Omaž Bogdanu Tirnaniću (1941-2009) >

Trideset je manje nego jedna

Da je živa, danas bi imala status "sponzoruše". Otišla je na vreme da ostane čista, izvorna svetlost vremena koje je prohujalo sa vihorom. Zato se stalno vraća. Ona je avgustovski dobri duh

Utrošio sam dosta vremena razmišljajući o nadnaslovu ove rubrike. Ništa me nije zadovoljilo. In memoriam je drugo ime za čitulju. To sleduje mrtvima. Ni moj uobičajeni slogan "Poslednji pozdrav" nije bio za ovu priliku. Jer se opraštam samo sa onima koji odlaze. A neće se vraćati.

S druge strane, ovo je avgust, mesec smrti. Novih i starih podjednako. Ne ciljam ovom prilikom na Avganistance ili Iračane: njima je smrt iovako početak života. Ipak, teško je čak i pobrojati one koji su, jednom, nekog avgustovskog dana, ispustili kašiku. To bi bila prava Enciklopedija mrtvih.

By the way, jedino se Džon Dilinger izvukao, ali samo zato jer je ubijen nešto ranije, 22. jula. Kenedija je pak strefilo u novembru, 23. Sećam se da sam baš tog dana držao nekakvo predavanje. Nije bilo o sirotom Džonu. O čemu je bilo – e, toga se već ne sećam.

Bez obzira na to, avgust ostaje fatalan. Jer je, primera radi, prošlog avgusta obeleženo četvrt veka (25 godina) od smrti Elvisa Prislija. Tada sam u novinama ipak pročitao da su Kralja – kako je bio Elvisov nadimak (ili zanimanje?) – mnogi videli živog. I još peva. Možda sam nekada i sam verovao u takvu bajku. Ali sada znam da se radilo o maskiranom Harviju Kajtelu, koji je, otišavši u glumce, i koji će jednom igrati lažnog Prislija, propustio život prve legende rock and rolla.

Za tu jubilarnu godišnjicu Elvisove smrti štampane su mnoge knjige, specijalni brojevi raznih časopisa, pronađeno je čak 100 njegovih nesnimljenih pesama, etc. Ali, avaj, dogodila se i jedna mala, nepredviđena nezgoda: u isti taj dan, ali 25 godina kasnije, umro je Džordž Sidni, koji je već početkom prošlog veka bio starac ili dete glumac – što mu nekako dođe na isto. Snimio je u međuvremenu niz nepretencioznih remek-dela sa pevanjem (bez pucanja), među kojima i harizmatični Bal na vodi. U njegovim poslednjim filmovima – kojima se takođe nema šta zameriti – igrao je Elvis Prisli, plus njegova tadašnja nabacivačica En Margaret. Učitelj je, kako vidimo, svoje đake nadživeo za četvrt veka. Malo li je?

A Merilin?

Ona je, pod nerazjašnjenim okolnostima, umrla u svom zagušljivom apartmanu 22. avgusta 1962. godine. Nije ostavila oproštajno pismo. Veruje se da je izvršila samoubistvo popivši bočicu smrtonosnih pilula. Ali, možda ju je ubio neki od njenih ljubavnika. Na primer, onaj koji će stradati 23. novembra sledeće godine.

Je li Merilin Monro (1926–1962) prava ikona XX veka, najveći mit popularne kulture kraja jednog milenijuma?

Jeste. Ona je mrtva majka svih naših erotskih snova.

Već četrdeset jednu godinu.

Samo što kod ovakvih konstatacija treba ipak biti oprezan. Odrasla u nedaći i poniženju, u stalnom strahu od ludnice, uvek sa nečijim masnim rukama na kolenu, Monro je bila mit još za svog nesrećnog života. Nju je vrebao haos. Njena posthumna slava, taj mit koji i dalje živi, nešto je sasvim drugo. Upravo je u toj razlici, koju je Merilin prespavala da se više nikad ne probudi, stvarna suština fenomena MM. Taj se fenomen neprekidno obnavlja: Merlinka je večno vraćanje. Ali to nije večno vraćanje istog. Jer je tako nešto nemoguće: iz jedne njene biografije čitaoci neke male biblioteke u provinciji iscepali su sve fotografije Merilin Monro, čak i onu njenog groba.

Nije teško dokučiti zašto i otkud. Posprdni nadimak izveden iz njenog imena – Merlinka – nije ovde, krajem pedesetih godina XX veka, označavao ništa drugo do vulgarnu seksualnost prigradskih devojaka koje bije glas da su laka roba za kamiondžije. U jednoj novinskoj anketi o Merilin, pesnik Ljubivoje Ršumović iskreno je priznao da mu je, iz perspektive idilične pitomine zlatiborskog sela njegovog detinjstva, sve što je imalo veze sa tom ženom delovalo strašno.

Bilo bi još gore da je to seljače moglo znati pravu istinu: Monro oca nikada nije upoznala, njen deda po majci najveći deo života proveo je u ludnici, dok će baka (opet po majci) pokušati da je udavi jastukom na dan njenog prvog rođendana; detinjstvo je uglavnom provodila sama, posećujući povremeno majku u duševnoj bolnici. Ima još.

To je sada daleka prošlost, njena i naša podjednako, koja kao da nikada nije ni postojala.

Ko je bila Monro?

Prvo je bila žena jednog ubogog patroldžije, policajca najnižeg ranga, kome je na dan svadbe prosula na beli smoking sok od paradajza. On je crven kao krv. Kasnije se udavala još dva puta. Za Džoa di Mađa, zvezdu bejzbola, s kojim je ostala u dobrim odnosima i posle brzog razvoda (on joj svake subote donosi crvene ruže na grob). Najzad, po treći put, bila je u braku sa Arturom Milerom, intelektualnom dikom, verovatno pritajenim komunistom, koji još misli da je oženio anđela, nikad ne shvativši da se "njeno zastrašujuće ponašanje zasniva na klimavim temeljima dečjih strepnji" (Di Mađo).

Na početku je uboga starleta koja se – odevena samo u šanel 5 – slikala za onu duplericu "Plejboja" namenjenu posebno usamljenim muškarcima. Onda postaje Telo boginje seksa. Takvi na ovoj planeti, poput svih proroka, retko dočekaju četrdesetu. O njoj će biti ispisana tona hartije, čitave knjige. Bila je filmska diva koja se uspinje i pada, omiljena žrtva proćelavih kritičara, san miliona, slika požude. I član biblioteke. Hana Šigula: "Holivud nije mesto za žene koje imaju preko četrdeset i člansku kartu biblioteke."

Uprkos tome, njen fatalni kraj jedne avgustovske noći 1962. godine izaziva nacionalnu konsternaciju otkrivajući čitavom svetu da je, iza politure glamura, u moru šampanjca bio jedan veliki životni nesporazum. Ali ne i misteriju njenih kasnih sentimentalnih veza (Kenedijevi), koje su je – po svoj prilici – nagnale da digne ruku na sebe i na jednu sliku sveta. Do tada je, uprkos povremenim krizama, sve to dobro podnosila. Jednom joj je Keri Grant rekao: "Svi bi voleli da budu Keri Grant. I ja bih!" Ona je odgovorila: "Ja ne. Ja sam Merlinka!" Zna ona sebe.

Njena karijera počela je Džunglom na asfaltu (1950), i mada se reditelj Džon Hjuston prema njoj očinski ponašao kao da je nedostižna flaša viskija, sve se ipak svelo na pojavu konfekcijske pin-up gerle, ovde u ulozi priglupe naložnice jednog matorog advokata podzemlja. Onda sledi Sve o Evi Džozefa Mankijeviča, film čijoj slavi Merilin nije posebno doprinela. Teško je to kada je nasuprot tebe harizmatična Bet Dejvis.

Velika promena nastaje sa Hatavejevom Nijagarom, jednim mokrim filmom. Posle dolaze zrele Hoksove komedije Majmunska posla i Gospoda više vole plavuše ("Ali se žene crnkama!" – rekla je tada Merilin), Kako se udati za milionera Žana Neguleska, Reka bez povratka Ota Premindžera... Igrala je i u dva remek-dela Bilija Vajdlera – Sedam godina vernosti i Neki to vole vruće. Izgleda da se tom prilikom udvarala reditelju. Znameniti sineasta, po kome se danas zove jedan trg u Holivudu, bio je na ivici iskušenja, ali ga je njegov scenarista A.A. Dajmond odvratio rečima: "Suviše si star i bogat da bi sebi opet priredio pakao." Slede Kjukorov Hajde da se volimo, Loganova Autobuska stanica, Princ i igračica Lorensa Olivijea. Kraj je opet sa Hjustonom u Neprilagođenima (1960) i opet sa Kjukorom u nedovršenom Nešto treba dati, dva filma čiji naslovi mogu biti veoma primamljivi za one koji se, najčešće uzaludno, trude da objasne enigmu života i mita Merilin Monro.

Da li je ona ikada radila sa slabim rediteljem? Nikada. Uvek samo sa najvećima.

Da li je Monro bila dobra glumica? Bila je. Čak i kada se nije mnogo trudila. Ali je oličavala klasični holivudski kliše glumice-tipa. Ona nije tumačila ovakve ili onakve karaktere u ovim ili onim tematskim sadržajima, već je iz filma u film prenosila jednu te istu ličnost – fatalnu naivku – koja pred kamerama živi jedinstven život u različitim kostimima od obično lakog materijala. Istini na volju, u slučaju Monro čak se ni te haljine nisu često menjale jer su bile beznačajne: Merilin je bila ono ispod. Ispod je bila čista seksualnost u filmskom ključu Novog sveta.

Može se slobodno zaključiti da nikada pre nje i nikada posle nje – Šeron Ston je nešto drugo – nije bilo glumice slične erotičnosti, ukoliko ovog puta reč glumica shvatimo kao nedovoljno dobru zamenu za jednu drugu reč. Šta to tačno znači – i koja je reč u pitanju – najbolje ilustruje veliki francuski filmski kritičar Andre Bazen, koji je 1953. godine, pišući o filmu Nijagara, zaključio sledeće: "Nekad sam mogao da napišem da je posle rata filmska erotika prešla od nogu na grudi. Merilin Monro ju je opet spustila između ta dva predela."

No, nekoliko redaka ranije, kao da unapred sumnja u konstataciju koju će izvesti, možda čak pomalo uplašen njenim mogućim konsekvencama, Bazen se pita "u kolikoj se meri erotika punačkih zvezda može shvatiti ozbiljno". Dramska spisateljica Sonja Domazet otuda smatra da sve što povezuje filmove MM jeste "njeno lice, podatno, ljupko, malčice smešno u želji da se dopadne". Ali, u čemu je razlika? Domazetova je bila na putu da se tek rodi kada su ovi filmovi snimljeni; ona je samo fan posebnog mita MM. Otuda Bazenova nedoumica nije bila nimalo slučajna, jer je seksualnost Merilin Monro bila zbilja protiv svih postojećih pravila. Ne samo da u prenaglašenoj mekoći njenih oblina nije bilo ničega od svojstava ranijih vampova – Mi Vest, koja joj je bila nalik, jeste takođe nešto drugo, žena iz paralelnog sveta holivudske početne nevinosti – nego se njena bitna erotska osobina sastojala – ako tako možemo da kažemo – u nekoj vrsti lepljivosti sasvim organske prirode kakva se ranije nije zapažala ni kod poslovično zavodljivih holivudskih plavuša. Takve su bile hladne kao led. Merilin Monro je bila prva i poslednja prava vlažna filmska zvezda, i nije čudno da je, kao erotski mit, kao seks simbol nove poželjnosti, lansirana upravo pomenutom Nijagarom, filmom u kojem sve curi. Ali, to nije bio tzv. mesečni ciklus. Norman Mejler u svojoj knjizi o Merilin negde kaže da je ona kipela unutrašnjim sokovima: "Bila je naš anđeo seksa."

I zbilja, taj Stradivarijus seksa beše kao stvoren da postane erotska činjenica prvog reda u svetu koji se, sredinom pedesetih godina, iz poratnog siromaštva uputio ka vremenu potrošnje i obilja. Senatora Makartija ćemo ovog puta zanemariti. Čak i više od njenih filmova, koji su saobražavali takav duh vremena, poziciju Monro u modernoj istoriji seksualnosti možda najbolje markiraju platna pop-princa Endija Vorhola, sa multipliciranim portretom anđela seksa, slike koju je neko globalno nazvao "Trideset je bolje nego jedna". Sirota naivčina. Jer, mada jedinstvena i neponovljiva, čist unikat, Monro je, u svom vremenu, često izjednačavana sa koka-kolom i konzervama Kembelove paradajz čorbe – takođe omiljenim Vorholovim objektima – i, kao takva, nalik utvari, jedna fatamorgana, svedočila je posredno o akutnoj potrebi za svakovrsnim gomilanjem. Za savremenike njene filmske karijere Monro je pre bila oličenje obilja vremena iznova pronađene mladosti, negoli objekt mogućeg ekskluzivnog uživanja; zapravo – bila je erotski simbol uživanja u obilju, seksualni kvalitet kao čista funkcija potrošačkog kvantiteta, nešto kao seks-izraz vrlog novog sveta bez oskudice. Ona je idealno čedo Oldosa Hakslija i "Plejbojevog" dugogodišnjeg ilustratora Alberta Vargasa.

Ovakav ishod analize svojevremenog erotskog simbola Merilin Monro izaziva nedoumicu.

Isto koliko se svet u kom je Monro figurirala kao simbol erotike vremena u međuvremenu promenio, toliko i njena vlažna seksualnost nije po današnjem prosečnom, masovnom ukusu. Danas pogotovu važi Bazenova tvrdnja da se erotika punačkih žena ne može shvatiti ozbiljno. Jedini zadovoljavajući odgovor koji sebi (i drugima) možemo pružiti pred ovim očevidnim paradoksom jeste onaj isti s početka ovih redova: Merilin nije večno vraćanje istog.

Njen mit je vaskrsao pod drugačijim okolnostima od onih koje su ga uslovile sredinom prošlog veka. Nova Monro nije Merilin filma Sedam godina vernosti, gde promajom zadignute suknje stoji iznad rešetke podzemne železnice, već Monro filma Tomi povremeno ludog Kena Rasela, u kome se ta njena figura sa promajom zadignutom suknjom nad rešetkom podzemne železnice javlja kao ikonički simbol opet transformisanog sveta i nove religije čiji je prvosveštenik Erik Klepton, pilula nafora, a džoni voker zamena za krv Hristovu.

Značaj koji je nekada Merilin Monro imala kao holivudska glumica (i član biblioteke), kao vamp ili erotski parametar ere prvobitne akumulacije potrošnje, kao zvezda ili olimpijac masovnog društva – sve to o čemu su mnogi zvani i nezvani ispisali toliko sumnjivih zaključaka i mutnih pretpostavki – ne uslovljava proces njene remitizacije, ponovnog rađanja, već se, upravo obrnuto, mit Merilin Monro sa sredine sedamdesetih godina (i dalje – sve do naših dana početka trećeg milenijuma) javio kao potreba za ponovnim čitanjem mitoloških naslaga jednog prohujalog vremena, kao instant-mit o slatkim pedesetim kada je svet poslednji put bio mlad.

Ali – zašto baš Merilin Monro? A zašto (avaj!) Kenedi? Zašto Hemfri Bogart? Jer su – rekao bi Makluan – oni, svako na svoj način, ikoničke tvorevine, jer imaju snagu korporativne slike koja na svom majušnom prostoru užižuje neko ogromno polje iskustva. U jednom intervjuu Norman Mejler, vraćajući se svojim pretpostavkama o navodnoj vezi Merilin sa jednim od pokojne braće Kenedi, ili s obojicom, kaže da Monro, baš kao i Kenedijevi, pripada američkom snu, svetu koji više ne postoji. Džon Goti, poslednji veliki njujorški gangster, nije u to verovao. Zato je umro u zatvoru. Merilin i predsednik Kenedi su u politici opredmetili onu istu osobu koja na prijem stiže na praznom tanjiru. Smrt. Upravo u tome počiva suština njenog modernog fenomena. Mit Merilin Monro koji se događa na razmeđi dva milenijuma jeste svojevrsna operacija nostalgija, utopijski povratak svetu kojeg više nema, svetu izgubljenom za čitave generacije. Izgubljenom zauvek.

Beše to svet ranog rock and rolla i kasne romantike. Svet buntovništva bez razloga Džemsa Dina i Elvisa Prislija, svet tramvaja zvanog želja, svet gotovo idealnog – u svakom slučaju idealističkog – poverenja u izvesnost utopije obilja, svet mladosti i optimizma, čiji je pesnik bio Karl Sandberg, koji je novim ljudima i novim gradovima govorio da je prošlost samo šaka pepela. Uzgred rečeno, Merilin je bila poslednja Sandbergova muza: "Njena pojava ima u sebi one čiste, one izvorne svetlosti. Ona je za mene mislena magla kojoj ispovedam svoje grehe, svilena magla u koju tonem, u kojoj nestajem."

Ali, vremena se neumitno menjaju i za čitava pokolenja, koja su se ponovo suočila sa ratovima i krizama, sa propuštenim šansama, iluzijama i zabludama, ono što je nekad bilo oličenje punoće života među ljudima i, još više, među stvarima, postaje sada melanholija Poslednje bioskopske predstave Pitera/Petra Bogdanovića i Američkih grafita Džordža Lukasa. Pravi pesnik tog novog pogleda na svet (koji nikako nije i naš vlastiti svet) kao da je Ezra Paund, onaj koji je umro u azilu ludnice, i koji je kazao da je, osim onoga što zbilja voliš, sve ostalo šljaka. Mi volimo Merilin. Jer smo šljaka istorije.

I, evo nas, nekadašnjih mladića o kojima je Momo Kapor pisao u Folirantima i Provincijalcu, kako po šljaci svog života, po šaci pepela nekad tako sjajne prošlosti, tragaju za onim što su voleli, uništili, izgubili, za sokom življenja. Autsajderstvo Hemfrija Bogarta, koji je prvi otkrio kako ćemo ostatak života provesti mrtvi, jeste otkriće postojanosti pod udarcima sudbine, vrlo korisna veština u našim danima, dok totalna neprilagođenost Merilin Monro – one koju su svi želeli, a niko zbilja nije voleo – postaje slika našeg sopstvenog života, koji je čitav stao u jednu avgustovsku noć 1962. godine. I tako – glasi poslednja rečenica u Velikom Getsbiju – "probijamo se, kao brodovi što protiv struje plove, a stalno klizimo natrag, u prošlost". Tamo je mrtva majka svih naših snova.

Laku noć, majko. Pozdravi devojke.

Večna Merilin.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine