Dragoljub Zarkovic

zoom >

Ponekad grom udari i u koprive - Kako očekujemo da privučemo milijarde stranih investicija kad se ponašamo kao da smo s druge planete

Suočeni s globalnom ekonomskom krizom veliki preduzimaju krupne mere odbrane nacionalnih ekonomija. Ali i mali se bore da održe glavu iznad vode, dok se naši prave da to nije ništa. Niko nije dovoljno velika sirotinja da sutra ne bi bio još siromašniji

Srbija i svet: Mi smo jedna vanredna situacija

Svetska finansijska kriza koju mnogi porede s Velikom krizom iz 1929. godine, uspaničila je ceo svet osim, izgleda, naše vlasti. Globalna kriza ovakvih razmera najviše pogađa najveće, a male pogađa srazmerno njihovom udelu u toj globalnosti. Mi u toj smeni plimnih talasa i oseke berzanskih i drugih poslovanja dođemo zbilja tek kao kap u moru, ali može se udaviti i u toj kapi.

Veliki preduzimaju krupne mere odbrane. O primerima SAD i Rusije pišemo u ovom broju "Vremena", ali i mali se bore da održe glavu iznad vode, dok se naši prave da to nije ništa. Niko nije dovoljno velika sirotinja da sutra ne bi bio još siromašniji.

Adekvatan odgovor bi bio da je formiran neki štab za odbranu od ove nepogode kojem bi, makar simbolički, predsedavao predsednik države, kad već može da predsedava Nacionalnom savetu za infrastrukturu, a da u tom štabu budu, najmanje, premijer, ministar za finansije i guverner Narodne banke.

Širok je spektar posledica koje po Srbiju može da ima ovakav niz nepovoljnih događaja na međunarodnom finansijskom tržištu. Ali, jedna stvar je sigurno najvažnija – Srbiji nema razvoja bez oko pet do sedam milijardi investicija godišnje. U trenutku kada se kapital pretvara u naftu i zlato, svaka država se trudi da pošalje jasan signal da preduzima adekvatne mere da zaštiti uloženi novac. Srbija takav signal nije poslala i mislim da je time povećana zona očekivanog rizika plasmana, što su najbolje osetili oni građani kojima su povećane kamate na već uzete kredite.

Ovde se, inače, o parama, posebno tuđim, govori na jedan krajnje proizvoljan način s neskrivenim političkim ambicijama i slabo prikrivenim aspiracijama. Da su stvari mnogo praktičnije i prizemnije otkrio nam je Sergej Šojgu, ruski ministar za vanredne situacije, a mi izgleda spadamo u njegov resor, kad je Dinikićevo batrganje oko cene NIS-a uporedio s prodajom običnog automobila oko čije su se cene kupac i prodavac dogovorili, pa se ovaj drugi naknadno popišmanio što je njegovo pravo, ali to kupca ne obavezuje da plati novu cenu. Dobro, kaže kupac, onda neću taj auto ni da kupim mada si mi ga nudio i još si potpisao predugovor o tome.

Taj predugovor, istina, nije potpisan na auto-pijaci u Bubanj Potoku, već u Kremlju, svi znamo i ko ga je potpisivao, ali princip je sasvim isti.

Rekao bih i da takvi postupci teraju strane investitore jer u mnogim stvarima ličimo na onog prototipa iz političkog marketinga od koga niko ne bi kupio polovna kola.

Rog za sveću: Šta bi ministar, makar i vojni, morao da zna

Gledao sam u nedelju "Utisak nedelje" i nisam bio iznenađen što moj kolega Miroslav Lazanski ponavlja nekako ovde proturenu i proširenu tezu da EU od nas očekuje da počnemo da smanjujemo carinske stope za uvoz robe iz zemalja EU dok će one, jelte, da zadrže carine na našu robu. Nisam, dakle, bio iznenađen Lazanskim, ali me je neprijatno iznenadio ministar Dragan Šutanovac, koji nije reagovao na tu neistinu lansiranu svako malo kad je nekom dežurnom patrioti potreban dokaz, makar i netačan, o tome kako nas Evropa kinji i mrzi.

Ministar u Vladi Srbije, pa bio on i vojni ministar, morao bi da zna da je EU još u decembru 2000. godine ukinula carine za uvoz robe iz Srbije i jednostrano primenila nešto što mi odlažemo da učinimo već osam godina. Istina, zadržala je sistem kvota za govedinu, šećer, vino... ali smo mi, nažalost, podaleko od toga, osim kad je reč o šećeru, da dobacimo do gornjih granica predviđenih tim kvotama.

Uporni zagovornici evropskog pokvarenluka onda potegnu tezu da se zemlje EU štite necarinskim barijerama i da za izvoz naše robe postavljaju visoke kriterijume i standarde. Zamislite, neće da kupe naš krompir pakovan zbrdazdola u vreće od po pedeset kilograma, već traže da bude kalibriran i u vrećama od deset kilograma. Pa ni na beogradskim pijaca ne prolazi više onaj trik kad prodavac uvalja jaja u kokošiji izmet i slamu, kao ključni dokaz da su jaja domaća. Kako drugima da prodamo ono što ni sami nećemo da kupimo.

Stubovi srpstva: Šta se događa u Crvenoj zvezdi i "Politici"

Napokon je Crvena zvezda dala nekom tri gola, ali je na istoj utakmici postigla i najmanje tri autogola. Neko iz uprave kluba, uplašen od navijača koji hoće da šamaraju i lupaju kola, navukao je na fudbalere majicu s tekstom "Pravda za Uroša" i poslao ih pred oči javnosti koja, za razliku od navijača, još poseduje moralne skrupule.

Taj Uroš je onaj mladić koji je bakljom hteo da ubije policajca, a na sudu se branio da je za policajca mislio da je navijač. Onda je dobio deset godina zatvora za nauk drugima da nije dozvoljeno ubijati ljude. Čak ni navijače. Ali, nije ovde akcenat na nesrećnim igračima među kojima očigledno nema veličine koja bi se upravi suprotstavila i odbila da bude reklamni pano za tu vrstu agresivnog primitivizma, već je reč o upravi koja se kao davljenik za slamku drži za tu šaku vernih Delija terajući sa stadiona sav normalan svet.

Ne bih da izvlačim nategnute analogije, ali ako je Crvena zvezda jedan od stubova srpstva, uz Crkvu, Akademiju i "Politiku", onda je tu reč o istoj stvari u drugom pakovanju. Zajedničko im je da su, u različita vremena a sličnim povodima, navlačili pogrešne dresove pred pogrešnom publikom, pa sad neka vide šta će.

A kad smo već kod "Politike" i rašomonijade oko položaja glavne urednice, citiraću sam sebe iz jednog od julskih brojeva "Politike":

"Ne bih savetovao Demokratskoj stranci da smenjuje urednicu, što reče moj kolega Teofil Pančić u prošlonedeljnom ‘Utisku nedelje’, najboljih novina u Srbiji. Istina, on je stvar relativizovao dopunom izjave koja glasi – jer su sve druge očajne – ali činjenica je da ‘Politiku’, pa makar zato i što su drugi slabi, mnogi, a najpre među profesionalcima, smatraju najboljim dnevnim pisanim proizvodom u Srbiji.

Naravno, verujte mi barem zbog iskustva, nema bezgrešnih glavnih urednika, ali učinak Ljiljane Smajlović u unapređenju javnog govora teško je osporavati, ako ne potrgnemo bedne i ostrašćene argumente o mestu rođenja i obimu grudi.

Nije teško ne složiti se s nekim od političkih stavova Ljiljane Smajlović, ali ste barem sigurni da će ona uvažiti vaš politički stav i fer se odnositi prema njemu, a na srpskoj medijskoj sceni kakva je ona i danas to nije malo... U Srbiji je novinarstvo temeljno uništavano, što bednim platama, što bednim urednicima... Nije neka mudrost otvoriti stranice za poglede i sleva i zdesna, već proizvesti novinare specijaliste, ozbiljne svedoke stvarnosti koja se ne opisuje komentarima, ma ko ih pisao, već ozbiljnim radom na terenu. Nekad se ‘Politika’ dičila novinarima koji su bolje poznavali penzijski sistem od ministara za to nadležnih, novinarima koji su znali napamet red vožnje svih vozova... društvenim hroničarima koji su, tragajući za dramatičnim ljudskim sudbinama, uspevali da opišu svet koji je prerastao partijski okvir poželjnog govora.

Borba za povratak tim vrednostima danas je glavni zadatak medija u Srbiji a partijsko arbitriranje i političke simpatije samo otežavaju ostvarenje tog zadatka. Neispunjavanje ovog prvog razlog je za smenjivanje, kao što je i razlog ispunjavanje ovog drugog."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine