foto: sxc.hu

Porodica u tranziciji i krizi >

Generacijsko skrovište

Mada broj razvoda ne raste, ne raste ni broj venčanih, a zastarele proširene porodice postale su još i poželjan vid preživljavanja

Kada je nedavno prvi put i kod nas obeležen Međunarodni dan porodice, i kada je pri tom ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić izneo podatke da u Srbiji živi 255.000 siromašnih porodica (što je više od deset odsto), kao i da se svaki peti brak završava razvodom, izgledalo je kao upozorenje da treba nešto preduzeti. Međutim, na najveći broj porodica i ne može se baš direktno uticati, već više izokola. Na primer, potvrđeno je, čak i empirijski, da u većini intimnih odnosa sukobi najčešće počinju oko novca, a tek se posle šire u neke dalje rasprave i prisećanja iz istorije partnerstva. Kad se tome doda samo jedna varijabla, samo kretanje nezaposlenosti koje je u našem slučaju od 2001. do 2005. kulminiralo skočivši čak za 37,4 odsto, onda je jasno koliko se porodica ovde grčevito borila za svoj opstanak. Opet, s druge strane, u uslovima najnovije ekonomske krize, kada pod pretnjom još veće nezaposlenosti čak 100.000 mladih bezuspešno čeka svoje prvo zaposlenje, i kad su najbrojniji bez posla oni od 25 do 29 godina, a za njima i oni od 30 do 34 godine, nema tu više govora ni o odvajanju ni o venčavanju, ostaje se na sigurnom, u porodici koja obezbeđuje kakvo-takvo preživljavanje i koja spasava od potpune socijalne isključenosti.

KONTRA SVETU: I dok je u evropskim zemljama pravilo da ukoliko raste nivo modernizacije utoliko opada tradicionalnost, u Srbiji pak, kako se navodi u sociološkom zborniku Društvo rizika (2008), i razvoj i povratak tradiciji idu zajedno, ruku pod ruku, zarad golog opstanka. Takozvane vertikalno proširene porodice (kad su u jednom domaćinstvu baba i deda, roditelji, sin, snaja...), tipične za predindustrijska društva, snažno su uplovile u porodičnu strukturu novije Srbije. Ta velika srodnička skupina postala je prepoznatljiv znak moderne Srbije, i mada se u okviru nje i te kako može govoriti o neostvarenoj slobodi bračnih parova, još više o sputanoj emancipaciji žene, u uslovima razorenog društva ova konzervativna i tradicionalna porodica, pokazalo se, ume da sačuva i život i zdravlje pojedinca. Pri tom, ne samo što smanjuje siromaštvo i uključuje nezaposlene u porodične aktivnosti, nego čak pod svojim okriljem može da utiče i na rast stope bračnosti i nataliteta. Istraživanja su pokazala da je u proširenim porodicama, iako tu najviše trpi kvalitet života, čak veći broj dece nego u ostalim. Istraživanja su takođe pokazala da je ova porodična forma u Srbiji zastupljena u svim regionima, bez obzira na njihovu razvijenost. Zapravo, proširena porodica ni u kom slučaju nije vezana za nerazvijene regione: recimo, najviše je zastupljena u Beogradu 15,4 odsto i u Nišavskom regionu 6,7 odsto, a najmanje u Pirotskom 1,2 odsto ili u Topličkom, gde nije ni zabeležena.

Suprotno nama, u svetskoj literaturi više se ne pominju proširene porodice, a sve manje i klasične, "nuklearne" porodice (koje čine samo roditelji i deca). U Americi, recimo, od 1960. do 1990. udeo nuklearnih porodica pao je sa 44 na 26 odsto, svako treće domaćinstvo je par bez dece, a svaki četvrti odrasli Amerikanac živi sam. Evropski statistički podaci takođe ukazuju na ogroman skok samačkih domaćinstava, na primer sa 16 na 28 odsto u Belgiji ili sa 12 na 35 odsto u Nemačkoj. Moderni trendovi zahvatili su i Srbiju, pa je klasična porodica (roditelji i deca) koja je 1973. činila oko 64 odsto pala na svega 31 odsto 2003. godine, a svetski tokovi mogu se pročitati i iz podatka da je svako četvrto domaćinstvo bračni par bez dece. Od svetskog klišea, dakle, najviše nas razlikuje nagli porast proširenih porodica i to na zapanjujućih 30 odsto, što je direktna posledica dugotrajnih kriza u Srbiji, pogotovo kad se ima u vidu da je 1971. proširenih porodica u centralnoj Srbiji bilo oko 21, a u Vojvodini tek 11 odsto.

OD LJUBAVI DO KONFLIKTA: Da se već dugo vremena nešto ozbiljno događa ili sa stilom života, ili odsustvom ljubavi, odsustvom spremnosti na kompromise, ili nerealnim očekivanjima, jasno pokazuju i podaci Republičkog zavoda za statistiku. Broj sklopljenih brakova u poslednje dve decenije drastično je pao. Idući još dalje, treba istaći 1971. kao zlatnu godinu u kojoj je sklopljeno blizu 78.000 brakova, nešto manji pad dogodio se 1981 – oko 70.000 brakova, a od onda strmoglavi pad beleži 1991, kada je sklopljeno 57.000 brakova, i taj pad kontinuirano traje i danas. Prema poslednjim podacima, broj sklopljenih brakova u 2006. godini ne doseže ni 40.000, a prirodno, među onima koji ulaze u brak najviše su mladi od 20 do 29 godina, koji opet na listama nezaposlenih prednjače po svom broju. Te iste 2006. godine razvedeno je oko 8200 brakova, a u najvećem broju razveli su se supružnici starosti od 30 do 39 godina. U poređenju sa ranijim godinama, može se reći da razvod braka u Srbiji danas nije pojava u usponu, već suprotno, više je na silaznoj putanji ili stagnira. Ipak, prema najnovijem Galupovom istraživanju, podaci za Balkan ukazuju na to da je Srbija na trećem mestu po broju razvoda, iznad nje su Hrvatska i Bugarska, a najmanji broj razvedenih osoba živi na Kosovu i u Albaniji.

I pored statističkog pada razvedenih u Srbiji, u Savetovalištu za brak i porodicu pri beogradskom centru za socijalni rad kažu da se u poslednje vreme događa nešto simptomatično. Psihoterapeut Bojan Lapčević za "Vreme" ističe da se u poslednjih nekoliko nedelja broj bračnih parova s problemima koji traže pomoć udvostručio: "Dok je donedavno bilo oko pet do deset novih slučajeva nedeljno, broj prijavljenih parova s problemom se povećao, pa sada imamo između deset i dvadeset novih slučajeva nedeljno. Moguće je i to da su ljudi više osetljivi na tu problematiku, manja je stigma, manja je zadrška s obzirom na to da se o problemima porodice sve više priča, pa se ljudi lakše javljaju za pomoć." Prema njegovim rečima, do sada je važilo pravilo da se u rano proleće i kasnu jesen prijavljivao najveći broj parova. "Posle odmora, u kasnu jesen javlja se najveći broj problema, zatim se smanjuje pred novogodišnje praznike, pa opet raste sve do sezone pred odlazak na letovanje, a pred samo letovanje naglo opada. Međutim, sada je već polovina maja, a broj parova koji dolazi u savetovalište ne samo što se održava nego se i udvostručio."

Najčešći problemi s kojima se sreću porodični terapeuti su konflikti između supružnika, nesnalaženje u novim ulogama, ljubomora, nesporazumi u načinu vaspitavanja dece... Kako Lapčević objašnjava, "parovi koji dolaze s nagomilanim problemima ušli su u nekakvu negativnu spiralu, negativnu interakciju, i onda ta negativna interakcija dovodi do eskalacije, jer niko od njih nije u stanju da spusti loptu". Najviše problema proizilazi iz komunikacije, takođe tvrdi profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Zorica Kuburić, sociolog religije i porodični terapeut: "Kada supružnici ne umeju da razgovaraju, uvek se upadne u krug iz koga nema izlaza." Istraživačko iskustvo, ne samo kod nas, pokazuje da partneri retko kad sednu da porazgovaraju, već mnogo češće komuniciraju usput, sa dosta svađe, buke, vike, uz uzajamno prebacivanje i nametanje vlastitog mišljenja sve obavljajući svakodnevne kućne poslove (tokom ručka, baveći se decom, u kupovini...). I kako govore istraživanja, to se i više i žešće dešava što su odnosi bliži, zapravo što je partnerstvo kvalitetnije. Međutim, kada rasprave isuviše potisnu normalan razgovor, kada je neslaganje sve duže, kada se partneri stalno vraćaju na temu spora, onda upadaju u začarani krug nerazumevanja i tada dolazi do blokade. Prema mišljenju Zorice Kuburić, problem u Srbiji je dodatno u tome što kod nas nije ponuđen novi model bračnog života koji bi zamenio onaj prethodni, patrijarhalni. "Patrijarhalni model komunikacije je bio propisani model. Znalo se ko ćuti, ko odlučuje, ko kuva, a danas se partneri moraju dogovarati oko podele posla i uloga. Mi smo pokidali veze sa starim patrijarhalnim modelom, ali novi modeli nam nisu predočeni, nismo ih naučili, i zato se ne snalazimo. Nama treba jedna vrsta psihološkog obrazovanja, pa bilo kroz crkvu, bilo kroz pomoć psihologije, terapeuta, ili čak oboje."

Takođe, prof. Kuburić ističe da je kriza kod nas proizvela i povratak tradiciji. "Deca se teško odvajaju od roditelja jer nemaju gde da idu, a venčani se teško odlučuju na razvod, jer takođe nemaju materijalnih i stambenih uslova da se odvoje, već trpe nezadovoljstvo. Na Zapadu nemaju tu vrstu krize i mada su se dosta udaljili od tradicionalne porodice, ostali su vrlo povezani s religijom, njima je religija druga porodica. Grupisani su u manje verske zajednice koje pomažu pojedince i porodice, jer kod njih postoji princip raspodele: oni koji imaju daju crkvi, a crkva onda deli onima koji nemaju. I kod nas su se ljudi vratili religiji, ali je društvo rasuto i ne pomaže porodice na takav način."

KORAK DO NASILJA: Kao posebnu klasu problema, po težini i učestalosti, u Savetovalištu za brak i porodicu izdvajaju slučajeve kada partneri zbog svojih svađa ugrožavaju potrebe i razvoj dece. U vezi s tim, veoma važne podatke iznosi Galupovo istraživanje koje pokazuje da jedna trećina dece na Balkanu ne uživa poštovanje i dostojanstvo. Tako se izjasnilo 44 odsto ispitanika u Bosni i Hercegovini, 35 odsto u Srbiji, po 32 odsto u Makedoniji i Hrvatskoj, po 31 odsto u Bugarskoj i Albaniji, 29 odsto u Crnoj Gori i 20 odsto na Kosovu. Pitanje je onda kako će izgledati ta generacija, da li će izrasti u saosećajne ljude, sposobne da razumeju probleme drugih, kako će komunicirati, tolerantno ili nasilnički?

Istraživanja su, recimo, pokazala da u Srbiji nasilje najduže trpe udate žene, jer prosečan period od početka nasilja do njegovog prijavljivanja iznosi oko 12 godina. Skretanje pažnje na problem porodičnog nasilja donelo je i sve mračniju evidenciju. Kao da zajedno s razbijanjem porodične privatnosti na videlo izbijaju sve sumornije slike fizičkog i emotivnog zlostavljanja žena, dece, pa i muškaraca. Doskora se mislilo da je nasilje privatna stvar, a danas je već stroga porodična privatnost najpre sumnjiva jer, naprosto, pokazalo se da se u njoj kriju razne opasnosti i bolesti.

I tako, preplavljeni policijskim izveštajima i lošom statistikom, počeli smo da verujemo da je došlo vreme kada se slika srećne porodice s mnogo dece polako seli u bajku. Međutim, srećne porodice još uveliko postoje, samo što u celini uzev ljubav i posvećenost kao da nemaju nekadašnju moć, i kao da ih je smenio neki novi stil i smisao života, pre svega individualan, ili čak pomalo i sebičan.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Problem u Srbiji je u tome što kod nas nije ponuđen novi model bračnog života koji bi zamenio onaj prethodni, patrijarhalni
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine