Kolektivni portret – Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić >

Iljf i Petrov nove srpske političke misli

Za razliku od većine svojih kolega, ni Đorđe Vukadinović ni Slobodan Antonić nisu čekali da "političari nešto urade" pa da oni to onda prokomentarišu. Naprotiv. Polemike u kojima su učestvovali i debate koje su izazivali bile su politički događaj za sebe

Da su rođeni na nekom drugom mestu, Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić verovatno bi bili naučnici poznati malom broju ljudi. U Srbiji, međutim, stvari su se tako namestile da se na prste jedne ruke mogu prebrojati sedmice u kojima ovaj političko-analitičarski tandem nije bio ozbiljan kandidat za rubriku tipa "Ličnost nedelje". Burne polemike, prejake reči, čudne stilske figure, mini skandali i sve ostalo što je karakteristično za Vukadinovića i Antonića, učinili su da za njih zna svako koga iole zanima politika, a da ih je video svako ko poseduje TV prijemnik.

Različite su teorije o tajni njihovog uspeha ili slave. Različite su procene njihovog stvarnog političkog uticaja. Različita su i tumačenja o tome šta oni zapravo zastupaju. Jedino oko čega nema većeg spora jeste da su Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić sami po sebi tema i da je ono što oni napišu ili izgovore, kao i ono što o njima napišu ili izgovore drugi, često najbolja (i isto tako često, prilično bolna) slika Srbije danas i najbolji pokazatelj koliko je ovde visok zid između ideološki suprotstavljenih strana.

BIOGRAFIJE, ZVANIČNO: Đorđe Vukadinović rođen je 1962. godine, diplomirao je na beogradskom Filozofskom fakultetu 1987. i do 1990. predavao filozofiju i logiku u Karlovačkoj gimnaziji. Od tada radi na Filozofskom fakultetu, gde predaje Uvod u teoriju društva i Filozofiju politike. Objavio je više knjiga, više desetina stručnih članaka, a kao politički analitičar redovni je kolumnista "Politike", NIN-a i komentator RTS-a. Slobodan Antonić rođen je 1959, diplomirao je i magistrirao na Fakultetu političkih nauka, a doktorirao na odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta, gde je danas profesor. Objavio je više knjiga i redovni je kolumnista "Politike" i magazina "Pečat". Mesto gde se zvanično susreću ove dve biografije jeste Institut za političke studije gde su obojica bili u redakciji časopisa "Srpska politička misao".

Krajem 1997, dolaze u sukob s direktorom Instituta Živojinom Đurićem i stvaraju časopis "Nova srpska politička misao", koji u početku izlazi u okviru i uz finansijsku pomoć "Vremena" (činjenica koju retko pominju). Prilikom predstavljanja prvog izdanja NSPM, 26. decembra 1997, Antonić je istakao kako je u pitanju časopis koji "u ovom trenutku ima politički karakter, a mnogo manje naučni doprinos", odnosno edicija čije je izdavanje "simbol otpora represiji". Vremenom, NSPM postaje "firma za sebe" i, nezavisno od stava čaršije prema ovom ili onom imenu koje se tu pojavljuje, dragocena arhiva za svakog ko se bavi politikom ili medijima. Što se tiče Đorđa Vukadinovića kao glavnog urednika i Slobodana Antonića kao člana uredništva NSPM, oni su sve češće pitani za mišljenje, sve češće zastupljeni u medijima, a okolnosti su im u tom smislu išle naruku. U vreme kraja Miloševićevog režima, javna scena nije obilovala političkim analitičarima, pa je ovaj tandem bio zanimljivo osveženje.

Pravu hiperprodukciju omogućila su im ipak dešavanja posle političkih promena, što je na neki način priznao i sam Antonić, u intervjuu za "Blic njuz" u junu 2003: "Do 5. oktobra, postojali su sociolozi, politikolozi, profesori, novinari... Od tada postoje samo politički analitičari. Oni su izgleda deo sistema – političari nešto urade, politički analitičari prokomentarišu, novine to objave i sve lepo funkcioniše u našoj demokratiji." Ostaje tu, naravno, pitanje zašto su baš njih dvojica personifikacija političkih analitičara, zašto su baš njih dvojicu mediji toliko "gurali" i zašto se baš oko njih dvojice diže tolika buka. Odgovor je kompleksan i zavisi od "dubine" tumačenja, ali je čak i iz ovlašnog pogleda na njihove analize jasno da, za razliku od većine svojih kolega, ni Vukadinović ni Antonić nisu čekali da "političari nešto urade", pa da oni to onda prokomentarišu. Naprotiv. Polemike u kojima su učestvovali i debate koje su izazivali bile su politički događaj za sebe.

MISIONARI I GLAVNI BADŽA: U tom smislu, verovatno je presudan bio tekst "Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji" koji je Slobodan Antonić objavio u "Vremenu" 5. februara 2003. Antonićevi ideološki neprijatelji koji su do tada bili pominjani samo između redova, sada su jasno imenovani (uglavnom je to bila ekipa okupljena u "Peščaniku", "Danasu", "Republici", "Helsinškoj povelji" i "Vremenu"); tumačenje njihovih stavova bilo je detaljno obrazloženo i opisano, a čitava stvar svodila se na tezu da jedan deo ovdašnje inteligencije smatra da je "narod u Srbiji, u suštini, primitivan, antimoderan i neevropski" i "bolestan od nacionalizma". Po Antonićevom mišljenju, pripadnici te (misionarske) inteligencije nezadovoljni su kada "domorodačko stanovništvo" ne prihvata njihove ideje i zbog toga "doživljavaju vrstu ličnog udara, sloma": "Ogorčeni su na okolinu, preziru je, i na kraju zamrze čitavu zajednicu. Život završavaju stalnim, zamornim i sasvim neplodnim ruženjem ljudi iz svog naroda (kraja, grada...), ili čak otvorenim prizivanjem okupacije ‘civilizovanih stranaca’." Podugački Antonićev tekst izazvao je višenedeljnu debatu u "Vremenu", ali su se i u drugim medijima oglasili kako oni koji su direktno prozvani i imenovani tako i oni koji su smatrali da je takva prozivka nerpimerena demokratskom društvu. Antonić im nije ostajao dužan, pa je opet u nekoliko tekstova do u detalje razmatrao šta je, kakva je i kome služi "misionarska inteligencija". U delu javnosti koji "naginje levo", Antonić je vrlo brzo bio okvalifikovan kao "salonski fašista", što ga opet nije sprečilo da nastavi u istom tonu, uz sve maštovitije stilske figure: Teofila Pančića je, recimo, uporedio s "Lukavim, od koga se u Očenašu molimo da nas Gospod izbavi" ("Pečat"), a RTV B92 sa "dražesnim Palčićem" koji je "mutirao u jednoumnog ljudoždera Kiklopa" ("Politika").

Antonić je u početku povremeno objašnjavao strast prema problemu "misionarske inteligencije": "Naviknut da i na najmanji Miloševićev prekršaj demokratske procedure, i na najmanje kršenje ljudskih prava, udarim na sva zvona, sada je valjda trebalo da ćutim i nemo posmatram kako se od skupštine pravi lakrdija, od javnosti služavka, od države alajbegova slama... I da se tešim objašnjenjem kako je sve to neophodno jer se ‘zaostalo’ i ‘deformisano’ društvo kao što je srpsko jedino na taj način može modernizovati. Ma hajte, molim vas!" ("Zašto ih posmatram", NIN, 4. novembar 2003). Uskoro, međutim, ta strast se nekako već podrazumevala i ranije prozivani neprijatelji postali su večita tema – pomenuti su čak i kada je posle mitinga 21. februara 2008. otvorena priča o tinejdžerkama koje su krale parfeme i patike: "Ako mislimo da su firmirane patike tolika vrednost, da su brendirani parfemi tolika vrednost, da su četvrtaste flaše sa pićem tolika vrednost, onda naše mesto i nije na mitingu ‘Kosovo je Srbija’. Onda je naše mesto na mitingu ‘EU nema alternativu’ ili kakvom već sličnom ‘EU-smrt’ mitingu" ("Politika", 28. februar 2008).

Osim sad već poslovične borbe protiv NVO sektora i proevropski orijentisanih medija i pojedinaca, Antonićev opus karakterističan je i po već pomenutim stilskim figurama. U tekstu "Jednog dana", objavljenom u redovnoj kolumni u "Politici", Antonić 2007. piše: "Neko je već otmicu Kosova uporedio sa silovanjem. Siledžije su velike i jake, nesrećna devojka bi još mogla dobiti i batine ako se bude previše opirala i možda je stvarno bolje da se mnogo ne brani. (...) A šta tek da kažem o onima koji na sve to dobacuju nesrećnici: ‘Ma daj, sestro, nemoj da si konzervativna, momci ti samo čine uslugu, ti treba da si moderna, da uživaš u seksu, a naročito treba da uživaš kada se na tebi ispruži Glavni Badža, e onda naročito moraš da dahćeš, stenješ i uzvikuješ – To! To! Još! Još.’ Da, Glavni Badža baš voli da je veliki ljubavnik. Ali, Srbijo mila, ipak ne moraš zbog njega glumiti. Slobodno plači. I, najvažnije je da ih sve zapamtiš. I one koji su se po tebi ređali i one koji su navijali i dobacivali. Jer, jednoga dana... Da, da. Jednoga dana."

DŽA ILI BU: Pošto ih obično percipiraju kao tandem, Đorđe Vukadinović je u nekim polemikama ponekad stradao i kao "kolateralna šteta" Antonićevih istupa – njegov ton obično je bio smireniji, analize hladnokrvnije, a dugo se uzdržavao i od pesničkih slika. Međutim, to nikako ne znači da se Vukadinović u svom opusu nije bavio istim temama i da su mu se stavovi mnogo razlikovali od Antonićevih – analiza "misionara", odbrana nacionalnih interesa, evroskeptičnost (ili otvoreno odupiranje ideji EU), odupiranje "brzim" političkim rešenjima,... sve to bilo je i na njegovom dnevnom redu. U tekstu "Arogantni misionari i neshvaćene mesije" Vukadinović još 2002. gorepomenute intelektualce pominje čak i u kontekstu rastućeg nacionalizma: "...Da su oni bili manje bahati, nasilni i licemerni, možda bi i nacionalističke reakcije bile manje žestoke, retrogradne i nasilne." Iako su i ovakve ocene bile dočekivane na nož, pravi odijum "levo" orijentisanih krugova prema Vukadinoviću nastaje posle ubistva Zorana Đinđića – do tada tek u šali nazivan "nezavisnim DSS analitičarem", Vukadinović u tekstu "Prvi mesec postđinđićevske ere" objavljenom u aprilu 2003. zapravo izgovara sve ono o čemu su uveliko, ali samo između redova, pričali dotadašnji Đinđićevi protivnici. Iz podugačkog teksta mediji su obično izvlačili ono što im je u određenom trenutku odgovaralo, ali iskušenju je bilo zaista teško odoleti. U analizi mogućih razloga za atentat, političkim posledicama i vanrednom stanju, on, na primer, piše: "Stoga bi se stratezi D(O)S-ove kampanje morali ozbiljno zamisliti nad činjenicom da, praktično, od vremena Tita i Čaušeskua na ovom prostoru nije viđena bezočnija (jedno)partijska TV propaganda, sa neskrivenim elementima kulta ličnosti, u pogledu kojih je, treba reći, ceremonija oproštaja od Zorana Đinđića više nalikovala sahrani Kim Il Sunga nego Džona Kenedija." Ništa blaži Vukadinović nije bio ni u portretisanju ubijenog premijera: "Za jednog filozofa i visokog intelektualca, lično je upoznao previše DB službenika, kumova, donova i kraljeva balkanskog biznisa. Iz ovih ili onih motiva, preduboko je zagazio u Miloševićevu političko-kriminalnu močvaru – i ona ga je progutala." Vukadinović je kasnije, u polemici s režiserom Aleksandrom Mandićem, istakao da se samo u "jednoj jedinoj" rečenici bavio Đinđićevom sahranom, da se tekst bavio drugim stvarima i da on i dalje stoji pri tamo navedenim tezama: "Da, Đinđićevo ubistvo je iskorišteno za skandalozno i masivno kršenje ljudskih i političkih prava u Srbiji, i samo je čudo – tačnije, sukobi unutar DOS-a i sve jači pritisak međunarodnih faktora i humanitarnih organizacija – sprečilo da se stvar izrodi u trajnu suspenziju pravnog i političkog poretka. Da, podrška koju je cvet dojučerašnje kritičke inteligencije, nezavisnih medija i nevladinih organizacija pružio ovoj suspenziji i zloupotrebama zaista svedoči o, barem, njihovoj političkoj i moralnoj nezrelosti, ako ne i nečemu mnogo gorem. I da, činjenicu da su u tim danima, na čuvenim brifinzima u Vladi, kao i izjavama brojnih ministara i potpredsednika, novinari posebno upozoravani da ‘nipošto ne objavljuju izjave kojekakvih političkih analitičara’, držim za najveću moguću pohvalu nezahvalnoj struci kojoj i sam jednim delom pripadam. A u neumesnom prekoru gospodina Mandića novinarima i urednicima što, eto, nebudno puštaju u novine ovaj štetočinski soj, prepoznajem neskriveni žal za tim slavnim ‘Vremenom Sablje’." (NIN)

Bez obzira na to što je Vukadinović u ozbiljnim medijima ozbiljno analizirao sve važnije političke događaje u poslednjih nekoliko godina, čini se da je, kao i u slučaju Antonića, publika (bar ona uticajnija, ona na javnoj sceni) pre svega reagovala na jake reči i jake, ponekad "na mišiće" konstruisane teze kojih je vremenom bilo sve više. U tekstu "Slatka mala okupacija", koji je objavljen u "Politici" 13. februara 2007, a potom izazvao burne reakcije, Vukadinović piše: "Imam prijatelja koji u svojoj sobi još uvek čuva malu američku zastavicu kojom je nameravao da maše prilikom ulaska američkih trupa u Beograd 1999. (...) Možemo se sporiti oko toga da li je ovaj politički kroki više komičan ili žalostan. Ali se u svakom slučaju ozbiljno treba zamisliti nad činjenicom da neuobičajeno veliki broj srpske obrazovane populacije u dobi između dvadeset i četrdeset pet godina ima slične stavove i gaji gotovo patološku odbojnost prema svojoj zemlji i mržnju prema svemu što nosi srpski nacionalni predznak."

Ipak, za razliku od Antonića, jake reči i jake stilske figure Vukadinovića nisu "povukle" toliko da zaboravi šta mu je zapravo posao. Primera radi, pred predsedničke izbore, 3. januara 2008, u NIN-u je, uz slikovit prikaz, dao i potpuno tačnu prognozu onoga što će se na političkoj sceni dešavati tokom godine: "Poput džinovskih kontinentalnih ploča, srpski politički blokovi su se približili i prete da zdrobe sve ono što se nalazi između njih. A između je Koštunica sa svojim propuštenim šansama i svojim pomalo dezorijentisanim narodnjacima. (...) Koštunica bi trebalo da ima na umu sudbinu Dobrice Ćosića koji je, našavši se u donekle sličnom položaju krajem 1992, dugo lavirao između DOS-a i Miloševića, izbegavao da se definitivno i jasno opredeli, i tako – budući bez snage da nametne svoj sopstveni kurs – neslavno završio političku karijeru nedugo posle Panićevog poraza."

NE, GOSPODO: Koliko god bili pojedinačno efektni, Vukadinović i Antonić najviše uzburkavaju duhove kada "pišu u četiri ruke", tj. kada imaju zajedničke nastupe. Najpoznatija situacija tog tipa na sajtu NSPM-a označena je kao "Polemika o patriotizmu" i kao "Napad Nebojše Krstića na analitičare". Polemika je počela u martu 2007, vrhunac dosegla u februaru 2008, a protegla se i na sledeće mesece. Krenulo je s patriotizmom: "Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović, pišući svoje kolumne u ‘Politici’, krenu od aksioma da su Koštunica i vlada tvrdi rodoljubi, a da su Tadić i njegovo orkuženje meki, i u pogledu svog patriotizma prilično sumnjivi. Ovo svoje polazište uviju u finu oblandu, a onda izvlače zaključke...", napisao je savetnik predsednika Nebojša Krstić u martu 2007. Ujedinjenim snagama, u tekstu "Ljuti kabineti", Vukadinović i Antonić mu, između ostalog, otpisuju: "Iz tih naših ukazivanja, međutim, ne proizilazi da mislimo kako je DS nepatriotska stranka. Tako nešto nikada nismo niti izrekli, niti napisali. A pogotovo to nije nekakav naš ‘aksiom’, kako nam prebacuje g. Krstić. Mi samo govorimo o razlikama u shvatanjima i delovanju koje postoje između stranaka i političara. Iz tih razlika, uostalom, i sastoji se politika, a zadatak političkog analitičara je da na njih ukaže. Uzgred rečeno, mi uopšte ne mislimo da bilo ko ima tapiju na patriotizam. Nema je apriori ni Koštunica, baš kao ni radikali ili socijalisti. Ali to isto, na primer, važi i za Evropu ili reforme, pa se opet od toga neprestano pokušava napraviti ekskluzivni posed jedne politike, jedne stranke ili jedne ličnosti." Krstić im, naravno, odmah odgovara, a čitava stvar prerasla je u višenedeljnu debatu i priču o tome ko je kome i u kom kontekstu rekao da je "imbecil", a ko kome da je "moralna nakaza". Suštinsko pitanje – o uzročno posledičnoj vezi između patriotizma i stava o Kosovu – brzo je zaboravljeno, a taj deo polemike ostao je upamćen samo kao početak otvorenog rata između analitičarskog tandema i Tadićevog štaba.

Zbog toga, niko se nije čudio kada je u februaru 2008, u napetom periodu predsedničkih izbora, rat nastavljen sličnim sredstvima. Ovaj put, tema je bila predizborna kampanja: Krstić je Vukadinovića i Antonića optužio da pripadaju "proizvođačima kolektivnog zaborava", Antonić Krstića da živi u "lažnom" i "fantastičnom" svetu, a sve se završilo prestankom Krstićevih kolumni u "Politici" i silnim nezvaničnim analizama o tome ko je u pravu, ko je na čijoj strani i šta (ne) bi trebalo da se pojavljuje u novinama.

Nažalost, mnogo manje pažnje izazvao je zajednički nastup u odbrani Nove srpske političke misli. U tekstu "Nevladine perjanice protiv NSPM", objavljenom 1. septembra 2006. Vukadinović i Antonić reaguju na navodno višemesečne napade "gromada NVO sektora kakve su Peščanik, Republika, Helsinška povelja, Basarina Zemlja i, naravno, legendarni Petar Luković" i u prilično obimnom tekstu iznose šta im se zamera, šta je prava istina i kakvi su zapravo oni sami i NSPM. Govori se tu o raznim zanimljivim stvarima, novcu na primer: "Hajde da uporedimo fondove kojima raspolažu upravo one NVO iz kojih stižu najveći napadi na nas, sa fondom koji ima NSPM. Videlo bi se, sasvim lepo, da je srazmera našeg i fondova onih NVO koje sada jurišaju na NSPM otprilike jedna srazmeri vojnih i materijalnih kapaciteta Srbije i zemalja NATO-a, u ratu 1999. Eto to je prava slika stvari – siledžijski napad bogatih i moćnih na nekoga ko ‘kvari’ globalističku ideologiju i ‘večni mir’ roba i gospodara." Govori se i o političkim stavovima: "Ne, gospodo, iako ne razumemo i ne podržavamo mnoge njegove poteze, Koštunica nije ‘klerofašista’ i ‘predsednik najgore vlade u srpskoj istoriji’. I ne, Tadić nije ‘ustaša’, ‘Koštunica sa laptopom’, ili ‘plitkoumni lepotan zabrinut za ozonsku rupu i mir u svetu’. I ne, Nikolić nije ‘fašista’, niti ‘srpski grobar’ i ‘kandidat za glavnog koljača’. Kada se trudimo da budemo objektivni, mi time ne navijamo za pojedine političare, već za Srbiju, za demokratiju i za univerzalne vrednosti." Uz isticanje da "mi ne padamo ničice pred idolom nacije", da "mi nikoga ne služimo" i "nikoga ne mrzimo", Vukadinović i Antonić zaključuju da borba mora da se nastavi: "I bez obzira što lično ne volimo svađe, i nemamo ni vremena ni volje za čaršijska prepucavanja i ‘intelektualne polemike’, mi ovu borbu, nažalost, prosto nismo mogli izbeći i ne smemo je izgubiti! To bi bio kraj. Ne kraj ‘Nove srpske političke misli’ – to bi, očigledno, bio kraj ovog jednog ‘neobrazovanog, primitivnog, manijakalnog’, ili kako vi još kažete – ‘odvratnog, odvratnog’ naroda."

Iako po prirodi stvari politički analitičari ne bi trebalo da izazivaju emocije poput onih koje izaziva ovaj ili onaj političar, Vukadinović i Antonić, zahvaljujući svemu gorenavedenom i silnim stranicama koje na ovom mestu ne mogu ni da se prepričaju, u tome već godinama uspevaju. U državi koja je toliko ideološki podeljena kao Srbija, to je donekle i razumljivo: emotivnost se ovde podrazumeva, a svako ko drugačije misli smatra se vrednim verbalnog odstrela. Pošto isti princip važi za analitičare o kojima je ovde reč, na one koji se s analitičarskim tandemom ne slažu, kao i na one koji su im istomišljenici, postavlja se logično pitanje o tome kako bi trebalo da se posmatra ono što Vukadinović i Antonić pišu, kao i ono što drugi o njima kažu. Da li je, i s jedne i s druge strane, u pitanju stvarno politička analiza ili frontalni rat između ideološki zavađenih strana, potpomognut različitim stranačkim faktorima? Bez obzira na činjenicu da je "crno na belo" jasno da je više reč o ovom drugom, taj frontalni rat vredan je praćenja – ako ništa drugo, ono bar kao živi dokaz o "stanju nacije", kao i o stanju njenih (po raznim osnovama) sukobljenih predstavnika.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine