svrhe itd.

Šta danas vidite kao najveće uspehe Radija B92 iz devedesetih? I da li je ta top lista ista kao što bi izgledala lista uspeha da ste je pravili tih dana?

Top lista je skoro ista danas kao i u vreme kada smo realizovali vredne poteze i strategije. Naš najveći uspeh bio je, pre svega, psihološke prirode. Mi smo ljudima, makar u "krugu dvojke", ulili samopouzdanje i osećaj da nisu sami i bespomoćni. To je nekako bilo najvažnije – dati glas od sebe, pokazati da smo živi, da se nismo predali ili pomirili sa onim što radi aktuelna vlast. Takođe sam uspeo i da ulijem ljudima u kući uverenje da smo nepobedivi i da ćemo i pored svake zabrane uspeti da pronađemo način da se vratimo i budemo još jači. Isti uspeh ostvarili smo i na planetarnom nivou, gde smo vrlo dugo bili "poster child" demokratije, simbol borbe za univerzalne vrednosti, protiv rata i tabua... Vremenom se glas o našem životu, našoj nadi i otporu širio na sve strane. I tako je polako bilo sve više lokalnih B92, kroz ANEM mrežu i strah i usamljenost su se povlačili, a mi počeli da izlazimo na ulicu kao oni koje ništa ne može uplašiti.

Postoji i nešto veoma vredno o čemu retko govorim, a smatram to svojim izvanrednim uspehom – poverenje zaposlenih u mene i timove koji su sa mnom vodili kuću bilo je izuzetno i ne bez osnova. Bili smo mnogo više od menadžmenta, vrlo često smo igrali i ulogu proširene porodice. Neverovatan je uspeh kada omogućite da u periodu od 1993. godine do danas nijednom ne kasni plata. Ta činjenica puno govori o poziciji ljudi koji su radili i koji rade u B92.

Deo "starih" slušalaca B92 nikad vam nije "oprostio" komercijalizaciju programapre svega emitovanje realiti programa poput "Velikog brata". Da li je to zaista bilo neminovno?

Neki komercijalni programi se prestrogo doživljavaju, isto kao što se realiti emisijama neizbežno daje negativna konotacija. "Veliki brat" je nesvakidašnji sociološki i medijski eksperiment kojem je upravo mesto na B92. Iz svega što smo mogli videti, ne samo na ekranu već i po reakciji nacije, mogli smo naučiti jako puno o tome gde živimo.

Da se vratim na vaše prethodno pitanje, o subverziji. U situaciji kao što je naša, gde je medijski prostor zagušen do granice pucanja, a publika očekuje od medija da igraju one uloge koje su nametnute stereotipima i predrasudama, emitovati "Velikog brata" na B92 je, takođe, jedna vrsta subverzije. Nije slučajno da je spram generalnih parametara o gledanosti emisije u odnosu na popularnost televizije na kojoj je emitovan "Veliki brat" bio gledaniji na B92 nego na TV Pinku. Mi smo uspeli tim programom i nekim drugim komercijalnim programima da podignemo gledanost i naših informativnih i istraživačkih emisija. Sećam se da je film i serijal o razaranju Vukovara gledalo preko 1,3 miliona gledalaca, kada smo te programe pozicionirali posle izuzetno gledanih komercijalnih programa. I to je subverzivno.

Inače, "Veliki brat" nije tako jednostavan fenomen kao što neki misle. Setite se prvog "Velikog brata" i njegovog pobednika. Da li su gledaoci nagradili kič, glupost, netoleranciju? Ili obrnuto? Bila je to prva takva predstava koja je imala regionalni karakter. Na kraju, u Kući ostaju Srbin i Bošnjak kao dva najveća prijatelja, kao odrasli ljudi koji su toliko toga zajedno preživeli i prepatili, a reč je samo o tri meseca, i o jednoj igri. Kakva je poruka te priče? Mislim da je bila veoma ispravna.

Pitanje komercijalizacije je uvek prisutno ukoliko vodite neki medij – bilo da je lokalni, bilo da je nacionalni. Da li ćete zavisiti od par velikih oglašivača ili od gledanosti i mnogo manjih oglašivača? Uvek biram drugu opciju. Kao u vreme Miloševića, uvek morate razvijati više opcija, više izlaza i mogućnosti. Ne smete se zatvoriti u svoje moralno samozadovoljstvo jer ćete biti osuđeni ne samo na marginalizaciju nego i na potpunu zavisnost od milosti donatora. Donatora, uostalom, više i nema. Živimo u demokratiji i u kapitalizmu gde je mogućnost slobodnog izbora najveća vrednost. Bar tako se proklamuje. Ponudili smo tako "Velikog brata" kao jedan mogući izbor oslanjajući se i na iskustva sličnih medija, kao što je progresivni britanski Kanal 4. Iskusili smo šta to znači, sa svim pozitivnim i negativnim konsekvencama.

Tokom devedesetih, B92 je četiri puta zabranjen, dva puta vam je sve oduzeto, a vi lično ste čak i hapšeni. Ipak, kažete da vam je danas možda čak i teže nego tih godina. Kako je to moguće?

Teže je jer je komplikovanije, složenije. Postoji mnogo više načina na koje se vrše pritisci, ograničava sloboda, sve su sofisticiraniji i često ih je nemoguće odmah uočiti. Prvo, ima nas mnogo više, što znači da ste odgovorni za egzistencijalnu sigurnost mnogo većeg broja ljudi. Istovremeno, imate obaveze i prema ulagačima koji su svoja sredstva uložili u B92 verujući u naše poslovne (profitne) sposobnosti. A onda se, u tom oslobođenom i demokratizovanom svetu, u vlastitoj zemlji, suočavate sa preprekama, pritiscima i bezakonjem koje vam ograničava razvoj i budućnost. Često oni koji diktiraju kakav će biti položaj pojedinih medija dolaze iz onih vremena i sa onih mesta koje želimo što pre da zaboravimo. I oni sada uslovljavaju, diktiraju, prete... Nisu to nikakvi uobičajeni istočnoevropski tajkuni i tajkunčići koji su se preko noći obogatili, to su ljudi koji su bili duboko upleteni u kriminal i zločine režima koji je bio na vlasti duže od deset godina. Kada je ceo narod patio u periodu rekordne hiperinflacije, oni su stvarali svoja carstva. I taj je svet povezan sa aktuelnom politikom, pa i sa delom vlasti, na takav način da vas direktno ugrožava. Nedostatak pravne i ekonomske sigurnosti, a bez saveznika na koje biste se mogli osloniti, sve više komplikuje poziciju nekoga ko želi da igra ulogu "psa čuvara" javnog interesa. Nekada smo imali samo jedan snažan centar moći koji je imao monopol na silu koja je upotrebljavana protiv medija; danas je ta moć decentralizovana i poluge te moći su raznovrsne, tako da i strategije za zaštitu moraju biti mnogo kompleksnije i sofisticiranije. Naravno, i mnogo skuplje.

Rekli ste da povremeno dobijate "upozorenja" da možete ostati bez reklama velikih kompanija. Odakle ta upozorenja stižu?

Pre svega od onih koji se pojavljuju kao junaci u "Insajderu". Povodi su dosta jednostavni i – direktni. A pošto je poslednji serijal obuhvatio široku lepezu trenutno najmoćnijih kompanija, ali i velik deo državnog aparata, otvorili smo i širok front pritisaka.

Plasirana je i "informacija" prema kojoj bi B92 mogao ostati bez nacionalne frekvencije zbog navodnog većinskog stranog vlasništva, što Zakonom nije dozvoljeno.

To samo pokazuje kako neki ljudi, odnosno službe, funkcionišu. Da li oni stvarno misle da nas ovakve stvari mogu uplašiti i učiniti poslušnima? Uostalom, ko zna, možda na ovakav način negde i uspevaju. Bilo bi zanimljivo istražiti fenomen kako to neki medij krene da kritikuje neku kompaniju ili ličnost, a onda preko noći zaćuti, a posle izvesnog vremena krene da veliča uspehe te iste kompanije.

Saznali smo i da su u drugim državnim institucijama aktivirani ljudi koji su produžene ruke tajkuna, sa ciljem da se o B92 prikupi što više podataka koji mogu biti medijski upotrebljivi, bez obzira na to da li to što se bude plasiralo ima smisla ili ne, kao što je bio slučaj sa aktuelnim napadom. Ti ljudi ne shvataju da nas time ne mogu zaplašiti, već upravo obrnuto: dali su nam ideju da treba da se pozabavimo tim instaliranim tajkunskim produženim rukama u sâm sistem, čime se sistem parališe kada treba da funkcioniše protiv štetočinskih poteza kojima se ogromna vrednost sliva u privatne džepove. Uz to, teraju nas da se pozabavimo i drugim aspektima njihove prošlosti i njihovog aktuelnog poslovanja, što nije bila tema serijala koji je u toku. Isto tako je i Miloševićev režim permanentno doživljavao bumerang efekat kada god su prema nama primenili neki od oblika pritiska ili drastičnijih poteza – zabrana.

Beogradska čaršija "pouzdano zna" i da ste pred bankrotom zbog čega otpuštate veliki broj ljudi. Da li ste i koliko ljudi otpustili?

Beogradska čaršija često "zna" ono što priželjkuje. Tačno je da smo smanjili broj honorarnih saradnika, ali to nije ništa dramatično i drastično kao što se priča. Jednostavno, reč je o trenutnom prilagođavanju krizi koja je veoma pogodila sektor oglašavanja, što je naš glavni izvor finansiranja. Razionalizacija poslovanja, štednja, povećanje efikasnosti – nešto je čemu težimo, ne samo u vremenima krize; a u krizi, to je pitanje odgovornog vođenja kompanije.

U kom pravcu bi B92, prema sadašnjim planovima, trebalo da se razvija u narednom periodu?

Nastojaćemo da proširimo svoju ponudu na što širu populaciju. To je, nekako, generalni cilj koji ćemo, nadam se, ostvariti novim sopstvenim i tuđim produkcijama. Naš veb-sajt je najposećeniji informativni portal u regionu i nastojaćemo da i druge platforme, radio i TV, info-kanal širimo prema granicama u okvirima kojih se razume jezik kojim govorimo, jer brend B92 ima vrednost na svim tim teritorijama.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> B92 je oduvek bio skup ljudi sa različitim interesovanjima
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine